Aleksandru Vučiću se mora odati jedno priznanje. Lansirao je tezu o „žutim lopovima“ iz prethodne vlasti koji su opljaćkali ovu zemlju, što su onda – kao dokazanu premisu, počeli da koriste svi njegovi pobornici, tabloidi i ostali obožavaoci, a onda je – mudro, najistaknutije od njih, prigrabio sebi.
A da je toga bilo, bilo je. Sve najveće plačkaške privatizacije obavljene su u ono vreme i to je svakako najveća pljačka u novijoj istoriji Srbije, što je čak zapalo za oko i Evropskoj uniji koja već poduže vremena traži izveštaj o „24 sporne privatizacije u Srbiji“, a izveštaja o tome nema, iako je jedva polovina od njih na ovaj ili onaj način rešena.
Da ovde razjasnimo i jedno terminološko značenje – ono „žuti“, što je kako gore rekoh omiljena premisa ovih naprednih je netačno – što ne znači da i u njhovo vreme nije bilo lopovluka, ali istini za volju ona politička zamlata Boris Tadić, ni za to nije bio sposoban. Naravno, sve je u životu relativno – ko zna kako bi se i oni ponašali da je više od toga ostalo od onih prethodnin, a isto se svakako odnosi i na ove napredne, koji u nedostatku „resursa“ moraju da smišljaju savremene metode tih aktivnosti.
No, da se vratimo na one „24 sporne privatizacije u Srbiji“. One su se desile u Koštuničino vreme, koji je kao što je poznato bio veliki Srbin, takoreći nacionalista, ali je po pravilu bio „neobavešten“ o ostalim stvarima koje su mu se u zemlji dešavale. DSS, čiji je on lider bio, ima zastavu na kojoj preovlađuje plava boja, ali upotreba te boje u navedene svrhe nije preporučljiva, jer bi je neko mogao pobrkati sa SNS-om na čijoj zastavi takođe preovlađuje ta boja, pa je uputno koristiti i dalje „žutu“.
A od konkretnih izvršilaca koji su se navedenim privatizacijama bavili, jedno ime dominira – Siniša Mali, koji danas u ovo napredno vreme kontroliše pranje novca u Srbiji – naazvah gore to vicom, mada ima i onih koji su više skloni definiciji „Drž’te lopova“ iz kultnog filma slavnog italijanskog reditelja Vitoria de Sike (neko je ukrao bicikl i masa ljudi – koju predvodi onaj što je ukrao bicikl, juri ulicama Rima i viče – „Drž’te lopova“).
Siniša Mali je jamačno sposoban čovek i u skladu sa tim mu je i biografija. Već sa 29 godina postaje pomoćnik ministra za privatizaciju, da bi samo pet meseci nakon toga prešao u Agenciju za privatizaciju na radno mesto direktora Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju, restruktuiranje i tržište kapitala, gde ostaje pune dve godine, da bi početkom 2004. godine napustio tu poziciju i osnovao svoju kompaniju za savetovanje u oblasti „kupovine i prodaje preduzeća, finansijskog restruktuiranja, konsolidacije poslovanja i savetovanja kompanija radi poboljšanja njihovih finansijskih performansi“, što priznaćete biva pomalo čudno – da jedan tako mlad i svakako perspektivan čovek, posle samo tri godine rada u državnoj službi napušta sve to i odaje se neizvesnom privatnom biznisu.
Odgovor na ovo pitanje, iz ove perspektive, nije težak – Siniši se taj biznis posrećio. Iz tog vremena je i slučaj „24 stana Siniše Malog na bugarskoj rivijeri“, što je on oštro demantovao tvrdnjom da sve to što piše u bugarskom registru nepokretnosti nije tačno, o čemu je kao dokaz podneo izveštaj privatno angažovanog grafologa, koji je potvrdio da potpis na tim dokumentima nije njegov – lažu dušo, što su i naši nadležni organi prihvatili kao dovoljan dokaz
Da se vratim na početak – angažovati takvog eksperta za kontrolora tokova pranja novca, je strateški potez, jer ko se bolje razume u te tokove od Siniše Malog.
* * *
I kontrola je krenula – za početak od kontrole rada nevladinih organizacija i istraživačkog novinarstva – BIRN, Krik, Cins i dr. koji se po prirodi posla koji obavljaju finansiraju i donacijama međunarodnih organizacija, jer bi u protivnom – ako bi očekivali da se njihove delatnosti finansiraju samo iz državnih izvora, mogli odmah da zatvore radnju.
Ima tu samo jedna stvar – niko ne spori da kontrola finansiranja tih organizacija i pojedinaca ne treba da se vrši. Čemu bi inače služile policijske, bezbednosne i druge strukture, u kojima hvala bogu ne oskudevamo i ako u aktivnostima bilo koga od onih koji su se našli na objavljenom spisku – organizacijama ili pojedincu, postoji iole osnovana sumnja o protivpravnom delovanju, onda odgovarajuća istraga treba i da se sprovede, a ne da se njihov spisak najpre javno objavi, a zatim da se eventualne istrage sprovode.
Nije pitanje koje ovde postavljam laičko. Osnova dokumenata koji imaju za cilj sprečavanje pranja novca i državnog terorizma je međunarodnog porekla, a mi smo ih samo implementirali. Bio sam, kao advokat, angažovan i na njihovoj implementaciji u jednoj našoj finansijskoj instituciji, tako da su mi ti dokumenti poznati. Međutim, moram da kažem, da u tim dokumentima, uključujući i naše domaće, sačinjene na osnovu međunarodnih, nisam naišao na metod koji je ovde primenjen – prvo objavi spisak sumnjivih, pa tek onda dokazuj njihovu eventualnu krivicu.
Biće veoma interesantno videti kako će taj spisak dalje da tretiraju provladini tabloidi i mediji. Nešto sam o tome već načuo u upravo završenom javnom obraćanju Predsednika – iz pitanja dežurnih „pitača“ iz kaategorije „poštovana Goco“ i odgovora Predsednika. Jedino mi nije jasno koja su to četiri ministra čija su se imena, kako Predsednik reče, našla na tom spisku. Da sam to čuo, na početku pisanja ovog teksta, verovatno bi ovaj tekst drugačije izgledao. Ali, jebiga, ne može čovek sve to da pohvata.
Dragiša Čolić
