Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 28.juna obeležavaju Vidovdan. U svim pravoslavnim hramovima na liturgijama pominje se i proslavlja Sveti knez Lazar Hrebeljanović i služi se parastos srpskim junacima palim na Kosovu Polju.
Zavirimo li u srpsku istoriju videćemo da ovaj datum Srbe ne povezuje samo sa Kosovskim bojem. Videćemo da pre Boja na Kosovu ovaj datum nosi neko drugo značenje i verovanje takođe važno za Srbe odakle se i pretpostavlja da je Vidovdan dobio ime. Dakle u srpskom pravoslavnom crkvenom kalendaru 28.junaje spomen proroku Amosu i Svetom knezu Lazaru. U tom kalendaru se ne pominje Svetovid. Staroslovensko božanstvo – bog svetlosti, obilja ali i bog rata, po nekim izvorima vrhovni bog Srba pre primanja pravoslavlja.
Nepoznato nam je koliko se pre Kosovske bitke sudbonosnih događaja dogodilo ili je povezano sa ovim datumom. Ali zato posle te stradalne bitke smo svedoci mnogih važnih dešavanja koji su u mnogome menjali sudbinu srpskog naroda, a dogodili su se baš na Vidovdan. Tako smo bili svedoci započinjanja rasprave o Kneževini Srbiji na Berlinskom kongresu o Vidovdanu 1878, a tri godine kasnije, 28.juna1881. potpisivanju tajne konvencije između Srbije i Austrougarske. 1914. bosanski Srbin Gavrilo Princip u želji da okonča kolonijalnu upravu Austrougarske ubija prestolonaslednika Franja Ferdinanda. Ovaj atentat Austrougarska je iskoristila kao povod za rat protiv Srbije, što je bio i uvod u Prvi svetski rat. 28.juna1919. potpisan je Versajski sporazum, čime je formalno završen Prvi svetski rat. Na inicijativu sovjetskih delegata Ždanova, Maljenkova i Suslova 28.juna1948. doneta je rezolucija Informbiroa, što je označilo raskid između Jugoslavije i istočnog bloka. Namerno ili slučajno, 28.juna 1990. SR Hrvatska u svoj ustav unosi amandmane po kojima se Srbima ukida status konstitutivnog naroda u toj republici. Na Vidovdan 2001, Slobodan Milošević izručen je tribunalu u Hagu. Crna Gora je primljena u Ujedinjene nacije 28.juna 2006 …
Sve ovo nam je dokaz da je Vidovdan duboko utkan u sudbu srpskog naroda, i da se sve što se događa tog dana kasnije jasno ucrta u njegovu budućnost. Zato Srbine danas nemoj zaboraviti ko si, nemoj zaboraviti šta znači reč Otadžbina. Ne zaboravi zakletvu Svetog cara Lazara i znaj da se ona ne odnosi samo na Kosovo nego i na dušu srpskog naroda. Vodi računa na Vidovdan kakve su ti misli.
Nadajmo se da će ovaj Vidovdan probuditi Srbe, da će od njega krenuti nova, lepša stranica istorije. Stranica istorije koja će vratiti ponos negde zaboravljeni. I da će Srbi pogledati u nebo kao u pesmi Gordane Lazarević „Vidovdan“:
Vidovdan
…
U nebo gledam, prolaze vekovi
Sećanja davnih, jedini lekovi
…
Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo
Ko da mi otme, iz moje duše KOSOVO
…
K`o večni plamen, u našim srcima
Kosovskog boja, ostaje istina
…
Oprosti Bože, sve naše grehove
Junaštvom daruj, kćeri i sinove
…
Pored svih slabosti koje kao ljudi nosimo u sebi. Slabosti jer smo od krvi i mesa, bola i suza satkani. Nemamo prava da zaboravimo da smo Srbi. Srbi pravoslavni. Takav Srbin ima mnogo vrlina koje pobeđuju njegove ljudske slabosti. Takav Srbin gleda svakog pravo u oči, on hoda uspravno jer mu, kada odluči da krene stazama predaka i pokajanja, Bog oprašta grehe i daruje ga junaštvom. To junaštvo od Boga dato je postavilo srpski narod za predvodnika slobode, vere i pravde. Kao takav srpski narod nikad nije otimao tuđe, gazio slabije, napadao nevine, prisvajao nečiju slobodu. Srbin ni veru svoju nije nikad nametao drugima. Ali narod taj hristonosni isto tako nije se nikad sklanjao pred silom ma kako velika ona bila. Nije odustajao od odbrane svoga bez obzira na cenu. Znao je narod moj da ta cena neki put izgleda velika, ali spas duše nema cenu, jednostavno mora da se izdrži.
Potomci Svetog cara Lazara, pripadnici naroda svetosavskog, naroda Obilića, Jugovića. Naroda Kosančić Ivana i Toplice Milana… Potomci tih junaka ne smeju hoditi drugim putem. Moraju znati da pravda i istina ne mogu izgubiti. Može da se desi da laž i nepravda dobiju po koju bitku ali rat ne mogu dobiti nikada. Zato danas ponovimo reči Lazareve:
„… jer bolja nam je smrt u podvigu
Negoli život u sramoti
Bolje nam je u borbi smrt od mača primiti
Negoli pleća neprijateljima našim prodati.
Mnogo poživesmo u miru,
Sada se potrudimo da za kratko vreme
Podvig stradalnički primimo,
Da bismo večno na nebesima poživeli.
Nazovimo se vojnicima Hristovim,
Stradalnicima pobožnosti,
Upišimo se u knjige života,
Ne poštedimo telesa naša u borenju,
Da bismo od podvižnika svetle vence primili,
Jer bolovi rađaju slavu,
A napori dobivljaju pokoj!“
Kako je govorio Sveti car Lazar tako su mislili i činili i preci naši što možemo videti i iz njihovog odgovora:
„… Mi, gospodine naš …
Nužno nam je i časno
Za tebe i Otačastvo umreti.
Nećemo poštedeti sebe,
Znajući da i po ovome imamo otići
I s prahom pomešati se.
Umrećemo da uvek živi budemo …“
Nama danas na ovaj najlepši i najstrašniji dan u istoriji Srbije ostaje obaveza da ne zaboravimo ko smo. Da ne zaboravimo ko su nam preci, da ne zaboravimo podvig kosovskih junaka i Svetog cara Lazara. Ali danas ne smemo zaboraviti ni iskreni duh pripadnika „Mlade Bosne“ i nepresušne energije Gavrila Principa koji je upravo nošen na krilima junaštva kosovskih junaka 525 godina kasnije na Vidovdan želeo da pokaže da pravda, istina, Otadžbina i sloboda za Srbina nemaju cenu. Slogom se Srbin branio od ropstva, pravednošću pronalazio put, iskrenošću istrajavao na njemu a verom dobijao junaštvo da bi u svemu tome i uspeo.
Ova lekcija pratila nas je kroz vekove. Srpska krv je mnoge srpske zemlje orosila ali je Kosovo za vjek i vjekova natopila. Ne može se ta krv nikada isušiti, a zemlja sa krvlju svojih predaka ne sme se nikom dati. Kosovska zemlja neće svoje blagodeti drugome darovati jer jedino ju je Srbin svojom krvlju napajao i na njoj najveće svetinje svoje stvarao. Nikad ne smemo dozvoliti da tuđa noga gazi po kostima naših predaka. Usnule svete mošti predaka naših moraju braniti živi potomci. Kada i pomisliš šta je put i ako te nešto u mislima tvojim lomi seti se samo reči Ive Andrića:
„kod unutrašnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad.“
Vidovdan je dan kad se Srbin mora preispitati, zaviriti u misli svoje. A onda vratiti na put svoj. Vratiti slogu u svoje srce, ispuniti dušu pravdom i istinom, a vrativši se veri svojoj svetosavskoj ponovo zavrediti junaštvo. I nikad se ne predati.
Nenad Blagojević
