Vitezovi srpskog neba

0
602

Dok čekamo avione iz bratske Rusije koji bi nebo nad Otadžbinom ponovo učinili srpskim i slobodnim ne smemo da zaboravimo da sami avioni jesu važni, ali da je njihova snaga uvek bila u onima koji su u kokpitu. Za odbranu Otadžbine važno je oružje, jer se boljim naoružanjem logično lakše brani i čuva domovina. Ali presudan faktor su oduvek bili i uvek će biti ljudi, to je upravo ono čime smo uvek odnosili presudne pobede, ono što nam je oduvek donosilo slobodu.

jr_05_2010_5_04_b www.vidovdan.orgZato čekajući nove avione, srpski narod još željnije iščekuje vraćanje onog pravog svetosavskog duha u srca srpskih vojnika. Taj trenutak se bliži i pored svih pokušaja zapada da dezorganizuju, dezorjentišu, smanje, razoružaju srpsku armiju. Politika i političari razorili su srpski vojni kadar. Postavili su zatim onaj školovan po raznim kursevima u NATO centrima. „Uspešno“ penzionišući ili isporučivši Hagu srpske ratne oficire, dok se u isto vreme dokazani izdajnik Perišić pojavljuje po njihovim vojnim paradama i slobodno besramno šeta.

Sve to raduje zapadne učitelje, jer im dok to posmatraju deluje da su započeli jedan nepovratni proces konačnog uništenja Srbije. Tako bi verovatno bilo da je u pitanju neko drugi ali ne i svetosavci. Za Srbe nisu dovoljne te njihove standardne mere, procedure, bombardovanja, ratovi, ekonomsko uništavanje… Zaboravili su da su svetosavci najjači onda kada svi misle da su nemoćni. Uništenje Srba i Srbije moguće je jedino odvajanjem od pravoslavlja, a to im nije uspelo čak ni s komunizmom. Možda su nas usporili ali ne i zaustavili, zadržao je Srbin i veru i svoju krsnu slavu, sačuvao dušu.

Da bi uspeli u potpunosti potrebno bi bilo da dokažu da satana ne postoji pa da nam onda Bog nije potreban. To je za zapad ipak nemoguća misija jer dok god su oni tu ispred nas postojanje satane se ne dovodi u pitanje. Pa jasno je onda i zašto se toliko plaše onih koji iskreno veruju u Gospoda. Znamo da će svaki pravi Srbin izabrati jedinu moguću stranu, onu na kojoj je Bog, pravoslavnu. Tako je uvek bilo i tako će biti, dok ima Srba biće i svetosavaca. Upravo nam je Gospod i dao tu presudnu snagu onda kada je sve izgledalo izgubljeno. Srbi to znaju i ne zaboravljaju.

To je ona nadljudska moć koja je vodila srpske heroje, one na koje smo tako ponosni. One pred kojima su jači drhtali, one zbog kojih smo opstali. Bili su to hrabri seljaci, vitezovi, hajduci, ratnici, vojnici, četnici, pešadinci, artiljerci… Onda kada se pojavila avijacija, naravno i piloti. Srpski sinovi, vitezovi neba, oni koji su časno nastavili herojsku istoriju Srbije. Nažalost danas negde zaboravljeni od političkih pajaca i njihovih sledbenika. Od onih koji se plaše da se to neće svideti zapadu, ali ne i od srpskog roda.

Ne baš tako davno da bi zaboravili 19.maja 1911. godine bio je prvi konkurs za srpske pitomce aviatičare. Po insistiranju Kralja Petra I Karađorđevića na školovanje za pilota u Francusku tebao je da krene izabrani oficir. Tada je izbor pao na poručnika Đorđa Blagojevića. Iz nepoznatih razloga to se nije i dogodilo pa je ideja realizovana tek 1912. godine. O tome je u listu „Politika“ od 18.aprila 1912 pisalo: „Ministar vojni dobio je vanredni kredit od 30.000 dinara za vojnu avijatiku. Taj novac upotrebiće za slanje naših oficira i podoficira u Francusku državnu školu avijatike. Naši pitomci otputovaće za koji dan.“

Da Vas podsetimo:  Srbi su najveći borci i demokrate Evrope

Po konkursu koji je organizovalo Ministarstvo vojno Kraljevine Srbije poslato je šest pitomaca. Sa poručnicima Milošem Ilićem i Jovanom Jugovićem, potporučnikom Živojinom Stankovićem, podnarednicima Miodragom Tomićem i Vojislavom Novčićem posle uspešno položenih ispita kao i medicinskih pregleda krenuo je i narednik Mihajlo Petrović. Stigavši u Francusku 21.maja biva raspoređen u „Farmanovu“ pilotsku školu u gradiću Etamp nadomak Pariza. Samo posle dvadeset dana obuke na opšte iznenađenje izvršio je svoj prvi samostalni let. (1)

Ništa nije bilo slučajno, činjenica je da su i sami instruktori odmah prepoznali talenat kod mladog narednika Petrovića. Pa zato i ne čudi podatak prema kojem je čuveni francuski pilot Broden prateći Mihajlove letove rekao za njega da će „biti letački as, jer je miran i prezire smrt.“ Let dvokrilcem „farman“ obavljen je uspešno, a sam Petrović kao i uvek patriotski nastrojen izjavio je da je imao osećaj da sa njime leti i čitava Srbija.

Ostaće upamćeno da je njegov prvi let pratilo i mnogo posmatraća koji su ushićeno srpskom pilotu skandirali “Bravo, Serbo!”. Dnevni list “Figaro” napravio je ilustrovanu reportažu sa fotografijama o prvom srpskog pilotu. (2) Kompletnu obuku Mihajlo završava mesec dana pre svih iz grupe. Mihajlo Petrović tako postaje prvi srpski školovani pilot. Uspešna obuka i školovanje srpskih pilota završena je 8.septembra 1912. godine.

Mihajlo Petrović nije bio samo prvi srpski pilot, već nažalost i prvi vojni vazduhoplovac koji je život izgubio obavljajući ratne zadatke. Rođeni šumadinac svoje prve dane dok je bio na dužnosti artiljeriskog podoficira služio je u Nišu. Nakon obuke u Francuskoj vraća se ponovo u Niš. Odnosno u obližnje selo Trupale, gde se nalazio prvi vojni aerodrom Kraljevine Srbije. Aerodrom na kome su kasnije iz generacije u generaciju svoje prve letačke „korake“ činili mnogi piloti Kraljevine Srbije. Ono što me čini naročito ponosnim je činjenica da je jedan od tih novih vitezova neba bio i moj deda Milosav Blagojević.

U to vreme za Srbiju nije bilo mira, tako da vrlo brzo piloti odlaze na front. Za vreme opsade Skadra, piloti su se susreli sa za njih tada nepoznatim problemom. Mešanje i sudaranje vazdušnih talasa sa mora i kopna činilo je tadašnje lagane avione potpuno nesigurnim za letenje. Let u takvim uslovima bio je pravi „ruski rulet“. Pre poslednjeg Petrovićevog leta trojica pilota su želeći da izvrše zadatak bezuspešno pokušavala da podignu avione iznad 1.000 metara.

Nisu uspeli u tome pa samim tim nisu mogli ni da snime položaje neprijatelja. Zato poleće Mihajlo, podiže svoj avion iznad 1.500 metara uspešno izvršavajući zadatak. Nažalost pri povratku vazdušni talasi prave takav udar na avion koji ga izbacuje iz sedišta. Srpskom heroju nije bilo spasa, skazaljke na njegovom časovniku zaustavile su se na 10.45, a visinomer je pokazivao 1.234 metra. (1)

Ne bi Srbija imala heroje da srpske majke nisu to što jesu. One su te koje su nas zadojile čašću, čojstvom i ljubavlju ka Otadžbini. Tako će i majka prvog srpskog pilota ostati upamćena, ali ne samo po tome što je rodila neustrašivog svetosavca „koji prezire smrt.“ Kad se setimo njenih reči izgovorenih na velikom aeromitingu u Kragujevcu (1940) biće nam jasno zašto je baš ona rodila takvog sina Srbije. Radojka Petrović rekla je tom prilikom:

Da Vas podsetimo:  Vojtehovski: Nikada nisam bila član JUL-a!

„Ne žalim smrt svog sina kad vidim kakvim je to plodom urodilo. Živela naša avijacija!“ (3)

Ostaće isto tako zabeleženo da je prvi let i zadatak na Solunskom frontu izvršio narednik Dragiša Vujić. Na nama je da to ne ostanu samo slova zabeležena na papiru već dela duboko urezana u našim srcima i dušama. Posle uspešnog bombardovanja aerodroma i železničke stanice u Bitolju tog 23.januara 1916 Vuja je zbog nedostatka goriva bio prisiljen da prinudno sleti. Upravo to sletanje biće razlog njegovog „hapšenja“ od strane naših trećepozivaca i nastale anegdote:

„Ja sam pilot Srbin iz naše „farman“ 99. eksadrile – rekao je grešni Vujić ostrašćenim brkajlijama (zapisao Svetozar Đorđević u knjizi „Kroz ratne vihore“).

– Odakle nama 99 eskadrila more? – odvratili su trećepozivci vezujući pilote…“

Uveriće se ubrzo trećepozivci da Srbija ima i eskadrilu i viteze neba svoje hrabre pilote. Da u budućnosti ne bi bili iznenađeni otkud nama eskadrile i piloti ne smemo zaboraviti ni one zbog kojih smo u prošlosti bili tako ponosni. Ne prihvatljivo je da ne pamtimo potporučnik Branka Naumovića i njegovu svi su mislili tada samoubilačku akciju nad nebom Sofije. Upravo taj let je u neprijateljskim novinama nazvan „Grom nad Sofijom“. Posle njega Bugari i Nemci se više nisu usuđivali da napadaju Solun.

Smemo li da se ne setimo Petra Marinovića praunuka Miše Anatasijevića. Letevši u 38. francuskoj eskadrili postaje peti francuski letač po broju oborenih neprijateljskih aviona. Od 1917. do kraja rata oborio je 22 neprijateljska aviona. Zato ne čudi ni njegov nadimak „mezimac francuske avijacij“. A o njemu je francuski general Vijemen, komandant francuskog vazduhoplovstva, rekao: „Po ovom dečaku čovek mora da zavoli peti rod oružja (avijaciju)… i neka se naši heroji vazduha ugledaju na njega.“ Ali ne čini ga samo to posebnim, ono što ga odvaja od svih ostalih jeste činjenica da je tada imao samo 16. godina. (4)
Nemci su imali Crvenog Barona Manfreda fon Rihthofena poznatog po svojih „80 trofeja“, francuzi Žorža Gijnemoroma sa „54 trofeja“. Srbi su imali svog Branka Vukosavljevića komadanta avijacije tokom proboja Solunskog Fronta. NJega ni meci ni ranjavanja nisu mogli zaustaviti.

„U jednom vazdušnom okršaju bio je ranjen i nastavio da manevriše aparatom tako dobro da to njegov izviđač, major Dragomir Plećević, nije primetio, jer mu je omogućio da uspešno gađa protivnika. Plećević je u izveštaju napisao da je, i pored velikog gubitka krvi, savršeno vladao sobom i uspeo da avion sa 20 dobijenih metaka u borbi, posle pola sata, potpuno neoštećen spusti na izabrani teren. Otišao je u Francusku na lečenje, ali je posle mesec dana na izričit zahtev leteo nad Verdenom i oborio neprijateljski avion.“ (4)

Naravno nisu svi bili podjednako vešti u pilotiranju. Pamti Srbija i svog „najgoreg pilota“. Onog koji je možda bio nešto lošiji u svojoj virtuoznosti na nebu ali zato ne manje hrabar i odlučan da po svaku cenu brani i čuva svoju Otadžbinu. O Stevanu Rajčeviću ostaće zapisano da je pred proboj Solunskog fronta prilikom uvežbavanja leta na Vertekopu napravio udes prilikom uzletanja, to je bio već drugi. Komadant eskadrile kapetan Vukosavljević sačekao je da se Rajčević izvuće iz onoga što je ostalo od nekadašnjeg aviona a zatim mu saopštio:

„Vi ste, Rajčeviću, postali prvi srpski as jer ste polomili najveći broj, doduše naših aviona. Dok sam ja komandant, više nećete leteti. Nemamo više aviona za lomljenje.

Da Vas podsetimo:  Srbi muslimanske vere u Bosni i Hercegovini (politička prošlost)

Sledećeg dana, 2. septembra, 20 aviona je bilo spremno da uzleti na proboj Solunskog fronta. Pilot Rajčević tu noć je proveo sam i posramljen u svojoj kućici, ali se u cik zore stvorio pred komandantom.

– Komandante, mogu i ja na staroj jedanaestici.

Vukosavljević ga je gledao začuđeno setivši se aviona koji je trebalo da bude rashodovan u hangaru, ali je i dalje oklevao:

– Ne može. Nemaš izviđača – uzvratio je.

Rajčević mu je kao iz topa odgovorio:

– Izviđač Jakov Ljotić je spreman.

Ljotić je bio potpuno šokiran:

– Odoh da se spremim za letenje uz vrlo nelagodno osećanje. Bilo je naređeno da se iskupimo na 2.000 metara i da u grupi krenemo na front.“ (5)

Kad se govori o Stevanu Rajčeviću ne sme se zaboraviti ni anegdota nastala prilikom bombardovanja Dobrog polja 1917, opisana u knjizi Svetozara A. Đorđevića „Kroz ratne vihore“. Tom prilikom Brka kako su od milja zvali Rajčevića spustio se niže nego što je uobičajeno naravno da bi mogao bolje da mitraljira po Bugarskim rovovima. Bugari uspevaju skroz da izbuše avion tako da je morao prinudno da sleti, za šta Rajčević bira jedno žitno polje.

„Sleteo je na jedvite jade u žito, baš pored sedog čiče sa žutim kačketom.

Kada Rajčević istetura iz aviona čiča mu dobaci:

– Gde baš u žito!

– Idi Greko u božiju mater – odbrusi pilot i tek tad pogleda dedu.

– Oprostite, gospodine vojvodo – streknu Brka kada prepozna Stepu.

Prema ovoj priči Rajčević je Stepi začas objasnio zašto je morao da se kači sa Bugarima kad nije bilo „nevolje“.

Sutra je Stepa izdao pohvalu za Rajčevićevo junačko delo, a Francuzi su hteli da puknu od muke, jer mu nisu mogli ništa iako je bez potrebe uništio još jedan avion.“

Da, „Francuzi su hteli da puknu od muke“. Znamo mi da je njihova snaga uvek bila u sili i oružju ali kod svetosavaca to nije tako. Za razliku od zapada snaga srpskog naroda je oduvek bila u njenim ljudima. Znale su to i srpske vojvode, poznavali su oni odlično srpsku slobodarsku dušu. Zato su u Srpskoj vojsci oduvek prvo vodilo računa o moralu i osposobljenosti vojnika, a ne o samom oružju.

Kada imaš veru u duši, a ljubav ka Otadžbini u srcu oružje ćeš naći makar ga oteo od neprijatelja. Ne bi to bilo ni prvi ni poslednji put da Srbi to čine kad nema drugog rešenja. Oni bez duše i srca ni sa kakvim oružjem ne mogu odneti konačnu pobedu. Srpski narod i njegovi junaci su bili ta moć koja je našu Otadžbinu činila nepokolebljivom u borbi za veru, pravdu i slobodu. Vitezovi srpskog neba su primer koji su upravo sledili piloti heroji 1999. godine tokom agresije NATO-a. Nisu imali vitezovi neba tokom Balkanskih i Velikog rata nikakvu nadmoć u avionima. Nisu srpski piloti heroji za vreme NATO agresije imali avione kojima bi mogli da se bore ili odupru neprijatelju. I jedni i drugi imali su samo ono poznato srpsko srce i dušu zato i nisu mogli biti pobeđeni.

Nenad Blagojević

www.fsksrb.ru

(1) sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA:SmirnofLeary/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3_%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0
(2) www.belami.rs/narednik-pilot-mihajlo-petrovic-nepozeljan/
(3) www.telegraf.rs/vesti/1284530-srpski-heroj-ovo-je-tuzna-prica-o-nasem-prvom-pilotu-mihailu-petrovicu-foto
(4)http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:512220-Neustrasivi-nad-Sofijom
(5)http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:512550-%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D1%83

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime