Da li Srbija ima odgovorne ministre?
Jednopartijski sistemi kao i autoritarne politike, imale su ili imaju politički postulat „Partija je uvek u pravu“. Odmah iza partije stasavalo je novo pravilo „Vođa je uvek u pravu“. Tako je partija poistovećivana sa političkim vođom, a politički vođa sa građanima i biračima – i na kraju sa državom. Iz te opšte formule proizilazi obrazac „Država to sam ja!“ Političke vođe tako postaju uzori i „vrhovni gospodari“ i arbitri odluka Vlade, te preuzimaju na sebe i svu odgovornost za stanje u državi. Ministri su samo izvršioci ili sledbenici političkog kursa partije na vlasti i političke volje vođe…
Vođe i političari iznad institucija
Ako pogledamo kako su u Srbiji od 1990. godine vladale partije i njihove vođe, možemo doneti sud o poltičkoj „genetici“ i obrascima moći. Milošević je bio neprikosnoveni vođa koji se pojavljivao u javnosti „kada treba“, e da bi postigao efekat i snagu svoje politike i ličnosti. Tako su u ime Milošvića govorili njegovi saradnici, ministri i mediji, ali i njegova supriga. Milošević je držao vlast na „magiji“ lične harizme jakog autoriteta. Njegov pad sa vlasti, pokazao je da su mu najbliži saradnici otkazali poslušnost i ogradili se od njega. Vladavina premijera dr Zorana Đinđića pokazala je neusklađenost između političkih ideja i poteza premijera i nedoslednosti njegovih ministara koji su mu bili i saradnici i konkurenti kao lideri svojih partija u okviru DOS-a. Njegov tragični pad sa vlasti kroz atentat, deo je organizovane unutrašnje i spoljašnje zavere koji je prećutan ili „odobren“ unutar same Vlade i bliskih saradnika. Premijer Đinđić nije imao podršku ni svojih ministara niti institucija za politički kurs koji je trasirao. Zorana Đinđića, kao oponenta i „naslednika“, te tihog „zaverenika“, imao je u vidu dr Vojislav Koštunica koji je sačekao svoj trenutak posle atentata na dr Đinđića da se ustoliči kao Premijer. Način vladavine dr Koštunice je bio „kabinetski“, gde je davao punu podršku svojim ministrima, pre svega Mlađanu Dinkiću, da politički i ekonomski „vršlja“ po Srbiji. Premijer Koštunica sam je sam sebe smenio, jer je izgubio podršku unutar svog kabineta, Vlade i Parlamenta. „Paralelan“ sa moći autoritetu Koštunice kao Premijera, bio je predsednik Srbije i lider DS Boris Tadić koji je 2008. godine uspostavio vlast DS i SPS-a. Boris Tadić je bio „kontrolor“ i Vlade i Parlamenta i imao je „bezobličnog“ Mirka Cvetkovića za Premijera kao klasičnog birokratskog tehnokratu. Unutar vlade Mirka Cvetkovića formirao se „virus“ koji je Vladu izjedao preko političkog tima oko Mlađana Dinkića, ali i okoštale korumpirane oligarhije DS. Unutar Tadićeve politike stasala je i „peta kolona“, te Vlade oličena u SPS koja je konsolidovala svoju političku moć i učinila da SPS bude faktor moći, ali i svih poslova koji su doveli do pada Tadića i DS sa vlasti.
Balkanska tehnologija vlasti i moći
Nakon izbora 2012. godine, lider SPS-a Ivica Dačić „kapitalizuje“ svoju moć iz Tadićeve poražene politike i „trgovinom“ postaje Premijer, a moćnija SNS sa liderom Aleksandrom Vučićem kao zamenikom premijera i ministrom odbrane. Vučić je neformalni premijer, a Ivica Dačić formalni, ali ni jedna bitna odluka se ne donosi bez Vučića. Tako stasava politička „harizma“ neprikosnovenog lidera Aleksandra Vučića. Izbori 2014. godine daju svu vlast i moć Aleksandru Vučiću, a Ivica Dačić postaje prvi zamenik Premijera i Ministar spoljnih poslova. Moć Premijera dobija široku razmeru pre svega medijsku i propagandnu i Vučić postaje „vladar“ Srbije bez alterantive. Izbori 2016. godine samo usmeravaju svu vlast ka lideru SNS kao predsedniku vlade gde se ministri u vladi veoma slabo čuju i vide u konkretnim poslovima, kao i na konferencijama za štampu. Mali je broj ministara koji se obraćaju javnosti. Svu odgovornost za rad ministara i Vlade, preuzima premijer Aleksandar Vučić i tako se ministri prevode u kategoriju državnih činovnika, odnosno partijskih poslušnika koji se mogu zameniti voljom ili procenom Premijera.
Kome odgovaraju ministri?
Kada se ministri tretiraju kao činovnici koji gube državnu i političku ulogu i postaju „vojnici“ koji stoje u stavu „mirno“ pred svojim zapovednikom – Premijerom, može se govoriti o balkanskom modelu „kabinetske vlade“ koju bira sam Premijer po ličnom principu. Kuda sve ovo vodi? Pre svega, na pojavu da ni jedan ministar nizašta nije odgovoran, i da njegovu odgovornost preuzima Premijer sa mogućnostima smene po volji Premijera. Pored toga, niko i ni jedna institucija, od Parlamenta do Ustavnog suda, pa n Šefa države, neće kritikovati rad Premijera zbog propusta, slabosti ili drugih negativnih pojava ministara ili same Vlade. Stranke koje imaju apsolutnu većinu nemaju brige za širu odgovornost. Sva odgovornost ide na Premijera koji putem moćnih medija potvrđuje da je „nepogrešiv“. Tako se formira politička matrica moći, koja se po iskustvima prethodnih vladara u Srbiji pokazala kao pogubna pre svega po građane, državu, ali i same političke vođe. Tako se putem medija i institucija, stvara oblik „harizmatike“ koja ide iz moći ličnosti, a ne iz institucije, i postaje oblik „obožavanja“. Politički, reč je o obliku doziranog ili umerenog „političkog bića“ bezgrešnosti ili prihvatanja svih grešaka svojih saradnika na sebe, bez mogućnosti odgovornosti. Na ovaj način, društvo postaje, sa jedne strane nekritično, ili se „u senci“ razvija otpor koji čeka unutrašnje ili spoljašnje „signale“ za promene. Praksa da ministri nisu odgovorni i da mogu da prave štetu državi i društvu svojim nesavesnim radom ili neznanjem, a imaju zaštitu Premijera ili Prvog zamenika, vodi u oblike korupcije koja se sagleda tek posle pada sa vlasti izabrane vlade. Zato se postavlja pitanje da li Srbija ima Predsednika Vlade-Premijera ili Kancelara, ili je pak sve pomešano u jednoj ličnosti, odnosno politici.
Tomislav KRESOVIĆ
www.vidovdan.org
