1. Ne dopusti da stradamo uzvrativši mržnjom na mržnju
Nije običaj da se ja bavim tzv. geopolitičkim temama, a bio sam i (makar sebi) obećao da će svaki prvi odeljak ove serije tekstova biti nešto pozitivno. Ali napadi u Parizu ipak natkriljuju ostale teme, čak i ovde gde smo tradicionalno zabavljeni našim jadom.
Što se tiče tih terorista-samoubica, za nas pravoslavne lak je odgovor u vezi sa njima: na liturgiji se molimo „Za sve one koji učiniše nepravdu bližnjima svojima, bilo da sirote ucveliše ili nevinu krv proliše, mržnjom uzvrativši na mržnju, da im Bog podari pokajanje…“ i „Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje – ne dopusti da bude zbog nepravde naše ili mržnje ma prema kome.“ Tačka.
Nešto je teži slučaj žrtava: oni jesu (kao što to reče patrijarh Kiril) nevino ubijeni, ali znači li to – na primer – i da su mučenici, da ostanem u pravoslavnoj terminologiji? Ne bi se, nažalost, to moglo reći: ti nesretnici (koje treba i mi dostojno da ožalimo) nisu se žrtvovali svesno i radi bilo kog cilja – ako ne računamo da je svrha bila da se tog petka 13. malo zabave (u noćnom klubu, restoranu ili na fudbalskoj utakmici). Uz sav rizik da delujem kao da je ozveravanje na mom slučaju uspelo – nema druge no da se zaključi da su ti pobijeni kolateralne štete jedne duboko pogrešne politike.
2. Nikad ne ponavljaj neuspešan eksperiment
I šta će biti, hoće li ta pogrešna politika iz prethodnog poglavlja – koju možemo označiti „da bismo mi imali pune bazene negde neko mora da bude bez pijaće vode“ – doživeti promenu? Naravno da neće, već sada se lupa u ratne bubnjeve i sprema odmazda (koja će, najverovatnije, roditi nove terorističke napade, i tako u krug…) Ali, ako je suštinski zaokret nemoguć, da li je prevelika želja da zapadne vođe makar malo uključe zdrav razum? Mislim tu na Obamin „numerički normativ“ iz odličnog teksta o ubijanju bespilotnim letilicama/dronovima: „Naše akcije treba da prođu ovaj jednostavan test – ne smemo stvoriti veći broj novih neprijatelja od broja onih koje dronovima budemo uklonili sa bojišta.” Za jedan novi početak dovoljno bi bilo da, pre ikakvih novih akcija i osveta, lideri Francuske/Zapada naprave proračun na osnovu gornjeg Obaminog kriterijuma.
3. #NoKosovoUnesco ili Pobeda Radmile R.
Činjenica da Generalna skupština Uneska nije primila tzv. Kosovo svakako jeste uspeh ali nije nikakva pobeda Srbije: vapijući poraz jeste da smo uopšte stigli dotle da se ovo glasanje dogodilo. Ali, jeste dobra – ma šta dobra, odlična! – vest, ma koliko da nam nad glavama vise ta tri glasa koja su Prištini nedostajala (ili koje nije uspela da kupi).
Ako nije pobeda države Srbije, onda to svakako jeste – kako je to krstila novinarka „Politike“ Biljana Baković – poraz defetizma. Samo što B. Baković kao primere za malodušje navodi (ipak) ne previše značajnog „poznavaoca kosovske problematike“ Dušana Janjića i njegov septembarski stav da će „Kosovo ući u Unesko kao što je ušlo u Međunarodni olimpijski komitet”. A stvar je u tome da u uspeh Srbije nije verovao ni sam resorno zaduženi ministar spoljnih poslova Dačić („Istina je na našoj strani, ali ne i brojke u Unesko“) niti za sve zaduženi premijer Vučić („Bio sam pesimista zbog Turske i Mađarske koje su promenili svoje odluke“). Da stvari budu gore, iako je sad „knjižio“ kao svoj uspeh i neusvajanje britanske rezolucije o Srebrenici u UN, Vučić je otvoreno govorio da nije siguran u ruski veto.
Pa kako su ovi maloverni uspeli da tzv. Kosovo ne uđe u Unesko? Tako što, ma koliko da su se posle busali u junačke grudi, ovo i nije njihova zasluga: ako treba da kažem ko je pobednik ovog glasanja – to su mnogi anonimni volonteri Internet kampanja (npr. peticija NoKosovoUnesco). Voleo bih i ja da kažem da sam od početka verovao, ali nisam; od početka je verovala moja neanonimna prijateljica Radmila R. – njena zarazna vera da nije sve izgubljeno naterala je i mene da potpišem peticiju, a kasnije i da stavim baner na sajt. Dakle, ovo je pobeda Radmile R. i nebrojenih ostalih aktivista – a uspeh se pre svega ogleda u tome što su aktivizmom na Internetu naterani vlastodršci da rade ono za šta su izabrani (da ne kažem plaćeni).
4. Da i Fejsbuku jednom ne bude zauzeto
Otimanje predstavnika vlasti za „pobedu“ oko neulaska Prištine u Unesko bilo je toliko degutantno da je teško o tome i pisati. Ipak moram da ovde izdvojim slučaj Tomislava Nikolića.
Umesto da pohvali aktiviste – Srbe sa svih meridijana – on na svom zvaničnom sajtu piše: „Za nešto manje od 24 časa predsednik Nikolić putem svog Tviter naloga poziva tviteraše da i sami napišu zbog čega misle da savet UNESKA ne bi trebalo da podrži članstvo Kosova“. Kao u čuvenoj seriji „Crna Guja“, kad sluga Boldrik nešto predloži, a za njim dođe „Guja“ i to ponovi sa prefiksom „Imam ideju“! I zar taj uticajni Tviteraš, na privremenoj dužnosti predsednika republike, nije do juče imao problem da dobije „telefonski kontakt“ jer je „Fejsbuk stalno zauzet“. Više od toga, maloverje na kub ispoljio je novopečeni Tviteraš rečenicom u istom izlaganju: „Znate, društvene mreže služe za kritiku. Ja još nisam video društvene mreže, izuzev organizovanih, koje bi hvalile. Čak i ove koje kritikuju su organizovane.“ I kako je sad uspeo da alarmira vaskoliki svet? Jedino mi pada na pamet da tvituje preko Dragičinog naloga!
5. Predlog za peticiju: #NoBrusselsAgreement
Da neulazak tzv. Kosova u Unesko jeste uspeh govori i reakcija Prištine: odmah sutradan suspendovan je sporazum o formiranju ZSO. Iskreno rečeno, ja sam oduvek nade polagao u Prištinu: da će zbog maksimalizma oni (ne bih išao tako daleko da pominjem njihov „Ustavni sud“) sami odbiti – po nas pogubne i, nema druge reči, izdajničke – Briselske sporazume.
Ne želim da otvaram sada bolnu temu tipa „šta smo onda dobili kad smo tim sporazumima sve dali“, već hoću da ukažem da je ovo divna prilika da (i) mi poništimo Briselske sporazume. Članovima Vlade, jakako, to ne pada na pamet da predlože: oni se, kao dobri đaci, kunu da verno sprovode potpisano – ma koliko da učiteljica iz Briselu ima majčinski odnos prema Prištini. Nema druge nego da se pokrene nova Internet kampanja – koja, uzgred rečeno, samo i deluje na domaćem terenu – za poništavanje Briselskih sporazuma. Pa makar se ovog puta Toma i ne bude priključio.
6. Ako znaš dobro da gledaš, nema lošeg političara
Razljutilo premijera i gospodara nam: istraživanje koje je video kaže da je 90 odsto građana protiv reformi Vlade koje je Lično On inicirao. Ali kako onda objasniti da isto Lično On ima (ʼajde da kažemo) 50 odsto podrške u biračkom telu?
Jedno objašnjenje bilo bi da (skoro) svi koji su nezadovoljni ne povezuju to što nemaju da jedu sa onim što inicira premijer Vučić: njima da žive teško ne treba da kaže „Si-En-En i Dojče vele“ – ne samo što ne treba nego i NE MOŽE. Nema gde da se čuje da Vučić ima neke veze sa lošim životom. Za populaciju usredsređenu na puko preživljavanje plus parovi i ostale farme Vučić je tek „radni dečarac“, pa gde onaj udarnik što prvi dolazi i poslednji odlazi – što se „ne smiruje nigde“ – da ima veze sa ovako bednim bivstvovanjem.
Drugo što mi sa ovim (skoro pa idealnim) procentima 90-50 pada na pamet jeste anegdota iz mog studentskog perioda: lica su mali Rom (poglavito Ciganče) koje prosi, studentkinja (poglavito belac) i strani student (poglavito crnac, i to crn kao gar). I dok mlađani pripadnik manjinske zajednice pokušava da se ogrebe za nešto ispred studentske menze, začuđeno gleda u visokog crnca; na to mu pripadnica belačke zajednice kaže „da će i on, kad poraste, da bude tako crn“. I gleda Ciganče – nije da ne bi voleo da nabaci takvu boju, ali mu je „strepnja dublja od slutnje“ da od toga neće biti ništa. Ali, ne progovara ništa, samo gleda, ćuti i prosi. Taj pogled, sklon sam da poverujem, ima ova naša polovina glasačkog tela što je „za Vučića“: nisu ni oni toliko zombirani, više bi voleli tako da bude nego što su ubeđeni da je A. V. doista Spasilac.
Aleksandar Lazić
Stanje svari
