U analizama položaja srpskog naroda na početku XXI veka opšte mesto je postala konstatacija kako se nalazimo u jednoj od najtežih situacija u našoj savremenoj istoriji. Danas nije lako biti Srbin. Ali, nije ovo ni prvi, ni poslednji put u istoriji da nam je teško. Kroz usta igumana Teodosije Mrkojevića, Njegoš u „Lažnom caru Šćepanu Malom“ daje odgovor Beglerbegu rečima: „Ja nijesam, Bog mi ne sudio/ Beglerbeže, nipošto bezbožan/ Nego imam oči za gledanje/ Svijeća mi Božija pred očima/ Te razbiram bijelu svijetinu/ I ne držim crno za bijelo“. Mnogo je danas „lažnih careva“ i ostalih smutljivaca koji bi da „crno predstave belim“. Ma kakve nas nesreće zadesile, važno je da ostanemo sposobni da razlikujemo „crno od belog“. Dok to činimo, spasa nam ima. Bez obzira na okolnosti i nedaće.
Iz svega što se dešava treba izvući pouke i nastaviti dalje. Nema boljeg trenutka za traženje odgovora na sva pitanja koja nam se nameću, od Vidovdana. Vidovdanska poruka je sadržana u velikom Kosovskom zavetu: „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvjek i do vjeka“. Justin Popović objašnjava kako su Srbi na Vidovdan „jednom za svagda izabrali nebesku pravdu za narodni ideal i postali njena dragovoljna žrtva“. On još i dodaje, da je to naše „narodno jevanđelje“. Žrtvuje se „privremeno radi večnoga, zemaljsko radi nebeskoga“.
Vidovdan je priča o Nebeskoj Srbiji. A u mitu o Nebeskoj Srbiji mi ćemo najpre naći odgovore na pitanja: šta nam se to dešava? I: zašto nam se ovo dešava? Pošto danas nije lako biti Srbin, nije ni lako govoriti o Nebeskoj Srbiji. Kao i mnogo šta drugo, i ona je zloupotrebljena. Temu Nebeske Srbije su tokom devedesetih godina HH veka jednako zloupotrebljavali i nemilice trošili i oni koji su Srbe želeli da brane, i oni koji su Srbe napadali. Oni koji su želeli da brane, išli su dotle da su Srbe proglašavali „nebeskim narodom“. Zbog toga je, tobože, bilo dovoljno roditi se kao Srbin, pa zaslužiti mesto u „carstvu nebeskom“. Kao da se to mesto ne zaslužuje upornom borbom i istrajavanjem da se „crno za bijelo“ ne drži. U ovakvoj interpretaciji to je postala politička parola, ništa drugačija od onih parola o „klasnoj ravnopravnosti“, koje su bile popularne pre toga, i ništa drugačije od onih parola o „bezalternativnosti evropskih integracija“ koje se mogu čuti danas.
Stav onih koji su Srbe napadali stao je u naslov knjige Branimira Anzulovića: „Nebeska Srbija: od mita do genocida“. Tako su pojedinci, koji sebe doživljavaju kao ozbiljne naučnike, na srpskom primeru pokušavali da dokažu nešto, što im nije uspelo ni u jednom drugom slučaju. Trebalo bi se osvrnuti na pokušaj spajanja mitova i mitologije jednog naroda, sa zločinima koji su činjeni u ratu. Jer, šta bi se samo desilo kada bi išli daleko u prošlost zapadnoevropskih naroda, koji se danas predstavljaju kao izvorište civilizovanosti, i to povezali sa zločinima koji su činjeni u njihovo ime od početka kolonizacije do danas. Natalija Naročnicka primećuje, kako u staroslovenskim bajkama i pričama sa Istoka, nema surovih momenata, poput na primer onoga, kada otac na nagovor maćehe, odvodi svoje dvoje dece u šumu i tamo ih ostavlja, jer su bili toliko siromašni da nisu imali šta da jedu. U pričama sa Istoka, takav otac, roditelj koji ne istrajava i ne bori se za svoju decu, već ih ostavlja u šumi, bi odmah bio osuđen i prokažen. Ako se već u nauci našlo istraživača koji bi želeli da na primeru Srba urade studiju slučaja i ispitaju vezu između mitologije i ratnih zločina, mogli bi da nastave i dalje, pa da istu metodologiju primene i na druge narode-Engleze, Holanđane ili Nemce na primer. Mogli bi da krenu od surovih momenata iz narodnih predanja i bajki, pa da prouče kako je to uticalo na zločine počinjene u Indiji i Bataviji, pokušaju genocida u Namibiji, ili na sve ono što se u civilizovanoj Evropi dešavalo tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Kada smo već kod Srba i Drugog svetskog rata, valja podsetiti i da smo jedini narod na svetu nad kojim je sprovođena odmazda po principu „sto za jednoga“. Valjda je to bila prava mera: sto necivilizovanih Srba, za jednog civilizovanog Nemca.
Navodim sve ovo, kako bih objasnio, da ni jedni, ni drugi, niti oni što su Srbe hteli da brane, niti oni što nas napadaju-nisu razumeli šta je Nebeska Srbija. Nisu razumeli šta je Kosovski zavet, niti su shvatili kakva je simbolika Vidovdana.
Nebeska Srbija se ne tiče propagandnih parola, niti dnevne politike. Ona ne može da služi za izvođenje kvazinaučnih opisa i klasifikacija. Težnja da se žrtvuje „privremeno radi večnoga“ i „zemaljsko radi nebeskoga“ ne može da se spakuje ni u jedan politički okvir, za nju je svaka ideologija preuska. Istovremeno, nju ni sekularizovana nauka ne može do kraja shvatiti. Pogotovo je ne mogu razumeti oni savremeni teoretičari koji bi sve da kvantifikuju. Jer, oni polaze od toga da je najvažnija stvar razlučiti šta je korisno, a šta je beskorisno. Prema tome se stvari dele na „crno“ i „bijelo“. Onome što je korisno treba se posvetiti, a od beskorisnog dizati ruke.
Naš Vidovdan nije priča o korisnosti, već o dobroti. Nije ispravno ono što je korisno, već samo i isključivo ono što je dobro. Tu se naša životna filozofija razlikuje od zapadnjačke. Mi ne delimo stvari na korisne i beskorisne, već na dobre i loše. Otac koji odvodi dvoje dece u šumu i tamo ih ostavlja, vodi se principom korisnosti: ostaće mu manje usta u kući koja će morati da hrani. Za nas je takav postupak neshvatljiv, zato što on nije dobar. Nebeska Srbija nam pokazuje, da se sistem moralnih vrednosti ne može temeljiti na koristi kao principu, već na razlikovanju dobrog od zla! Ne može se držati, kako nam to poručuje vladika Rade-„crno za bijelo“.
Danas smo u situaciji u kakvoj jesmo zato što smo sišli sa glavnog istorijskog puta zacrtanog Kosovskim zavetom i zapali u istorijske rukavce u kojima nismo mogli da razlikujemo dobro od zla. Danas nam se sve ovo dešava zato što se mnogi povode principom korisnosti, a ne principom dobrote. „Crno za bijelo“ drže. Vera se prodaje za večeru, odričemo se predaka, odričemo se pisma i pisaca, stubova naše kulture i identiteta, zaboravljamo značajne datume iz sopstvene prošlosti.
Čini se, kako smo ušli u proces nepovratnih deoba, zbog kojih će za koju generaciju u budućnosti Srba i nestati. Da, to se može desiti, opasnost je realna, ali samo ako među Srbima ne bude onih koji će sačuvati istorijsko pamćenje na Vidovdan, ako među Srbima ne bude onih koje će rukovoditi vrednosti Nebeske Srbije i koji će razumeti Kosovski zavet. Ako takvih nestane, onda će i Srba nestati. I obrnuto, sve dok je takvih među nama i Srba će biti. Ali, ono što je još važnije, jeste da dok je takvih koji slave Vidovdan-biće i sistema moralnih vrednosti zasnovanog na dobroti. Odbranom ideala Nebeske Srbije brani se i „narodno jevanđelje“, tako se upozorava da nije dobro sve ono što je korisno i da se od činjenja dobroga ne može uvek očekivati korist.
Zbog toga je za današnju generaciju jedan od najbitnijih trenutaka upravo očuvanje kulta Vidovdana i mita o Nebeskoj Srbiji. Na značaj očuvanja i trajanja upozoravaju nas proročke reči velikog Dostojevskog. On piše da će se ubrzo „sva slovenska plemena Balkanskog poluostrva neizostavno osloboditi jarma turskog, i početi da žive novim, slobodnim, i može biti nezavisnim životom.“ Ali, istovremeno i nagoveštava da „Rusija neće imati, i nikada nije imala, takvih zavidljivaca, takvih mrzaca, klevetnika, čak javnih neprijatelja, kao što će biti sva ta slovenska plemena, čim ih Rusija oslobodi, a Evropa pristane da ih prizna za oslobođene!“ Zašto je onda Dostojevski slovenofil i zbog čega poziva cara da oslobodi balkanske pravoslavne narode. Zato što on vidi da „posle rešenja slovenskog pitanja, Rusiji očigledno pretstoji konačno rešenje Istočnog pitanja. Zadugo još neće razumeti sadašnji Sloveni: šta je to Istočno pitanje! Baš kao što ni slovensko ujedinjenje u bratstvu i slozi neće razumeti još vrlo dugo. Objašnjavati im to neprekidno, delom i velikim primerom, biće svagdašnji zadatak Rusije u buduće“. Sto pedeset godina je prošlo od objavljivanja ovog članka, a on je danas jednako aktuelan kao i u godinama pred Berlinski kongres. I kao što je Dostojevski znao da Rusi moraju istrpeti duže od vek i po stranputičarenja balkanskih pravoslavaca, tako će i Srbi morati da istrpe stranputičarenja drugih, onih koji misle da se okoriste u svom odricanju od srpskog, ili onih koji ne bi ni postojali danas, da ih Srbi nisu oslobađali juče. Slavljenje Vidovdana i temeljenje moralnih vrednosti na Nebeskoj Srbiji, jeste način da im delom i velikim primerom pokazujemo koliko greše. Toliko se od nas danas traži. I toliko svako od nas može dati. To će biti najbolji putokaz onima koji dolaze posle nas, da znaju šta im je činiti i kako se ponašati. To će biti sigurna luka u koju se mogu vratiti potomci svih onih nesretnih ljudi koji se danas samoproglašavaju otpadnicima.
Ako onima koji dolaze iza nas ne predamo „vidovdansku luču“, neće biti samo opasnost u tome da nestanu Srbi kao narod. Sišli su sa istorijske scene i veći i značajniji narodi od srpskog. Ključna opasnost je u tome što može nestati dobrote kao vrhunskog moralnog načela.
Dva velika savremena mislioca, Tihon Ševkunov i Aleksandar Šmeman zaključuju kako je „pravoslavlje so današnjeg sveta“. Pravoslavni ne mogu biti niti najbrojniji, niti najbogatiji, niti najuticajniji na svetu. Međutim, pravoslavlje je začin, koji u maloj količini znači mnogo. U šta će se svet pretvoriti ako tog začina nema? U ovom svetlu treba gledati i sve napade kojima smo izloženi. Zbog toga se i pišu teze o „Nebeskoj Srbiji kao putu od mita do genocida“. Zbog toga se i indikuju ratovi među pravoslavnim narodima, otuda i rat u Ukrajini. Otuda satanizacija Trećeg Rima, spletkarenje balkanskih državica i novi krstaški pohod Zapada protiv Rusije. Oni koji bi da život svedu samo na korisno, svesni su snage pravoslavlja. Zato nas napadaju. Zato pokušavaju da nas slome, da ne bismo istrajali i istrpeli. Mi njima ne trebamo, sa našim vrednostima samo im smetamo. Kako je ava Justin zaključio: „liberalnom bogolikom čoveku“ dozvoljeno je sve što nije zabranjeno zemaljskim zakonima. Sistem prihvatljivih moralnih vrednosti temelji se na zakonima koje donose poslanici u skupštini ili još gore na osnovu odredbi direktiva koje nam donose belosvetski komesari, a ne na pravoslavno-hrišćanskom učenju o „čovekolikom Bogu“ i neophodnosti uzdržanja i pokajanja kao izrazima božanskih, moralnih zakona.
Ako je pravoslavlje so današnjeg sveta, onda je Nebeska Srbija so našeg, svetosavskog pravoslavlja. Ukoliko se nje odreknemo, odričemo se svoje vere. A danas se nalazimo tu gde jesmo upravo zbog prethodnog, višedecenijskog odricanja i otpadanja. Podređivali smo ideale Nebeske Srbije principima uvezenih ideologija. Do juče je to bio komunizam, a danas neoliberalizam.
Mi se ne smemo saviti pred ovim udarima. Nastavljamo dalje i prolazimo i kroz ove nedaće. To je pouka koju iz ovog teškog vremena moramo izvući. Ako hoćemo bolje, držaćemo se Vidovdana. Nećemo ga trampiti za neku sitnu, tekuću korist. Pre svega zbog toga, što je naša istorijska misija jasna. Zbog te istorijske misije moramo istrajati. Moramo sačuvati dobrotu, jer ćemo tako sačuvati svet. Na šta će svet ličiti, ako u njemu budu živeli očevi koji će svoju decu ostavljati u šumi, zato što im je ostava prazna. Ne želimo da živimo u takvom društvu.
Zavet koji nam je ostao obavezuje nas da budemo odgovorni i prema onima koji su ga do današnjih dana sačuvali i prema onima koji će ga posle nas dalje nositi. Da budemo pošteni očevi i brižne majke. Da se vodimo prema tome šta je dobro, a ne šta je korisno. Uprkos problemima sa kojima se srećemo. Uprkos situaciji u kojoj se nalazimo. Srećan nam praznik. Živela Srbija.
Dušan Proroković
Fond strateške kulture
