Vladimir Kolarić: „Slavjanoserbija“ – za zajedništvo i slobodu

0
928

U Beogradu osnovano udruženje „Slavjanoserbija bi da podseti na to potomke tih Srba, od kojih su mnogi posle 1917. i prisilne ukrajinizacije zaboravili ne samo da su Srbi, nego i da su Rusi. I da podseti nas, ovde, da imamo tamo neke svoje Matiće-Matiče, Babiće-Babiče i ostale. „Slavjanoserbija“ na Luganskom univerzitetu osniva Srpski centar, za promociju srpske kulture, učenje srpskog jezika i svaki u današnjem vremenu moguć oblik ne samo srpsko-luganske, nego i srpsko-ruske saradnje. I solidarnosti, i zajedništva. Da delimo patnje, jer od patnji nećemo pobeći – ali i slobodu

Paja Jovanović: Seoba Srba

Seobe i život u pograničju ne moraju uvek da budu patnja, mogu biti i sloboda. Patnja i sloboda se često ne isključuju, a čovek je tu da bira, jer uvek mora da se bira.

Tako su neki od naših predaka, u 18. veku, našli slobodu u dalekim ruskim krajevima, gde više nisu bili na svom tlu, tragičnom i divnom, ali gde su mogli da žive u slobodi. Surovoj jednoj slobodi, ali slobodi. Kao što su njihovi preci na Kosovu, pred Turcima, izabrali jednu slobodu, slobodu od zakona ovoga sveta, tako su i osamnaestovekovni potomci izabrali slobodu, daleko od tog Kosova ali ne daleko od svog srca, ne daleko od svega onoga što im je bilo najbitnije. A šta im je bilo najbitnije, osim te pomalo divlje i divljačke slobode? Njihova istočna vera, njihova Crkva, opet – Carstvo nebesko.

Kosovo je opevano u narodnim pesmama, a ove seobe u daljine – ali po duhu i u srcu „naše“ daljine – opisao je Crnjanski. I kao što nas je velika literatura vezala za Kosovo i osmislila u nama iskustvo Kosova, tako nas je velika literatura vezala i za ovo iskustvo seobe i pograničja – za novu Srbiju, u Rusiji, u novoj Rusiji.

Da Vas podsetimo:  Čardak i kotobanja: Simboli srpskog graditeljstva i dika svakog domaćinstva

Upravo u Beogradu osnovano udruženje „Slavjanoserbija“, povezuje danas napaćeni Lugansk sa Srbijom, ali i svojim srpskim identitetom, ulogom Srba u njihovoj velikoj istoriji, bez koje ne bi bilo ne samo današnje, nego ni bilo koje Rusije. Ako Lugansk danas nije u političkim granicama Rusije, on to jeste u duhovnim, u istorijskim. Ako nije ruski – on je rosijski.

„Slavjanoserbija“ bi da podseti na to potomke tih Srba, od kojih su mnogi posle 1917. i prisilne ukrajinizacije zaboravili ne samo da su Srbi, nego i da su Rusi. I da podseti nas, ovde, da imamo tamo neke svoje Matiće-Matiče, Babiće-Babiče i ostale. „Slavjanoserbija“ na Luganskom univerzitetu osniva Srpski centar, za promociju srpske kulture, učenje srpskog jezika i svaki u današnjem vremenu moguć oblik ne samo srpsko-luganske, nego i srpsko-ruske saradnje. I solidarnosti, i zajedništva. Da delimo patnje, jer od patnji nećemo pobeći – ali i slobodu.

Udruženje ima grb u obliku dvoglavog orla, koji ukazuje na naše civilizacijsko, suštinsko, slovensko ali i nadslovensko, pravoslavno jedinstvo. Podvig, pravi podvig u istoriji, pravi stvaralački podvig uvek ima civilizacijske razmere – mi moramo da se dovršimo, formiramo i formulišemo ono što smo jednom započeli. A ne da se uvek nekome pravdamo i izvinjavamo, već i zbog toga što postojimo.

Za početak je već dovoljno to što nas na ovoj srpsko-luganskoj i srpsko-slavjanoserbskoj, i srpsko-ruskoj transverzali povezuje velika literatura, kao jedno od najvećih podviga čovečanstva. Da li smo joj dorasli, da li smo dorasli jednom obnoviteljskom zanosu, da li smo, poput naših predaka na Kosovu i otisnutim ka pograničjima dorasli slobodi?

Udruženje „Slavjanoserbija“ je u povoju, još gotovo da nema ništa svoje, osim uredne registracije i nekoliko ljudi „s obe strane“, saradnje sa Ruskim centrom na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i želje za saradnjom sa svima koji žele da doprinesu uzajamno obogaćujućim kulturnim vezama. Ali ono nas, idejama koje nudi, vezuje za ključno iskustvo današnjice, a samim tim za budućnost. Za ono što će biti, svakako biti, i čijem stvaranju prisustvujemo. Onome što nas čini ponosnim da budemo njegov makar i neznatni deo.

Da Vas podsetimo:  Julijana Adamović – Trebamo pamtiti i učiti na prošlosti, kako ne bi ponavljali pogreške...

Dodatak


Iz knjige „Istorija, vera, politika“ Aleksandra Rakovića (Otačnik, Pravoslavlje, Bernar, 2016):

Kada je reč o istorijskom pojmu „Rus“, od srednjeg veka obuhvata slovenske narode čiji su potomci Rusi, Belorusi i Ukrajinci. Stoga bi, na primer, pravilnije bilo prevoditi titulu ruskog Patrijarha na srpski jezik u ovom vidu: „Patrijarh moskovski i sve Rusi“. U tom smislu Rus je nadnacionalni pojam, neki bi pre rekli svenacionalni pojam koji zasvođuje istočne Slovene ili narode koji imaju rusko poreklo i/ili ruski identitet.

Za pojam odnosno imenicu „Rus“ kada je reč o istočnoslovenskim narodima može se naći gruba analogija s pojmom odnosno imenicom Srpstvo koje je u 19. veku obuhvatalo sve Srbe bez obzira da li su pravoslavne, rimokatoličke ili muslimanske vere a u današnje vreme uglavnom obuhvata pravoslavne Srbe i jedan broj nacionalno deklarisanih Crnogoraca koji sebe smatraju vernicima Srpske Pravoslavne Crkve i govore srpskim jezikom.

Osvrnimo se sada i na pojam „Malorusija“. U srednjem veku se pod Malorusijom podrazumevala današnja zapadna Ukrajina s gradovima Lavov, Ivano Frankovsk i Ternopolj. Ovaj prostor je u poznom srednjem veku otpao od ruskih zemalja ali su ga zapadni vladari i dalje nazivali Malorusijom. U 17. i 18. veku titula ruskih careva je glasila: „vladar sve Rusi: Velike, Male i Bele“ [„Velika“ bi bila Rusija, „Mala“ Malorusija, a „Bela“ Belorusija].

U poznom 19. veku geografski pojam Malorusije se proširio na prostore koje znatnim delom zauzima današnja Ukrajina. Tada se pod „Ukrajinom“ označavao ruski obod ka Zapadu. Stanovništvo tog prostora sebe je smatralo Malorusima. Tek u 20. veku, pod sovjetskom vlašću, novouvedeni ukrajinski identitet nadvladao je maloruski.

Napravićemo analogiju sa uvođenjem novih identiteta u komunističkoj Jugoslaviji: crnogorskog, makedonskog i muslimanskog, koji su izdvojeni iz srpske nacije. Kao što danas mnogi crnogorski separatisti sebe ne smatraju Srbima (iako su njihovi preci bili Srbi) i Cetinje više nije srpski grad (iako je bio prestonica južnog Srpstva), tako uglavnom svi stanovnici zapadne Ukrajine (srži Malorusije) ne žele ni da čuju da su deo istorijske Rusi kao što ni Kijev (gde je nikla Rusija) više nije ruski grad. Istorijski procesi nekada krenu neočekivanim putem. Nažalost.

Da Vas podsetimo:  Narod, vlast i politika ( III deo )

Osvrnimo se kratko i na Novorusiju. Naime, ovde je reč o prostorima na Azovskom moru, severnom Crnom moru i malo dalje na sever koje je Rusko carstvo krajem 18. veka osvojilo od Tatara i Turaka. To je u velikoj meri sadašnji prostor jugoistočne Ukrajine. Od Tiraspolja (Pridnjestrovlje, Moldavija) i Odese pa preko Dnjepropetrovska skoro do Luganska. Nakon sloma Ruskog carstva, boljševici su formirali Sovjetsku Ukrajinu čije su granice do 1922. obuhvatile istorijske prostore Novorusije na jugoistoku, Malorusije na severozapadu i još neke teritorije nekadašnjeg Ruskog carstva. Krim je 1954. otrgnut iz Rusije i predat Ukrajini.

stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime