Vlast i opozicija u Srbiji

0
672

vlast-i-opozicija-u-srbiji-evro

Potpuno se slažem sa svim onim analitičarima i stručnjacima koji konstatuju da se i u slučaju sužene samostalnosti i suvereniteta, uz pametnu vladu, pa makar izuzetno ona bila i na nivou protektorata, može dosta toga dobrog uraditi za svoju zemlju i narod.

Naravno, ako su već okolnosti toliko negativne pa postoji suženi suverenitet, onda kolaboracija sa okupacionim sistemom, može biti jedna poželjna opcija, naravno pod uslovom da boljih alternativa trenutno nema, i da se ne isključuje mogućnost, da ako se promene neke stvari nabolje u zemlji i (ili) okruženju, da se onda paralelno, ili čak kontra kolaboracionog režima (sve zavisi od okolnosti) stvara pokret za veću, ili čak totalnu nezavisnost i suverenost.

Iz naše istorije ima takvih primera, pa je tako knjaz Miloš Obrenović pre podizanja uspešnog Drugog srpskog ustanka 1815. godine, makar indirektno participirao sa Turcima u njihovom izuzetno surovom gušenju hadži Prodanove bune 1814. Miloš se i nakon dobijanja unutrašnje autonomije za Beogradski pašaluk 1815. godine, koja tada odmah nije bila i krunisana pismenom potvredom sultana, ali je uz međunarodno posredovanje obećana, 1817. godine obračunao sa Karađorđem, prilikom njegovog povratka u zemlju i pokušaja dizanja naroda.

Miloš je taktizirao potom, uz odličnu diplomatsku igru koju je vodio sa Srbima naklonjenim silama, prihvatajući u odnosu na Portu taktičke kalkulacije kada je morao, da bi 1830. dobio dugo očekivani Hatišerif o unutrašnjoj nezavisnosti Srbije, a 1833. i teritorijalno proširenje, nakon prethodne pobede Rusije u ratu sa Turskom. Naravno Miloš je koristio svaku priliku da jača privredu Srbije, njenu vojsku i da na različite načine (pregovorima, mitom, tajnim sporazumima sa evropskim silama) dobija sve veći nivo nacionalne nezavisnosti, proširenja i jačanja srpske države.

Dok je knez Miloš bio u situaciji da postepeno osvaja pedalj po pedalj slobode i proširuje stepen nezavisnosti Srbije, general Milan Nedić se našao u situaciji da pobeđenu u ratu i okupiranu zemlju vodi u okviru njemu ponuđene marionetske vlasti, sa vrlo ograničenom, ali ipak evidentnom autonomijom, i nadležnostima koje je njegova vlast dobila da deli u odnosu na okupatora.

General Nedić se suočio sa alternativnom mogućnosti, predočenom od nemačkog okupatora, šta Srbija dobija, a šta bi izgubila ukoliko se on lično, kao čovek od autoriteta, (ne) prihvati takve jedne ponuđene uloge.

U slučaju da ne prihvati ponudu, i ne formira kolaboracionu vladu, Nemci su sasvim ozbiljno tretirali mogućnost da Srbiju i njeno stanovništvo, koje su smatrali kao krajnje neprijateljske, dakle da makar njene značajne delove, podele između NDH, Mađarske, Bugarske i Italijanske (Velike) Albanije, gde bi se čak i Banat podvrgao samostalnoj upravi foksdojčera.

Nemci su se suočili sa velikim izazovom za njih na Istočnom frontu, i trebao im je svaki vojnik, a tradicionalno nepoćudnoj Srbiji, koja je već rasparčana okupacijom od sila Osovina, bi priredili dodatno rasparčavanje dodelom delova njene preostale teritorije i stanovništva, susednim zemljama članicama Trojnog pakta. Sa druge strane, ukoliko bi Nedić prihvatio da formira kolaboracionu vladu, gde bi on bio njen predsednik, za šta se general potom i odlučio, dobio je mogućnost održavanja reda i mira sa srpskom žandarmerijom i posebnim pukovima, zbrinjavanja brojnog srpskog stanovništva koje je pred genocidom bežalo iz NDH i u manjoj meri iz drugih srpskih oblasti koje su prigrabili okupatori, te ukupno posmatrano snošljiviji tretman za stanovništvo same Srbije.

Da Vas podsetimo:  Tužna priča: Kako je Mali Alek proveo letnji raspust

Naravno Nemci su zadržali svoje posadne trupe u Srbiji, Gestapo i specijalnu policiju, obračunavali se sa partizanskim i četničkim pokretom, i obezbeđivali saobraćajnice, rudnike i privredne objekte. Kada posmatramo sa istorijske instance, general Nedić je ipak za srpske interese odigrao neku pozitivnu ulogu, naravno ako posmatramo da su paralelno od njega postojali pokreti otpora koji su se direktno borili protiv okupatora.

Ovome treba dodati pravilo koje je važilo samo u Srbiji, a to je da je za svakog ubijenog nemačkog i okupatorskog vojnika, neprijatelj streljao po stotinu talaca, a pedeset za ranjenog.

vlast-i-opozicija-u-srbiji-Milos-Obrenovic_Milan-Nedic

Najveći uspeh Nedićeve kolaboracije je spasavanje stotina hiljada izbeglih Srba, pre svega sa teritorije genocidne NDH, kao i drugih područja koje su bile potpale pod okupaciju sila Osovine (van Srbije). Ovome treba dodati da je i severno i značajan deo istočnog Kosova potpao u granice Nedićeve Srbije, čemu treba dodati i Banat, koji iako je imao folksdojčersku samoupravu, ipak je potpadao u širem smislu pod nadležnost Nedićeve uprave.

Analogno ovim istorijskim iskustvima, postavlja se pitanje da li i Postoktobarska Srbija, a to se posebno odnosi na sadašnju vladu, ima neke elemente uspešnosti za srpske interese, imajući u vidu da je naša zemlja i narod izložena velikim pritiskom nama nenaklonjenih sila.

Prvo ako govorimo o Postoktobarskoj Srbiji, tu imamo i neke paradokse. Naime, ovo je period dug oko četrnaest godina, i on obuhvata različite epohe u međunarodnim odnosima. Negde do 2008. dominirao je pre svega monopolarni svetski poredak sa prevlašću SAD. Istina, tokom čitavog ovog posmatranog perioda njihova moć se evidentno smanjivala, i paralelno sa time povećavao se upliv drugih velikih sila, naročito i ubrzano nakon nastanka svetske ekonomske krize, koja je po svojim strukturalnim uzorcima i najvažnijim posledicama pre svega američka kriza i najviše pogađa Ameriku i sa aspketa tzv. tvrde i meke moći.

U tom pravcu Svetska ekonomska kriza ubrzava proces prelaska svetskog poretka od monopolarnog sa apsolutnom dominacijom SAD, ka multiporalnom gde paralelno egzistira više svetskih sila, a gde je Amerika i dalje pojedinačno posmatrano vodeća, ali bez mogućnosti kao ranije da samostalno diktira najvažnije poteze i pravce u međunarodnim odnosima. Najčudnije je, da ako su se Srbi i opirali nametanju od SAD nama manje povoljnih solucija tokom devedesetih, a povremeno i posle (primer KiM), nelogično je da su vlade Srbije od 2008. kada se ubrzanije menja odnos snaga u svetu, nekritički i gotovo bez otpora prihvatali te i dalje vrlo negativne američke pritiske i solucije po egzistencijalne srpske interese poslednjih godina.

Da Vas podsetimo:  Stanari hotela Bristol stupili u štrajk glađu

Dakle ako se Koštunicina vlada, prilično uspešno protivila nekim za nas krajnje neprihvatljivim pritiscima koji su dolazili pre svega od strane SAD (i nekih drugih zapadnih sila) po pitanju Kosova i Metohije, ali i u nekim drugim slučajevima, vrlo je neobično da su to, a to pokazuju i depeše Vikiliks, vlastodršci u Srbiji od toga praktično odustali u vreme Borisa Tadića i Cvetkovićeve vlade. A šta tek reći za koalcijiju SNS-SPS koja ima poslednje dve vlade. Svet je više nego ikada ranije danas zakoračio u multipolarizam, a zvanični Beograd, se možda čvršće nego ranije povinuje ka pritiscima vašingtonskih stratega oko najvažnijih društvenih i držvanih pitanja.

Priznaće svako da je ekonomija u celini izuzetno važan aspekt svake zemlje i društva i da određeni napredak u ovoj sferi može da bude strateška alternativa i pojedinim ustupcima u nekim drugim oblastima, poput čak nekih lakših pitanja suvereniteta, kulture i sl. Međutim, ulravo u ovom periodu, dakle i u dve poslednje vlade (Dačićevoj i sad Vučićevoj) prihata se nastavak u najvećem pogubne neoliberalne ekonomije koja je toliko toga zlog donela već Srbiji (Postoktobarskoj), ali praktično i svuda tamo u svetu gde je ovaj koncept primenjivan.

vlast-i-opozicije-u-srbiji-dolar-

Iako je neoloberalna ekonomija primenjivana kao preovlađujući model u čitavom periodu Postoktobarske Srbije, posebno stravične udare naša privreda je dugotrajno dobila od katastrofalno i kriminalno sprovedene privatizacije, potom u odsustvu ulaganja adekvatnih investicija u dugom roku, kao i u Dinkićevom uništenju domaćeg bankarskog sektora. Ovome treba dodati iz mnoštva štetočinskih poteza vladajućih struktura u oblasti ekonomije, i katastrofalnu politiku Narodne banke u čitavom periodu, i to pre svega primenu neomonetarističke neoliberalne koncepcije, odbrane kursa dinara po svaku cenu, izuzetno velikih kamatnih stopa (koje su ubijale privredne aktivnosti) i odsustvu podsticajnih mera ka poslovnim bankama (sada uglavnom stranim) da daju iole prihvatljive kredite za kreditiranje privrede.

Naprotiv, strane banke na teritoriji Srbije su i ono malo štednje građana iznosile iz zemlje, a znamo da je osnvoni parametar makroekonomije IS kriva, koja insistira na usklađenosti odnosa između investicija i štednje. Ozbiljnih investicija skoro da i nije bilo u ovom dugačkom periodu od deceniju i po, a štednja je bila mala i mahom ispumpavana iz zemlje preko stranih banaka.

Da Vas podsetimo:  Dom Saveza Sokola u Beogradu

Naprotiv, strane banke na teritoriji Srbije nisu davale iole povoljne kredite srpskoj posustaloj privredi, ali su zato na lihvarski i zelenaški način davali vrlo nepovoljne (sa visokim kamatama) kredite stanovništvu i na taj način dodatno ispumpavali sredstva iz zemlje i bogatili se na račun osiromašene Srbije i njenog stanovništva. Odsustvo Razvojne banke, precenjivanje kursa dinara od strane NB i podsticaj uvoza, a ne izvoza, napuštanje socijalne uloge države, čemu treba dodati i brojne zloupotrebe i privredni kriminal, dodatno su doveli zemlju u veoma tešku situaciju. Da bi se nastavio kontinuitet Srbije ka programiranom bankrotu i uništenju ostataka ekonomije pod starom-novom Vučićevom vladom strani faktor je nametnuo i u personalnom smislu, ekonomiste koji treba da nastave ovaj pogubni koncept (Krstić, Kori Udovički, Vujović, Mali).

Premijer spominje štednju kao glavni faktor privredne koncepcije, a upravo obrnuto, trebamo pokrenuti proizvodnju o čemu govori i drugi veliki pokazatelj makroekonomije LM kriva, gde treba postojati uravnotežensot agregatne ponude i tražnje. Da bi se podstakla agregatna tražnja, treba podsticati kupovnu moć stanovništva putem održavanja kakvog-takvog optimalnog nivoa plata i penzija.

197070_privatizacija_fUpravo smanjivanje plata i penzija (više realno nego nominalno, ali i nominalno) dodatno se jača recesija, čemu treba dodati i visoke kamatne stope Narodne banke i poreze (koji su uz to neselektivni umesto da budu rastući po platežnoj sposobnosti, a ako se ima u vidu izbegavanje plaćanja poreza od strane najbogatijih slojeva onda je jasan katastrofalan efekat vladinih mera).

Naravno vlast udara poreze i na nekretnine, i ne vodi računa o socijalnom faktoru (porezi i na potrebe trudnica, male dece i dr).

Vlast će pokušati rasprodajom preostalih važnih preduzeća u javnom sektoru i vlasništvu države da stekne neka sredstva da bi odgodili bankrot, čemu treba dodati i nova sve nepovoljnija zaduživanja. Utopija premijera i vlasti je da će u Srbiju doći strane direktne investicije i načiniti preokret, jer ako se i javljaju te investicije su vrlo selektivne i ostavljaju realno vrlo malo blagodeti za samu zemlju (niski ekološki standardi, niska cena radne snage u Srbiji, velike povlastice od države i razne zloupotrebe od strane stranog faktora i sl.).

Dospeće naplate stranih kredita, zapravo samo kamate koje stižu, utiču da je Srbija već u dužničkoj omči, jer ove obaveze prevazilaze dobitak čitave priverde, pa ne ostaje sredstava za investiranje. U tom pravcu, ekonomija ne spada u oblast u kojoj aktuelna vlast ostvaruje neke uspehe i budućnost za Srbiju, naprotiv, produbljuje se kriza i ide se ubrzano ka krahu i bankrotu, s time da široki slojevi stanovništva sve više pate i ulaze u zonu socijalne bede.

dr Dragan Petrović

SRBIN.INFO, Srpska akcija

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime