Na kantarima ovih dana mere da li je ulazak Crne Gore u NATO istorijski dan za Montenegrine kako se danas žele nazivati. Ništa protiv Crne Gore nemam, a ni protiv Montenegra, jer me to naprosto ne interesuje. Ono što mene brine jeste vladika Rade, sinji kukavac koji obitava na Lovćenu u sada već tuđoj zemlji, u tuđoj grobnici, pod tuđim nebom. Plašim se što će zemlja sa njegovim kostima u NATO ući. Šta ćemo sa Radom? Gde ćemo ga? Znam da mu u onom dragstoru na Lovćenu nije prijatno jer to nije ona njegova večna kuća koju je za života poželeo. Ni njegove kosti više nisu njegove i sa njim u zemlju utisnute, već su razbacane po svetu, a gore leži ko zna koji deo njega. „Na Lovćenu spava/Najmudrija srpska glava“ kako to narod peva? Ako spava k’o što spava, što ga svojim prokazivanjem i teranjem budite? Što ga mrtvog mrcvarite, iz čitanki izbacujete i opet kosti razbacujete? Tako se svi mi brukamo pred Njegošem, pred narodom, pred Bogom, a dobro nam je vladika rekao da je: „Svak rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.“
Šta to uradi mučeni vladika ikome osim što svima dobro done? Je li on zaslužio da se i Srbi i Crnogorci tako odnose prema njemu? Da je Njegoš rođen bilo gde drugo, on bi bio najveće dostignuće te države i najslavljeniji filozof, pesnik i mudrac. Ali, Njegoš ne bi bio Njegoš da nije rođen tu gde jeste. On ne bi bio najmudrija srpska glava da se iz muke ne rodi i u muci ne proslavi. Što sad opet da proživljavamo muku kad je on o njoj pisao i izlaz nam iz nje dao? Pogledajte u knjige svi vi naši, vaši, njihovi i ostali koji vladiku osporavate i prodajete. Držite se „Luče mikrokozme“ kao da ste vi deca, a ona vam majka. Držite se i saznaćete otkud sva ova muka. Ne znam kako već sad nikome nije jasno. Gde su oči narodu? Nije bitno kojem narodu. I mi i vi, ako se već tako moramo deliti, smo njegovi – Njegoševi. Lepo on kaza: „Budale su s očima slepe koje vide, a zaludu vide.“
Daće Bog dragi da vreme onih brutalnih ratova i ustanaka prođe, pa da se sa svojim, neću reći protivnicima, već neistomišljenicima ganjamo na polju znanja. Mudrost ne zastareva dragi inkvizitori Njegoša. Mudrost traje i trajaće. Bila je tu pre nas, tu je sad, a biće i posle nas. U to nemojte sumnjati. I što nas više mimoilazi i u budućnost Njegoš ide, to će njegove reči postajati jače i mudrije, a nikoga današnjeg tada neće biti tu. Deca i unuci će ispaštati zarad naše sadašnje gluposti i nepismenosti. Mučiće iste muke i grcaće u istim bolovima kao i pre dvesta godina, a izlaz iz tog pakla će im stajati na polici sa knjigama koje će samo služiti da na njih padne prašina.
Ničega mi više u ovom poludelom svetu nije žao no našega vladike Rada koji gleda sa nebesa i plače nad svojim porodom što je sve prodao, raskućio i zatro zbog neke privremene koristi. Odricati se Njegoša je isto što i odreći se svega našeg. Ko njega prokaže, tom ništa više nije preostalo.
NATO je, po nekima, vrlo primamljiv, ali setite se da „Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči.“ Ili kako još reče vladika: „Samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode.“
NATO, EU, G20, sve su to samo isprazni i prolazni akronimi i sve će njih nadživeti Njegoš. Čuvajmo ga. Ako ga se mi odreknemo, neko drugi će jedva dočekati da ga ukrade. Nemojmo ga ponovo ukidati i mrtvog još jednom ubijati. Dosta mu je što sinji kukavac obitava na Lovćenu u sada već tuđoj zemlji, u tuđoj grobnici, pod tuđim nebom. A najgore od svega je to što bi on nama i hiljadu naših proterivanja i ponovnih ubijanja njega, oprostio a da ne trepne.
Milan Ružić
iskra.co
