U okviru pregovora o pristupanju Srbije EU, ta zemlja “treba postepeno da svoju spoljnopolitičku poziciju dovede u sklad sa evropskom”. Ova izjava Johanesa Hana, komesara EU za proširenje i susedstvo nakon sastanka u Briselu sa šefom MIP-a Srbije Ivicom Dačićem, dozvoljava nam da prognoziramo dalje pogoršanje spoljnopolitičkog položaja Beograda.[1]Teba imati u vidu da pregovori o prijemu Srbije u EU još nisu ni počeli, a za narednih 5 godina sama EU je objavila moratorijum na sopstveno proširenje. Na taj način Brisel u rezervi ima još dosta vremena da Srbiju pretvori u sopstveni imenilac.
Da ostavimo sada po strani uveliko retorička pitanja o tome da li uopšte postoji “evropska spoljnopolitička pozicija” – uzimajući u obzir kako današnju zavisnost Brisela prema Vašingtonu bez presedana, tako i postojanje protivurečnosti unutar same EU (odbijanje 5 država EU da priznaju nezavisnost Kosova samo je jedan od primera sličnih protivurečnosti). Mnogo važnije je razmotriti mogući scenario “mekog” suprotstavljanja Srbije pritisku rukovodstva EU (za “jače” suprotstavljanje Briselu, kod srpskog rukovodstva očigledno nema ni snage, ni sredstava, ni želje).I ovde ključna uloga može pripadati analizi delatnosti regionalnih integracionih mehanizama koji deluju formalno u okvirima EU, ali koji izgledaju kao nekakva “EU u minijaturi” sa svim sopstvenim ineteresima i modelima.
Među sličnim integracionim modelima za Srbiju posebno interesantna izgleda Višegradska grupa, stvorena još 1991. godine, koja u svojim redovima objedinjuje Mađarsku, Poljsku, Češku i Slovačku. Ulazeći u EU i NATO, te države takođe veoma aktivno sarađuju na regionalnom nivou i na mnogo načina izgrađuju svoju sopstvenu liniju interakcije kako sa Briselom, tako i sa zemljama koje nisu članice EU i NATO. Ova okolnost se posebno očigledno projavljuje u trenutnoj krizi u Ukrajini.
Samit Višegradske grupe održan 16. novembra u Bratislavi unapred je najavljen maltene kao centralna tačka regionalne politike za taj mesec. Mediji zemalja regiona anonsirali su dolazak na forum direktno iz Australije sa samita “velike dvadesetorke” kancelarke Nemačke Angele Merkel. Čule su se prognoze o pretvaranju “Višegradske četvorke” u “petorku”, na konto prisajedinjenja Ukrajine. Međutim, nije došlo do geopolitičkog praznika. Merkel nije doputovala i bez nje je u Bratislavi protekao prilično rutinsko događaj, bez obzira na prisustvo prvih lica država-regiona.
Već odavno se govori o tome da je potrebno nekakvo “preformatiranje” Višegradske grupe koja je stvorena još pre skoro četvrt veka. Samo što kod njenih učesnika ima dovoljno političkog zdravog smisla da ne žure po datom pitanju i ne idu na ruku svojim sopstvenim i Briselskim geopolitičkim “jastrebovima” i “spekulantima”. Nije čudo da ni kriza u Ukrajini nije postala katalizator pretvaranja Višegradske grupe ni u antirusku vojnu pesnicu, ni u odskočnu dasku za ubacivanje Ukrajine u orbitu EU. Razlog je – unutrašnja raznoglasnost unutar višegradske “četvorke” i njen oprezan pristup prema sumnjivim geopolitičkim projektima. Poslednja okolnost je možda posledica višegodišnjeg boravka naroda centralne i istočne Evrope u sastavu SEV i Varšavskog ugovora.
Nije tajna da je Poljska glavni apologeta aktivnog mešanja Višegradske grupe u ukrajinski sukob. I ovaj put je predsednik Poljske Bronislav Komorovski odmah zahvalio domaćinu susreta Slovačkoj zbog poziva predsednika Ukrajine. Prema njegovim rečima, to je omogućilo da se prodemonstrira “solidarnost” u podršci Ukrajini, koja se navodno, po mišljenju Komarovskog, “suprotstavlja ruskoj agresiji”. U razvoju svoje skandalozne teze predsednik je pozvao učesnike foruma da stvore stalni format uzajamnog delovanja Višegradske grupe u Ukrajini na raznih nivoima.
Međutim, ostali učesnici samita nisu projavili posebnu želju da podrže ratničku političku retoriku svog poljskog kolege. Ograničivši se dežurnim izjavama o podršci teritorijalne celovitosti Ukrajine, šefovi država i vlada Mađarske, Češke i Slovačke prešli su na konkretnije i za njihove zemlje važnije aspekte situacije oko Ukrajine.Premijera Slovačke Roberta Fica interesovale su perspektive dvostranih trgovačko-ekonomskih veza sa Ukrajinom radi kojih je za decembar zakazano zajedničko zasedanje vlada dveju zemalja. Predsednika Mađarske Janoša Adera uznemiravaju perspektive pregovaračkog procesa u cilju regulisanja ukrajinske krize. Između redova se primećuje njegova uznemirenost položajem mađarske etničke manjine u Zakarpatju, koju Kijev ne žuti da uključi u političke diskusije o budućnosti zemlje. Što se tiče predsednika Češke Miloša Zemana, koji iskazuje slabost prema geopolitičkim generalizacijama i slikovitim karakteristikama, on je, kako bi se reklo avansno, podržao ukrajinskog lidera: “Verujem da će predsednik Porošenko ući u istoriju kao predsednik mira”.[2]
Konkretan rezultat samita u suštini je postao dogovor o uspostavljanju trajnog uzajamnog delovanja na nivou ministara inostranih poslova i odbrane zemalja Višegradske grupe i Ukrajine. Pored toga, Slovačka kao zemlja koja reversno isporučuje Ukrajini gas, obećala je da će nastaviti ovu praksu i da će čak od januara 2015. godine povećati obime isporuke sa sadašnjih 10 milijardi kubnih metara na 11,5 milijardi kubnih metara.[3]Međutim, Mađarska koja je ranije ove godine prekinula te isporuke u Ukrajini, nije podržala takav predlog – potvrdivši opstanak protivurečnosti u redovima same Višegradske grupe.
Drugačiji ishod foruma zapravo se nije mogao ni očekivati. Sa jedne strane, sve zemlje članice Višegradske “četvorke” su i članice EU i NATO pakta što od njih traži političku slodiarnost sa odlukama iz Brisela. Međutim, suština usmerenosti spoljne politike svake zemlje prema Ukrajini uveliko se razlikuje. Za Poljsku (kao i za Pribaltičke zemlje) Ukrajina je sredstvo da se u redovima EU stvori regionalni blok pod sopstvenim pokroviteljstvom. Mađarsku uznemirava sudbina Mađara u Zakarpatju. Slovačka očigledno pokušava da na talasu ukrajinske krize podigne sopstvenu cenu u energetskoj igri. A Češka se već tradicionalno pridržava “posebnog mišljenja” po svim pitanjima evropskog dnevnog reda. U rezultatu svega ovoga, Višegradska grupa koja je u današnjoj Evropi uletela u krug geopolitičkih, međunacionalnih i energetskih frontova, kao organizacija pokušava da se drži dosta oprezne i objektivne pozicije, u tom smislu i prema Rusiji. Na kraju krajeva, energetska pozicija Moskve na evropskom tržištu ostaje čvrsta i čak se ojačava, a za tu istu Mađarsku Rusija ostaje vodeći spoljnotrgovinski partner izvan granica EU.
I naravno, mora se napomenuti da nad svim nacionalnim i regionalnim projektima sadašnje Evrope visi senka finansijsko-ekonomske krize. Tačno za vreme samita u Bratislavi, Eurostatnas je obradovao redovnom porcijom statistike. Iz nje vidimo da je evrozona u trećem kvartalu ostvarila ekonomski rast za 0,2% u poređenju sa prethodnim kvartalom. Stručnjaci tu situaciju komentarišu krajnje uzdržano. Prema rečima DŽonatana Lojndsa, stručnjaka iz analitičke kompanije CapitalEconomicskoja ima kancelarije u Londonu, Torontu i Singapuru “ta činjenica da je evrozona u trećem kvartalu napokon počela da raste, nije velika uteha. Međutim, ovaj rast još nipošto nije dovoljan”.[4]A na ekonomske probleme neizbežno se natovaraju i politički.
Tako da je Srbiji krajnje vreme da pokuša da primeni iskustvo Višegradske grupe kako bi izgradila sopstvenu viševektorsku spoljnu politiku koja je neće gurnuti u tokove Briselskih zahteva. Na kraju krajeva, radi se o istorijskim regionalnim susedima Beograda.
Petar Iskenderov
[1]TASS 18.11.2014 21:49
[2]INTERFAKS-UKRAINA 16.11.2014 21:24
[3]RIA NOVOSTI 16/11/14 21:49 16.11.2014 21:51
[4]AP 141332 GMT Nov 14
