Mučenje naroda

1
760

2015-08-24_050351Srpska politika, ovakva, kakvu je danas gledamo, oslobođena je svih zdravih instinkta, volje za moć, pa čak i zdravog razuma. Postoji, u toj našoj politici, još samo onaj biljoliki nagon za samoodržanjem, za isisavanjem tla na kome se živi i za konkurisanjem za svetlost, koja dolazi sa Zapada. Mit o ujedinjenju opozicije, one patriotske pre svega, pokazuje koliko se ništa ne razume i koliko se uporno i tvrdoglavo prave greške i gluposti.

Kada bi vojnici razmišljali kao političari, nikada se jedan vod, kamo li četa, ne bi pokrenuli. Od silnih debata i isterivanja pravde, ni puške se više ne bi čistile. Uostalom, već pisah o tome kako su vojska i politika dva suprotna pola srpske istorije: vojnici su najbolje što smo stvorili, političari najgore. Oprečan ljudski materijal, oprečan način razmišljanja i sasvim drugačiji odnos prema kulturi i vrednostima sopstvenog roda. Jedni umiru za pobedu i slavu, drugi žive od poraza i blata.

Da postoji makar elementarni instinkt, da ima makar malo zdravog razuma u našoj politici, neko bi gledao da ovlada patriotskim blokom i postane apsolutan i to tako što će devastirati sve ostale u toj grupaciji. Umesto da neko rizikuje (jadna je politika koja u sebi ne sadrži nikakav rizik), da pokaže volju za moć, da ovlada patriotskim biračkim telom, svak se boji da, kroz neku borbu, ne izgubi ona dva, ili tri procenta, koja već ima. Ujedinjavanje se priziva iz nemoći, a ne iz moći i od ta posla nema ništa. Time se i biračkom telu daje signal da se okupljaju onaj što nema i onaj ko ne zna, sa onim koji ne sme. Maštari se o velikoj koaliciji, koja će uzeti možda i 15%! „Sačuvaj me, Bože, malih pobeda“, kaže Niče.

Da Vas podsetimo:  Sedmogodišnji rat crkve protiv građana

Da postoji makar jedan političar većeg formata u patriotskoj opoziciji, gledao bi da raščisti, dakle, situaciju na toj strani i da ovlada glasovima patriota. Ovako, ostaje samo koalicija nemoći, zbir uplašenih i parada nemoćnih. To će se, naravno, zaogrtati pričom o tome da „politička mudrost nalaže da se stvori jaka koalicija“, što je drugo ime za nedostatak takta u krvi i za nedostatak volje za moć. Birači ovo možda ne umeju da analiziraju, ali strah se namiriše u vazduhu, za to škola ne treba.

Da je danas 1817-ta, ovakvi političari bi zazivali koaliciju Miloša i Karađorđa, da se oteraju Turci, ili bi 1941-e zagovarali koaliciju Tita i Draže, a 1988-e koaliciju Stambolića i Slobe. Onaj ko ima instinkt, ko oseća kretanje istorije i ko ima makar nešto u gaćama, zna da mora da ovlada situacijom, a ne da je razvodnjava. Narod oseća da je Vučić siguran u sebe, makar i glumljeno, a da je opozicija nesigurna, makar koliko da se trsi i sokoli.

Najveći problem srpske opozicije je, dakle, nedostatak alfa-primeraka u njoj. Drugi problem je nerazumevanje politike kao delatnosti. Stvorila se, među diletantima, slika da je politika umetnost čekanja, oklevanja, priplakivanja na sudbinu, medije, nedostatak novca…Eh, kad bi…Samo da je…Nije vreme…Ajd` još malo da se dogovaramo…Da je Pera, onda bi i ja…Ja bi, al neće Jova…i tako u krug.

Kad bi neko imao hajdučku družinu, ne bi mu ni napamet palo da se ujedinjava sa ostalim družinama, nego bi gledao da ih porazi, da ovlada na jednom području i da postane na njemu apsolutan. Kakvi pregovori, kakva dogovoranja, kakvi bakrači! Pregovori se vode samo iz dva razloga: kad neko nije siguran u sebe i kad misli da će pregovri škoditi protivniku.

Da Vas podsetimo:  Siva knjiga NALED 2020: Srbija iz koje bežimo

Prirodno lovište glasova ne raste sa brojem koalicionih partnera. Patriotski blok može da računa na pola miliona glasova u vr` glave, a možda ni na toliko. Samo tri grupacije su dovoljne da svi odu ispod cenzusa i da se četiri godine vajkaju kako sve znaju, sve umeju, za sve ih majka rodila, ali Đavo ne da. Ali, ukoliko bi neko udario prvi, ukoliko bi porazio sve mlitave partije na patriotskom krilu, ukoliko ne bi samo mislio na mehaničko sabiranje glasova, on bi postao politička figura koja se ne bi mogla zaobići. Bio bi vođa, a ne koalicioni partner. Pred ljudima, pred narodom, to ima dramatično drugačiju sliku.

Ovde se, dakle, ne radi o kvantitetu, nego o kvalitetu. Neznalice maštaju o tome kako će kvantitet roditi kvalitet, a znalci znaju da će biti obrnuto, ili nikako. Karađorđe i Miloš nisu držali digitron i sabirali, niti su pravili koalicije, već su ovladavali situacijom. Kralj Nikola, možda i najtalentovaniji srpski vladar, takođe.

Već nam prosta biologija daje zdravu sliku: ni jedan čopor neće da deli teritoriju s nekim drugim čoporom, nego gleda da ovlada i tuđom. Ali, za to je potreban testosteron, a to samozvani srpski političari nemaju. Mora se prvo biti vođa da bi se bilo političar, a ovde svako hoće da bude prvo političar, pa će, kad mu se posreći na izborima, da bude vođa. Vođa se ne bira na izborima, braćo politikanti.

Patriotsku opoziciju, dakle ne drži nikakav amalgam, niti ideološki, niti rodoljubni, već samo ravnoteža straha da se ne izgubi i ovo što se ima. Sabornost u politici je mit; nit` je ikad bilo, niti će je biti. Ne mislite, valjda, da se toga niko nije setio za 4000 godina poznate istorije i ne mislite, valjda, da kad nije uspelo Cezaru, Staljinu i ostalim gromadama, da će uspeti Bošku Obradoviću i Sandi Rašković-Ivić, sa nešto prišipetlji oko njih?

Da Vas podsetimo:  Cirkus na lokalu: Na vlasti “Aerodrumi”, špijuni, veseljaci

Pošto niko nema petlju da krene prvi, da otrese ostale i ovlada njihopvim biračkim telom, prognoza je loša. Novo mrcvarenje naroda, nova kuknjava, novi rascepi. Ajde da vidimo šta će se desiti i ako im se posreći: osvojiće 10-15%, pa na sledećim izborima, za tri-četiri godine, 30%, pa za osam godina-većinu. Ko će da čeka osam godina? Ili pet? Ovo je samo zamajavanje, niklo na nemoći.

Srbija, a biće i Crna Gora, ne čekaju Boška, Sandu, Sinišu, ili Komazeca, već Karađorđa, ili Miloša.
Ne čeka računovođe, koji sabiraju glasove, već vođe.
Ne čeka nekoga ko priča o građanima, već onoga ko sme glasno da kaže: „Srbi“!

Uostalom, neka se već jednom ujedinjuju, ili neka se razilaze, učlane u SNS, ili nešto treće i neka više ne mrcvare ovaj narod.

Čerčil mudro kaže: „Nesolidnost vlasti rađa nesolidnost opozicije“. Tome se nema šta dodati.

Milan Milenković

in4s.net

1 KOMENTAR

  1. Па добро, Миленковићу, махом говориш тачно.
    Е сад, да ли ти као поменутом Ничеу „недостаје глас лава“, па да и рикнеш слободно и одрешито: „Ја сам тај и они који слично мисле као ја су ти. Имамо решење и сигуран излаз из недаћа.“
    Ево мене су пре пар месеци звали да приступим „патриотском блоку“.
    Мој одговор је био:“Својевремено сам се нудио и да идем под команду, није је било. Сада можете само под комнаду. Наравно, није обавезно, али за сарадњу јесте.“
    И тако се то завршило.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime