Kao što je R. Srbija u međunarodno pravnom smislu naslednik bivših Jugoslavija, tako i Vojska Srbije u saznajnom, doktrinarnom, organizacionom i vojno-tehnološkom smislu baštini kontinuitet sa JNA, a potom sa Vojskom Jugoslavije. Zato je u naslovu sa razlogom uzet termin „višedecenijsko“ urušavanje Vojske Srbije jer su negativni procesi počeli još od tih vremena. Nažalost u celom tom periodu prisutna je konstanta umanjenja odbrambenih sposobnosti R. Srbije, prvenstveno u pogledu veličine i kvaliteta oružja i opreme. Kroz tzv. proces tranzicije i demokratizacije društva, posbno posle 2000. godine, smanjivano je brojno stanje Vojske, bez modernizacije i opremanja sa složenim borbenim sistemima. Taj proces pratilo je kontinuirano umanjenje procenta izdvajanja za funkciju odbrane R. Srbije. U istom tom periodu vodeće sile Zapada pokušavaju po svaku cenu bespravno da oduzmu Kosovo i Metohiju, kroz priznavanje lažne države Kosovo.
U suštini radi se o okupiranoj teritoriji, pod kontrolom formacija NATO i institucija EU i privremenih organa vlasti u Prištini. Nakon tih događaja Srbija je pokušala da napravi otklon i da proklamuje status neutralnosti u odnosu na vojnopoliičke saveze. Ni to nije sprečilo da SAD, Nemačka i Velika Britanija nastave sa lobiranjem u svetu i pritiscima na Srbiju, kako bi došlo do priznanja tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama, a na kraju i u UN. Nastankom multipolarnog sveta i izrastanjem Rusije i Kine u svetske sile prvog reda, takav razvoj događaja je usporen pa i onemogućen. Prijateljstvo ruskog i srpskog naroda jeste osnovna pretpostavka, da se to nasilje nad srpskim Kosovom i Metohijom promeni u bliskoj budućnosti i da dođe do pravednog rešenja u skladu sa međunarodnim pravom i Rezolucijom 1244 SB UN. SAD i EU su učinile puno do sada da se udalje od pomenute rezolucije, da se relativizuju stvari a celokupan proces dovede u fazu pregovora i sporazuma na tzv. relaciji Beograd – Priština. Na taj način se ucenjuje Srbija i njen razvoj u skladu sa stepenom popustljivosti i prihvatanja rešenja, koja su suprotna sa Ustavom R. Srbije i Rezolucijom 1244 SB UN.
Poštujući Ustav Srbije, Vojska Srbije treba da računa da je za nju Kosovo i Metohija uvek bilo, jeste i biće sastavni i neotuđivi deo Srbije, te da ga je samo privremeno napustila radi završetka agresije NATO na SR Jugoslaviju 1999. godine. Samoproglašena nezavisnost lažne države Kosovo ne obavezuje R. Srbiju i njenu Vojsku Srbije da u povoljnim međunarodnim okolnostima povrate taj prostor u ustavno pravni sistem države. Srbija nikada neće da se odrekne dela svoje teritorije koji je mesto postanka njenog državnog i nacionalnog identiteta i duhovnosti. Kosovski zavet duboko je urezan u svest srpskog naroda dajući mu snage i istrajnosti da prevaziđe najteže trenutke u svojoj istoriji. Oslobođenje srpskog naroda od vekovnog ropstva i stvaranje moderne srpske države ostvareno je na osnovama Kosovskog zaveta. Nijedna vlast nema pravo da pod bilo kakvim okolnostima i pritiscima pristane na secesiju Kosova i Metohije. To nije pitanje bilo koje političke elite niti generacije. Kosovo i Metohija jeste večiti zavet srpskog naroda i njegova kolevka. Bez njega srpski narod nije slobodan niti ima perspektivu i duhovnu stabilnost.
Samo nacionalno jaka država sa efikasnim sistemom odbrane može uspešno da razvija sve funkcije države i bitne delatnosti za razvoj društva i svakog pojedinca. Efikasan sistem odbrane jeste garant dugoročne zaštite državnih i nacionalnih interesa. Ne može se govoriti o jakoj državi ako nemamo razvijen sistem odbrane i jaku Vojsku Srbije, koja je modernizovana i sposobna da izvršava ustavnu ulogu i utvrđene misije i zadatke.
Srbija kao stara evropska država svojim geografskim položajem upućena je na saradnju sa susedima i najvećim brojem evropskih država. U odbrambenom smislu Srbija neće ništa dobiti od tzv. evropskih integracija, naprotiv stalno u tom procesu zapostavlja Vojsku Srbije i potrebu njenog opremanja. Evropska unija se već potvrdila kao produžena ruka SAD i NATO u pohodu na Istok. Srbiji i srpskom narodu nisu prijatelji oni koji po receptu Hitlerovih hordi pripremaju pohod na Rusiju. Zajedno sa snagama NATO, EU priprema i raspoređuje komande i jedinice usmerene ka Istoku, kao pretnju Ruskoj Federaciji. Taj plan je koncipiran na duže vreme i ozbiljno može ugroziti evropsku pa i globalnu bezbednost. Republika Srbija ne sme dopustiti da pod bilo kakvim okriljem evropskih integracija učestvuje u tim vojnim snagama, pa ni u okviru vojnih vežbi i bilo kakvih formi obuke. I zbog sve veće militarizacije EU, građani Srbije treba da se na referendumu odluče da li žele u ovakvu Evropsku uniju, koja sve više postaje okov i izraz neravnopravnosti za male narode i države.
Sa stanovišta odbrane R. Srbije, EU nije prioritet niti perspektiva, jer većina država članica je priznala takozvano Kosovo, kao državu koja je stvorena agresijom NATO na SR Jugoslaviju. U procesu takozvanog pridruživanja EU, Srbija bi bila prinuđena da se suštinski odrekne Kosova i Metohije i da pristane na regionalizaciju i značajne ustupke davanja elemenata prerogativa državnosti AP Vojvodini. Takođe, Srbija je u tom procesu prinuđena na rasprodaju imovine i strateških infrastrukturnih energetskih i telekomunikacionih sistema, resursa, rudnika, zemlje, vode. Na takav način država postaje fikcija bez realne moći da efikasno izvršava državne funkcije, pa ni odbrambenu funkciju. Narod u takvoj fiktivnoj državi ostaje nezaštićen, nije suveren i izložen je u svakom smislu nemoralnom izrabljivanju od strane multinacionalnih kompanija. Sa stanovišta odbrane R. Srbije, prodaja vitalnih sistema elektroprivrede i telekomunikacija neposredno ugrožava suverenitet države i dugoročno ugrožava vitalne nacionalne interese i bezbednost. Prodajom tih vitalnih sistema ugrožava se funkcija odbrane Srbije i socijalna zaštita ugroženih slojeva stanovništva.
Očuvanje Dejtonskog sporazuma i prosperitet Republike Srpske predstavljaju jedan od najvažnijih nacionalnih interesa Srbije i srpskog naroda. Srpski narod se kroz stvaranje Republike Srpske izborio za zaštitu svojih nacionalnih interesa zapadno od reke Drine. Država Srbija, kao garant Dejtonskog sporazuma, ima pravo, ali i obavezu da se stara o ustavnom položaju Republike Srpske i o njenoj budućnosti. Neprijatelji R. Srpske treba da znaju da silom nikada više neće moći da nekažnjeno čine zločine, te da će svaka agresija biti sprečena direktnom intervencijom Vojske Srbije. Oni koji „ponovno oštre kame“ i kupuju oružje bolje da se smire jer neće više Srbija ćutke gledati pokolj i progon srpskog naroda, kao što se desilo u zločinačkim operacijam „Bljesak i Oluja“, koje su izvele Hrvatske oružane snage, Hrvatsko veće odbrane i tzv. Armija BiH.
ČINIOCI RAZVOJA SISTEMA ODBRANE I REGIONALNI KONTEKST BEZBEDNOSTI
Analizirajući trendove razvoja činilaca odbrane i bezbednosnosti Republike Srbije, može se konstatovati da se oni sve intenzivnije usložnjavaju i da značajno utiču na sistem odbrane R. Srbije. Ti činioci su: politički, bezbednosni, ekonomski, socijalni tehnološki, informacioni, ekološki i energetski.
U okviru analize političkog i bezbednosnog činioca opšta političko-bezbednosna situacija u regionu teško je predvidiva, jer se naglo pogoršaava pod uticajem globalnih pomeranja i sukobljenosti interesa velikih sila u Jugoistočnoj Evropi. Ponovo su nakon Hladnog rata u Evropi povučene linije sukobljenosti vodećih država Zapada prema Rusiji, od Baltika pa do Bliskog istoka. Planiraju se i oružani sukobi i ratovi duž zamišljene linije dodira i sukobljenosti. U istoriji, te linije sukobljenosi retko su brisane bez ratova. To argumentuje tvrdnju da gomilanje vojnih efektiva duž linije sukobljenosti može u budućnosti ugroziti evropski i svetski mir.
Sukob interesa velikih država i koalicija uvek najviše ugrožava male narode i države u zoni sukobljenosti. Zbog toga i istorijske istine da je srpski narod taj koji je najviše stradao na Balkanu u dvadesetom veku, srpski nacionalni interes jeste da izgrađuje takav sistem odbrane koji će delovati kao faktor odvraćanja pojedinim neprijateljski opredeljenim državama i koalicijama. U tom poduhvatu Srbija ne sme ostati sama. Savezništvo se treba za takve momente graditi, negovati i planirati.
Najveći uticaj na pogoršanje stanja bezbednosti se može ostvariti preko šovinističkih nacionalnih projekata i zamrznutih konflikta iz prošlosti, kao što su: albanski ekspanzionizam u funkciji projekta Velike Albanije, pitanje nasilnog oduzimanja KiM, etničke tenzije u Makedoniji i pokušaj revizije Dejtonskog sporazuma u BiH, suprotno interesima bilo kog od konstitutivnih naroda. U svim tim izazovima hrvatski fašizam i nacizam, koji baštini korene u Drugom svetskom ratu, jeste najopasniji jer se brzo prenosi na prostor BiH, ne samo na Hrvate nego i na muslimane (Bošnjake).
U ovakvim okolnostima gde pojedine sile Zapada ponovo potpiruju ekstremni nacionalizam Hrvata, Albanaca i muslimana (Bošnjaka), R. Srbija, R. Srpska, Crna Gora i Makedonija moraju shvatiti veoma ozbiljno i treba da učine sve da ne budu strateški iznenađene. Veoma su problematične, lažne i opasne uspavanke koje Zapad propagira u integraciji ovog prostora u EU i NATO.
Zbog ograničenih sredstava koja se izdvajaju za budžet odbrane, otežana je modernizacija i opremanje Vojske Srbije više decenija, životni standard njenih pripadnika je u konstantnom padu, oružje je sve starije i istrošenije a ratna vojska sve starija. Profesionalna Vojska Srbije, ovolika kolika je, nedovoljna je da reši bezbednosne pretnje koje se mogu projektovati prema srpskom narodu prvenstveno u R. Srpskoj i R. Srbiji.
Srbija mora imati jaku i veliku ratnu vojsku koja će garantovati bezbednost R. Srbije i zaštitu vitalnih nacionalnih interesa srpskog naroda van Srbije. Hrvatska bi trebalo da zna da neće moći više da hara i kolje srpski narod po Bosni i Hercegovini, kao što je to činila za vreme NDH i za vreme građanskog rata u BiH od 1992-1995. godine. Čak su jedinice Hrvatske vojske već 1991. godine vršljale po zapadnoj Hercegovini i dolini Neretve, zatirale srpska sela, baš na prostorima gde su nekada palile i ubijale ustaške legije. Bilo kakav pokušaj Hrvtske vojske da oružano interveniše u BiH protiv R. Srpske, morao bi da znači direktno angažovanje Vojske Srbije u zaštiti srpskog naroda. Opremanje Hrvatskih oružnih snaga od strane SAD i pokušaj da od Hrvatske do 2020. godine naprave „vodeću oružanu silu“ na Zapadnom Balkanu treba da izazovu primeren odgovor Srbije i Rusije. Srbija je istorijski bila a i Srpska vojska je neuporedivo bolja od bilo koje vojske u regionu i uvek na strani pobednika, I sada se spremaju slične okolnosti, u kojima bi Srbija voljom naroda napravila distancu od lažnih vrednosti EU koje prećutkuju fašizam i nacizam.
Srbija zbog istorijskog iskustva u dvadesetom veku i stradanja svog naroda neće nikada biti na strani silnika i onih koji zagovaraju povratak fašizma i nacizma u međudržavnim odnosima. Da bi sačuvala vitalne nacionalne interese i nesmetan privredni razvoj, Srbiji je potrebna jaka vojska. koja će istovremeno uticati na regionalnu stabilnost kroz preventivno delovanje na projektovanje oružanih sukoba od strane pojedinih vodećih država NATO.
Ukoliko bi rat Srbiji bio nametnut, onda bi Srbija sa potpunim pravom mogla da stavi pod lupu komunističke granice između republika, koje su utemeljene na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943. godine. Tada su uzete izvorne srpske teritorije prostora Republike Srpske Krajine, a Srbiji sprečeno pravo izlaska na more. Ako Hrvatska bilo kada, pod bilo čijim instrukcijama krene na srpski narod i teritorije u R. Srpskoj, onda će kao kvislinška tvorevina morati da nadoknadi štetu koju je pričinila srpskom narodu kroz istoriju, i moraće da dođe do promene državnih granica. Istočna Slavonija i Baranja jesu istorijske srpske teritorije od vremena Austrougarske koje je srpski narod platio zlatom i krvlju ratujući na granici Evrope protiv Otomanske imperije. Zato govoriti o granici na Dunavu između Hrvatske i Srbije danas je ponovna velika srpska zabluda. Dubrovnik i Konavle nikada nisu bili deo hrvatskog nacionalnog bića. Radi se o nacionalno, kulturno i verski specifičnom području, koje ima svoju istoriju u Dubrovačkoj Republici. Neprirodno je da Dubrovniku sa okolinom Zagreb bude prestonica, kada za to ne postoje istorijske veze i uslovljenost. Radi se o srpskom narodu koji je vremenom, pod uticajem Vatikana i ucenama i terorom Hrvatske katoličke crkve i vlasti, prisiljen da se često kolektivno unijati i prevodi u katoličanstvo, sa obavezom da promeni i nacionalno opredeljenje i iz srpskog pređe u hrvatski narod. Po svemu, genetski, nacionalno i istorijski, Dubrovčani, Trebinjci i Hercegnovljani su deo istog nacionalnog bića, deo srpskog naroda. Vreme će dati odgovor da li je bolje i isplativije Dubrovniku sa okolinom da uživa u svojim bogatstvima, kao i njihovi preci u Dubrovačkoj Republici ili da budu zadnji na listi čekanja Zagreba da rešava njihove probleme.
Zbog ustaške, velikoalbanske i muslimanske histerije i istorijske saradnje na strani sila zla u Prvom i Drugom svetskom ratu, Srbija mora biti oprezna i ne sme biti opijena lažnim evropejstvom. Zastarevanje oružja i opreme negativno se odražava na borbene mogućnosti Vojske Srbije za izvršavanje misija i zadataka. Tradicionalni ugled Vojske se često politički zloupotrebljava i ne ulažu se preko neophodna sredstva za njenu modernizaciju i opremanje savremenim naoružanjem i vojnom opremom. Zbog nedovoljnih finansijskih sredstava za odbranu urušavaju se kriterijumi i kvalitet osposobljavanja, obrazovanja kadrova i obuke komandi i jedinica.
Trendovi savremenog tehnološkog razvoja značajno će uticati i na R. Srbiju, čije zaostajanje u toj oblasti može ublažiti inovaciono orijentisana razvojna strategija, reformisan naučnoistraživački i obrazovni sistem. Naučno-tehnološki razvoj ako se intenzivira, pozitivno će uticati na odbrambene potencijale R. Srbije, dok bi zaostajanje dovelo do loše tehnološke osnove sistema odbrane i do umanjenja operativnih sposobnosti Vojske Srbije. Usvajanje znanja iz oblasti savremenih tehnologija treba institucionalno intenzivirati u funkciji istraživanja i razvoja savremenih sredstava naoružanja i vojne opreme. Informaciono-komunikacione tehnologije za razvoj visokosofisticiranog oružja i sredstava za njihovu zaštitu su osnova razvoja vojne organizacije i povećanja borbenih mogućnosi Vojske Srbije. Razvoj informacionih sistema i tehnologije u R. Srbiji odražava se na unapređenje komunikacija, komandovanja i zaštite od sajber pretnji u sistemu odbrane.
KLjUČNI PROBLEMI SISTEMA ODBRANE
Ključni problemi sistema odbrane R. Srbije su nažalost prisutni duže vreme i ugrožavaju njegovu suštinu i razaraju vitalne podsisteme i elemente. Sve to zajedno negativno utiče na odbrambenu funkciju države i na borbene mogućnosti Vojske Srbije.
Ključni problemi sistema odbrane mogu se iskazati kroz sledeće stavove:
Koncept totalne odbrane, koji je utvrđen u Strategiji odbrane iz 2009. godine, nije materijalizovan niti se izgrađuju adekvatne saznajne, doktrinarne, organizacione, kadrovske i logističke pretpostavke za njegovu primenu;
Tehnološka zastarelost naoružanja i vojne opreme, posebno složenih borbenih sistema, prvenstveno u RV i PVO;
Loš socijalni status zaposlenih i penzionisanih profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u MO i VS, posebno podoficira, profesionalnih vojnika i civilnih lica sa srednjom školskom spremom;
Slaba obuka komandi i jedinica zbog nemanja dovoljnih finansijskih sredstava,
Vojska se pretvorila u „čuvarsku službu“ i birokratizovane strukture koje su samodovoljne kroz izvršavanje poslova administrativne funkcije i učešće u mirovnim operacijama;
Nedovoljna obučenost rezervnog sastava; i
Neadekvatan brojčani odnos komandnih i operativnih struktura mirnodopske i ratne vojske u skladu sa operativnim potrebama.
Pored višedecenijske zapostavljenosti Vojske od strane države i stalnog smanjivanja njenog brojnog stanja, ključni problem sistema odbrane jeste njegova neodrživost sa dodeljenim finansijskim sredstvima. Obim finansijskih sredstava koji se opredeljuje za odbranu, kao i postojeće stanje sistema odbrane, ukazuju na nemogućnost obezbeđivanja normalnog funkcionisanja i razvoja sistema odbrane, kako u srednjoročnom, tako i u dugoročnom periodu.
Glavni uzroci koji dovode do finansijske neodrživosti sistema odbrane, pre svega Vojske Srbije su:
-nedovoljna raspoloživa finansijska sredstva za povoljniju strukturu troškova;
-struktura snaga i brojna veličina nisu u skladu sa raspoloživim finansijskim sredstvima, niti sa operativnim potrebama i
nasleđeno stanje, posledice NATO agresije i sankcija i dalje opterećuje MO i VS i onemogućavaju kvalitativni preobražaj u stabilan sistem.
Dugoročnim planom razvoja sistema odbrane je predviđeno izdvajanje od najmanje 2% BDP. Realna izdvajanja za odbranu se smanjuju iz godine u godinu. U 2014. godini izdvajanje za Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije je oko 1,51% BDP a u 2016. godin 1,36 BDP. U narednim godinama predviđena su dalja smanjenja izdvajanja za funkciju odbrane. Time se direktno utiče na razaranje preostale borbene gotovosti Vojske Srbije i snižavanje socijalnog praga zaposlenih.
Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova“ reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju, To se sve radi pod okriljem MMF-a i predstavlja u suštini zločin jer se narod ostavlja nezaštićen u teškim istorijskim vremenima. U tom procesu umanjenja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa neodgovornim političarima učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije. Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska jaka i da ima adekvatnu brigu države. Nažalost istina je sasvim drugačija, Vojska Srbije postepeno odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, dok se ustaške, balističke i islamske horde opremaju i pripremaju za krvavi pir i nove „Oluje“, ako im njihovi mentori sa Zapada to dozvole.
Kontinuirano smanjivanje finansijskih sredstava za funkciju odbrane je značajno i ukoliko se iskaže u nominalnim iznosima. Tako su u 2012. godini sredstva bila za oko 20 miliona evra manja nego u 2011. godini, a u 2013. godini za oko 19 miliona evra manja nego u 2012. godini. Za 39 miliona evra koliko je umanjeno izdvajanje za MO i VS moglo se kupiti oko 450 teretnih motornih vozila FAP 1118 ili 6 do 8 borbenih helikoptera.
Došli smo u situaciju da se država ponosi sa dva transportna helikoptera Mi17, dok Hrvatske oružane snage dobijaju donaciju 14 borbenih helikoptera od SAD. Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali kao da vlast u Srbiji ne sme da primi tu opremu, a pred javnošću to pravda nemanjem finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Verovatno od SAD, MMF-a, NATO, EU ili od sva ta četiri faktora zajedno. Vlast verovatno u Srbiji ne oprema svoju Vojsku da nam ne zameri Zapad, koji u isto vreme oprema i pomaže vojske koje se mogu u projektovanom sukobu naći sa druge strane fronta. Za takvu lakomislenost civilnog i vojnog vrha nema opravdanja lažnom besparicom. Sloboda naroda i životi srpskih vojnika i građana nemaju cenu. Očekivati je da se nakon najnovijih događaja uspavani probude i postanu odgovorni i oni u civilnim odelima ali i deo onih sa generalskim epoletama.
Trend smanjenja ulaganja u funkciju odbrane je konstantan dve decenije, a realne potrebe za investicijama u složenim borbenim sistemima sistema su sve veće. Nakon vlasti dr Vojislava Koštunice, počinje naglo smanjenje ulaganja u funkciju odbrane R. Srbije, sve do danas. To su zahtevali pre a i sada „strani mentori“, koji nude dobre usluge.
Sl. 1 Finansiranje odbrane u stalnim cenama i procenat izdvajanja iz BDP
Odnos režima u prošlosti prema funkciji odbrane i Vojsci Srbije jasno se vidi nakon 2007. godine. I aktuelna vlast se slepo drži preporuka MMf-a i ne dozvoljava modernizaciju i opremanje Vojske Srbije. U nedostatku finansijskih sredstava za modernizaciju i opremanje Vojske Srbije, multiplikuju se negativne pojave kao što su birokratizacija, povećanje administrativnih i upravnih struktura i stalni pad borbenih mogućnosti jedinica, na svim nivoima komandovanja. Sistem se bavi sam sobom i postaje samodovoljan, a papiri mu postaju rezultat, a ne realne sposobnosti za izvršavanje misija i zadataka, u skladu sa bezbednosnim okruženjem i društvenim potrebama.
Sl.2 Izdvajanja za odbranu po stanovniku na godišnjem nivou
Očigledno je koliko su mala ulaganja Srbije u funkciju odbrane i u odnosu na susedne države, koje su članice NATO pakta. Te države imaju zaštitu NATO pakta a Srbija, kao neutralna država je smanjila izdvajanja ispod svake mere. Svaki dalji komentar je suvišan. Izražen je proces postepene deformacije vojne organizacije zbog čestih, nedoslednih i dosta nekompetentnih organizacionih promena, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi. Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke.
Pad operativnih sposobnosti Vojske Srbije pratilo je neadekvatno sprovođenje odbrambenih priprema. To je posebno prepoznatljivo kroz:
Nedosledne reforme obrazovnog sistema i odustajanje od koncepta organizovanog obučavanja školske omladine iz oblasti odbrane;
Nedostatak organizovanog obučavanja stanovništva;
Dugi niz godina se ne sprovodi organizovana priprema stanovništva za vojnu i civilnu odbranu i zaštitu, što je u suprotnosti sa konceptom totalne odbrane;
Ukidanje obaveznog služenja vojnog roka, čime je otežano podmlađivanje rezervnog sastava Vojske Srbije i jedinica civilne zaštite.
Vojska Srbije je zapostavljena od svih država i vlasti od raspada bivše SFRJ. Vojska Srbije sa ovakvim izdvajanjima nema perspektivu moderne vojske, jer i dalje troši svoju supstancu i tehnološki je postala zastarela, čak i u odnosu na mnoge vojske susednih država. Srbija je kroz istoriju ulagala u Vojsku i kada je bilo najteže i uspešno je odgovorila izazovima tog vremena. Da li to Vojska Srbije može danas ili u bliskoj budućnosti treba da razmisle i odgovaraju oni koji su zakonom nadležni?
EU i NATO su prolazne kategorije i organizacije koje ne garantuju zaštitu bezbednosti nacionalnih interesa i ciljeva jer su postali jedan od učesnika u krizama na evroazijskom prostoru i u svetu, a srpskom narodu su naneli nenadoknadivu štetu i okupirali Kosovo i Metohiju, kroz priznavanje lažne države Kosovo.
PROGRAMSKA OPREDELjENjA ZA RAZVOJ SISTEMA ODBRANE I VOJSKE SRBIJE
Programska opredeljenja iskazana su kroz strategijske ciljeve i način njihovog ostvarenja.
Strategijski ciljevi:
Očuvanje teritorijalnog integriteta, teritorijalne celokupnosti i suvereniteta Srbije;
Očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije;
Očuvanje Republike Srpske i zaštita od agresije Hrvatskih oružanih snaga i muslimanske i hrvatske komponente Oružanih snaga BiH;
Ravnopravna saradnja sa velikim silama i susednim državama;
Srbija treba da prekine proces pridruživanja EU, jer se njeni politički, ekonomski, bezbednosni i vojni kapaciteti sve više koriste u „neobjavljenom ratu“ protiv Rusije, Taj rat je suštinski počeo uvođenjem sankcija EU prema Ruskoj Federaciji.
Koncept totalne odbrane oživotvoriti, materijalizovati, izgraditi saznajne, doktrinarne, organizacione, kadrovske i logističke pretpostavke za njegovu primenu;
Izraditi Dugoročni plan razvoja sistema odbrane, sa težištem na opremanju složenim borbenim sistemima i modernizaciji dela postojećeg oružja i opreme. Taj Plan treba da se sprovodi a ne kao postojeći Dugoročni plan opremanja, da bude „mrtvo slovo na papiru“;
Vojsku Srbije izgrađivati kao poluprofesionalnu sa jasno naglašenim narodnim karakterom;
Izgraditi pretpostavke da VS može kroz gerilski način izvođenja borbenih dejstava biti faktor odvraćanja i garant efikasne odbrane od oružane agresije sa radikalnim ciljem;
Povećati izdvajanja iz BDP na 2%, a u skladu sa stanjem bezbednosti u regionu;
Poboljšati status profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u MO i VS;
Zaštititi standard i status penzionisanih vojnih lica i vojnih veterana u društvu jer su sada poniženi i obespravljeni smanjivanjem plata i penzija, kontinuiranim ukidanjem ili smanjivanjem davno stečenih prinadležnosti i beneficija;
Sistem vojnog obrazovanja i naučno-istraživačkog rada učiniti efikasnijim, jer je znanje osnova sposobnosti sistema odbrane i Vojske Srbije;
Očuvati od privatizacije ključne kapacitete odbrambene industrije u većinskom državnom vlasništvu, jer ona obezbeđuje ključnu municiju i ubojna sredstva za potrebe odbrane države;
Otpočeti služenje vojnog roka, na primeren način kroz kraće pozivanje i obuku u više navrata sistemom kampova, kao što to rade druge neutralne države;
Planski i organizovano izvoditi obuku rezervnog sastava;
Uravnotežiti organizaciju mirnodopske i ratne Vojske saglasno potrebama i Konceptu totalne odbrane;
Suprotstavljati se rasprodaji vitalnih energetskih, telekomunikacionih sistema, prirodnih resursa i zemlje, jer se na taj način direktno devastira odbrana R. Srbije. Rasprodavati strateške resurse budućih generacija jeste greh i zločin. Nije prirodno da se rađaju savremeni paori i radnici-robovi u državi gde njihovo ništa nije;
Zalagati se za uravnotežen privredni i demografski razvoj Srbije sa stanovišta odbrane države i naroda u miru i ratu. Dok se južna Srbija po obodima prazni, dok su srpska sela u topličkom, jablaničkom kraju daleko od gradova sa zastarelim putevima, nemoralno je i strateški pogubno zagovarati autoput Niš-Priština. Kome treba taj autoput koji finansiraju građani Srbije kada u Prištini i na Kosmetu nema Srba koji bi ga koristili. Zar pod pritiskom SAD treba da finansiramo put u Evropu i svet Albancima koji su prognali sa Kosmeta preko 250.000 Srba, onima koji su im sprečili povratak i onima koji su odcepili srpsko Kosovo, uz pomoć država NATO i EU, koje su ga okupirale. Takav odnos je na granici poniženja i ravan samoubistvu.
Srbija treba da gradi autoput za Prištinu kada povrati suverenitet nad Kosovom i Metohijom, kada se prognani vrate sa svojom Vojskom i Policijom i kada se ponovo zaviore srpske zastave na granici sa Albanijom. To je vreme kratko i dostižno ako kao narod u to verujemo i želimo da ostvarimo.
ZAKLjUČAK
Verujemo da će mnogi bivši i sadašnji pripadnici sistema u ovom članku videti zajedničko viđenje vizije sistema odbrane i načina ostvarivanja utvrđenih ciljeva. Ostvarenje postavljenih ciljeva jeste u funkciji izgradnje jake Srpske vojske i sistema odbrane Srbije, koji će biti siguran štit od vojnog ugrožavanja nacionalnih interesa i vrednosti. Takav pristup jeste istovremeno put povratka dostojanstva vojnoj profesiji i zaštite stečenih prava bivših i sadašnjih pripadnika sistema odbrane i Vojske Srbije.
Pojedini nekompetentni političari na rukovodećim mestima u MO decenijama su izgrađivali lične karijere i pogrešnim odlukama donetim sa poltronima u vojnoj uniformi upropaštavali su sistem odbrane i Vojsku Srbije, do tog nivoa da ona danas ubrzano troši svoju osnovnu supstancu i ozbiljno nazaduje i za pojedinim vojskama u regionu. Dno smo dotakli i vreme jeste za preporod funkcije odbrane države i Vojske Srbije, po uzoru Srpske vojske i njene sposobnosti da odgovori izazovima iz vremena Kraljevine Srbije. Tako i Vojska Srbije treba što pre da postane jaka i sposobna da odgovori izazovima u budućnosti, koji se pred nju mogu postaviti u uslovima složenih i značajnih promena i geostrateških igara velikih sila na evroazijskom prostoru. Kao malobrojni narod jedino tako možemo opstati sa narodnim karakterom Vojske, uz mnogo više znanja i kroz brz proces opremanja i modernizacije.
Podrška albanskom ekstremizmu i projektu “Velika Albanija”, od strane SAD i Velike Britanije biće i dalje izražena, kao i do sada. Uslovljavanje Srbije oko daljeg pridruživanja EU, nastaviće se kroz zahtev za suštinsko priznanje nezavisnosti tzv. Kosova, prihvatanje evroatlanskih integracija i stalno udaljavanje od Rusije.
Ako SAD i Velika Britanija ne ostvare ciljeve na Balkanu mirnim sredstvima spremne su da posredno pripremaju scenario novog „Balkanskog rata“ u kome bi Hrvatska, Albanija, lažna država Kosovo i Federacija BiH, uz oružanu pobunu i terorizam na prostoru Srbije i na prostoru srpskih etničkih teritorija nastojale da ostvare ratne ciljeve. Pri tome bi te agresorske države imale svekoliku političku, logističku i obaveštajnu podršku vodećih sila NATO pakta. Osnovni objekat te agresije bila bi Republika Srpska.
Sigurno je da bi Srbija, Republika Srpska i Crna Gora morale da imaju to u vidu, u procesu pripreme oružanih snaga za zaštitu vitalnih nacionalnih interesa od oružane agresije. Kreatori pripreme takvih scenarija i oružanih sukoba zato pomirljivo gledaju na stalno jačanje ideologije ustaštva u Hrvatskoj, pokušaje Bakira Izetbegovića da drži stalno u fokusu muslimansku dominaciju u BiH i marginalizaciju srpskih nacionalnih interesa, kako je radio njegov otac, tvorac Islamske deklaracije, čija je suština uzrokovala građanski rat u BiH. U okviru tog scenarija jeste i opremanje Hrvatskih oružanih snaga sa višecevnim bacačima raketa velikog dometa, haubicama, oklopnim transporterima, jurišnim izviđačkim borbenim helikopterima, kao i organizacija i opremanje vojske lažne države Kosovo. Uz takve očigledne pojave, pa i bezbednosne pretnje, vlast u Srbiji za Vojsku Srbije ne izdvaja dovoljno finansijskih sredstava iz budžeta, niti preduzima adekvatne mere. U tom sprečavanju opremanja Vojske Srbije ključnu ulogu ima MMF, koji na sve načine devastira odbrambene sposobnosti Srbije.
Vreme je da se Srbija okrene sebi i svojim istorijskim prijateljima, Rusiji i Kini, te da jasno vidi scenario koji se sprema srpskom narodu, kako bi donela racionalne odluke o povećanom izdvajanju za funkciju odbrane te da brže sprovodi projekte opremanja Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, Na taj način bi Vojska Srbije mogla povoljno da deluje na nacionalnu bezbednost i na mir i stabilnost u regionu.
General-major u penziji prof. dr Mitar Kovač
FSK
