Kada bi Tehnička Vlada Sjedinjenih država, Velike Britanije, EU, Izraela, Katara ili drugih rasturača srpske države, pod plaštom pomoći, solidarnosti i saosećanja rasprodavala Srbiju, ne bi bilo čudno.
Ali, Srbiju rasprodaje Tehnička Vlada Republike Srbije i upravo je za sitne novce rasprodaje svima pomenutima, koji trljaju ruke. Busanje u srpske grudi je za Tehničkog Premijera davno prošlo. Sada se busa u grudi Angele Merkel. Ali se ni ona više ne busa u svoje nemačke grudi, jer nisu njene. Prodala ih je. Sve zajedno sa ostacima nemačke države i naroda, sve ono što niko od ranijih Kancelara nije prodavao, sve ono što nije ušlo u Maršalov plan posle Drugog svetksog rata i ono što je nastalo nakon Maršalovog plana i oni koji su se kasnije rodili – postalo je sve vlasništvo Sjedinjenih država i Velike Britanije – dve države, najveće kukavice u istoriji čovečanstva.
Psihopatologija svakodnevnog života nije više dobar naslov za knjigu – naslov jeste dobar, iako je knjigu napisao lažni naučnik i analitičar, koga je jevrejski lobi poslao preko Atlantika kod rođaka, da seje mentalne zaraze kod već mentalno poremećenih naslednika evropskog ološa. Ali, taj naslov je sada dobar opis za stvarnost lažne države. Lažne Vlade, Premijera, Vojske, Policije, kojekakvih lažnih nacionalističkih i patriotskih grupa, koje samo tvrde pazar i zloupotrebljavaju sve što mogu dok ne dobiju cifru koja im se sviđa – to je već toliko degutantno i agresivno, da je samo pitanje kada će i građani Srbije postati barkodovi za rasprodaju organa, privatnog zemljišta ili sopstvene dece. Po socijalnim mrežama sve to već reklamiraju.
Nekima su roditelji menadžeri u fundbalerskim i pevačkim karijerama, što su novi oblici robovlasništva. Neki se preporučuju državama i Vladama koje rasturaju druge države i vlade, pa budu veći katolici i od najnovijeg Pape, klovna inače. Tako radi i Tehnički premijer sa Nemačkom (više voli Nemce nego Srbe), tako neki kvazi biznismeni sa Katarom (više vole prljavi novac od oružja, nego prirodna bogatstva u Srbiji), tako kvazidesničiari i patriote koji se kriju iza Crkve (a Crkva se krije iza srpske tradicije, mada sprovodi vatikansku politiku), tako neki koji se Stepinca sete tek kada više nema gde i kada je kasno. Naravno, svi generali posle bitke budu mnogo pametni.
Cionista Soroš je stigao u Petrovac na Mlavi, Vahabija Al Maki, na Vlasinu – doduše, Al Makija niko nije video, ali jeste njegove izaslanike koje je šef poslao da nešto dobro istrguju. Neverovatna je sinhronizacija Cionista i Vahabija po svetu. Gde su jedni, tu su i drugi. Vrte isti novac, podeljene su im uloge – jedan ruši drugi gradi, ili obojica ruše ili se pobiju kada treba da grade. Ali nisu gadljivi na novac, bilo koje vrste i porekla, pa se brzo dogovore.
Prema nepotvrđenim informacijama i nemogućnosti da se potvrde jer, zvanično Vlada je tehnička, a Srbiju je okupirala država čiji je Soroš državljanin, pa za sada samo izgleda da je Džordž Soroš za oko 22 miliona dolara kupio izvore vode u okolini Petrovca na Mlavi.
Imajući u vidu da se radi o vrlo opskurnoj i beslovesnoj osobi (Džordž Soroš), koja u Srbiji vršlja više od 20 godina i imajući u vidu da su srpske vlasti impotentne u svakom smislu da učine bilo šta da bi zaštitile građane, državu i resurse, ova informacija će ostati da visi u vazduhu sa velikim znakom pitanja da li tih dvadesetek miliona ima veze sa onih dvadesetak miliona koji su namenjeni za još neku lažnu revoluciju u Srbiji? I, ako imaju, ko je to dao u amanet Tehničkoj vladi da prodaje nešto što nikome do sada, u istoriji Srbije, nije padalo na pamet da prodaje, koji god ludak da je na vlasti – a bilo ih je.
Takođe, imajući u vidu da šefovi nekih multinacionalnih korporacija smatraju da ljudi nemaju pravo na vodu, jasno je kuda ovakve zavrzlame i tajne kupovine mogu odvesti – da neko za par godina mora da kupuje svoju vodu u svojoj zemlji, možda čak i sa svog otetog imanja.
I, onda biva još jasnije zašto nema Vlade od kraja aprila. Od izbora je prošlo više od tri meseca. I prošlo je tri meseca od kada su se liberali, desničari, levičari, dugine boje, kokarde, krst i Če Gevara našli na zajedničkom, nameštenom i neuspelom “protestu” protiv “krađe glasova”. Valjda je i Soroš ukapirao da ne može da vrti baš istu ploču stalno. Sada se glasovi kradu u Zapadnoj Evropi – Austriji, na primer – u Srbiji se potpkupljuju i desničari i levičari, istim novcem, i kupuje se Srbija, izvori vode, plodna zemlja, a salonski revolucionari se busaju u srpske grudi za to vreme. Mada vole da se slikaju u “fensi” atmosferi, pozama, na “fensi” mestima, sve kako nalažu pravila degutantnog Holivuda.
Ceo državni vrh Srbije, što legitimni, što tehnički, zvanični ili nezvanični, rasprodaje državu, a sa njom i prirodna bogatstva i građane koji za to nisu glasali – za koga kod da su glasali, za to nisu glasali. A, tek 50% onih koji nisu uopšte glasali – oni svakako nisu pitani ni o čemu. I, nije ih malo. Zvaničnici u Srbiji poslednjih mnogo godina raspolažu vlašću koja im je delegirana od malog procenta građana, jer polovina građana Srbije već dugo ne želi da ima ništa sa slugama okupatora, deklarisanim i skrivenim. Nedostatak stvarne podrške nadoknađuju potkupljeni mediji i potkupljeni telali, lično.
Dakle, da li je Soroš pre manje od mesec dana nekome u ovom zemlji dao više od 20 miliona dolara za izvore vode kod Petrovca na Mlavi, nećemo uskoro znati. Kao što nećemo uskoro znati da li je to tih istih 20 miliona koji će se trošiti na dalje rasturanje Srbije.
Ono što je potvrđeno je da je katarski državljanin kupio četiri hotela na obali Vlasinskog jezera. Za milion evra. On nema ambicije da izvodi obojene revolucije, ali ima ambicije da dovede još svojih kolega biznismena iz Katara, jednog od glavnih američkih saveznika u svim ratovima na Bliskom istoku i da po receptu Beograda na vodi od Srbije pravi perionicu prljavog vahabijsko-cionističkog novca Sjedinjenih država, Britanije, izraelskih proizvođača oružja, emirskih porodica iz Zaliva, a prodane duše u Srbiji će dobiti po koji procenat.
Soroš i Al Maki tvore savršen spoj za zamlaćivanje ljudi. Jedan vampirski prikuplja “novu energiju” među snobovima, hipsterima, NVO komunistima i ovčicama, a drugi skupi taman one ostale aktivne, koji se ne gade ni na kakve novce, nego bitno da su novci – nije važno da li ih je prevrtela američka korporacija Lokhed Martin (o kojoj je Viktorija Nuland izjavila da ih pohvaljuje jer imaju “volju za rat”), mešetar cionističke države Silverstin ili kuća Sauda – oni ionako zajedno rade.
Za to vreme, građani Srbije, narod Srbije i ovi što su glasali na aprilskim izborima, i ovi što nisu glasali, kakogod se zvali, bleje u prazno, riču jedni na druge, bave se nevažnim temama, dok im se ispred nosa rastura država, godinama već. Posle ratova, evo stiglo je još profitera – posleratnih, ili, tačnije, okupatorskih, svih boja.
Svi služe istoj svrsi i istim ciljevima i svi ti njihovi novci stižu sa manje-više istih računa i služe za kupovinu Srbije na letnjoj rasprodaji. Jedni su dobili zadatak da budu fini, drugi su dobili zadatak da urlaju na ove što su fini, treći su dobili zadatak da od SPC naprave cirkus, četvrti da se okupe u neformalne grupe i da mobilišu sve one koji u Srbiji imaju druge namere, da ih uvuku u svoje redove i da se onda svi zajedno kupaju u blatu, a u blatu su svi isti – blatnjavi.
Od političkih partija i NVO, do sindikata i “strukovnih” udruženja, od raznih “naučnih” instituta do “humanitarnih” fondova, od opskurnih versko-ratničkih i drugih redova i njihovih gurua do marketinških biroa za liberalnu propagandu. Hipnoza radi, brojevima sa mnogo nula se manipuliše, “humanitarnom pomoći” se pokrivaju sopstvena nedela, a Crkva služi da unapred i unazad sujeverni “operu” krvave ruke.
U Srbiji postoji 101 politička partija. Zašto? Šta rade i čime se bave, osim što su i oni svi zaseli na državne jasle i dobijaju novac iz budžeta. Glume demokratiju, višestranačje i politički život? Koliko njih dobija “pomoć iz inostranstva”, mada je to zabranjeno. Koliko partija ima povezane NVO, d.o.o., s.z.r. i na koje sve načine vršljaju po Srbiji? Koliko je partija koji političar promenio? Koliko njih je promenilo partiju tokom izbornog procesa, a koliko njih prilikom formiranja organa vlasti? Koliko njih će tek promeniti političku opciju, kada dođu neka nova pomeranja. Čemu služe političke partije u Srbiji, osim kao ispostave za prljave poslove Zapada – propadajuće Evropske unije, poludelih Sjedinjenih država, krvožedne Britanije, Izraela gladnog novca i tuđe zemlje i razularenog NATO pakta?
Tehnički premijer, mandatar i svi ostali koji misle da se bave politikom u Srbiji, a u stvari su pioni koje pokreću krvave ruke Atlantizma imaju dve opcije: ili da se prosveste ili da pobegnu na neko egzotično ostrvo, u neki poreski raj, gde su već isprebacivali novac od prodaje Srbije.
Srbija je umorna i posrće. Bahate finansijske moćnike to ne brine. Ne brine ni njihove hohštaplere po Srbiji koji cinculiraju i ne umeju da rade jedino ono zbog čega su tu – da naprave Vladu i vode državu. Čemu i kome oni, onda, služe? Ko letos potpisuje, i u čije ime, ugovore “teške” milione evra, dolara, funti?
Nema veze koja je valuta, sve su natopljene krvlju. Otkad je bilo ko u ovoj zemlji primio prvi dolar, prvu funtu ili, kasnije, evro, i njemu su ruke natopljene tom istom krvlju – tu ima i srpske i sirijske i bosanske i hrvatske i avganistanske i jemenske i somalijske i sudanske krvi. Čime tehnički premijer misli da obriše svoje krvave ruke nakon ove letnje rasprodaje Srbije? Hoće tom istom rukom da potpiše i da se zaklinje na odgovorno delovanje Republici Srbiji, kada ga ponovo budu posadili da izigrava Premijera u Nemanjinoj?
katehon.com
