Krenulo je stradanje celuloze. Počelo je postavljanje bilborda, evo stižu i plakati. Noćas ispred moje kuće deke i dve bake među njima, jedva stoje, tresu im se malo ruke, lepe plakate. Tihi, u noći.
Dobra fora, uzmeš im od penzije, onda oni ne bi li malo nadoknadili unucima za čokoladu kao robovi šunjaju se noću i lepe nečije fotografisane nasmejane glave za crkavicu u nekakvoj izbornoj kampanji. Nemaju oni mišljenje o tome tamo na slici. Nemaju ni stav. Samo lepe, da plate račune kod kuće. Gledam ih na ulici, dok mladi prolaze pored njih, neki su dileri, neki se vraćaju sa dobre žurke, neki sa ljubavnog sastanka.
Gledam, ne verujem. Nekada su to bile akcije koje su radili neki klinci. Jedni oko ponoći, drugi oko tri ujutru prelepe to od ponoći, a u osam ujutru treća faca osvane. Verovala sam da su shvatili već da je to besmislena stavka kampanje i da će se manuti toga u 21. veku. Jok!
CCC…sve se promenilo, neće ova omladina da se žrtvuje.
I ne treba!
Ne dajte se ni vi, penzioneri. Nije tranzicija samo vaša. Drska moja deco budite još drskiji! Koliko vas je moglo biti isplaćeno na nekom radnom mestu za svu tu lovu koja je bačena na štampanje celuloznih laži?
Zato mrzim kampanje. Uvek se setim šta bi se sve moglo sa tim novcem.
Ako nastavimo ovako mogli bi u ime naroda da napravimo jedan REALAN bilbord sa porukom – Vidimo se kod kontejnera!
Tamo ćemo da proćaskamo kako smo ogladneli… u međuvremenu.
Olja Ristić
Kolumnista / slucajni.wordpress.com
