Ne postoji prirodni resurs na Zemlji kao što je voda. Osnovna komponenta svakog živog bića – voda je nešto bez čega nema života na našoj planeti. Ako ljudski organizam ne može bez vazduha, na isti način ljudi ne mogu da održe život bez vode više od nekoliko dana. Zbog toga je potrebno i na lokalnom i na globalnom nivou imati strategiju kako sačuvati ovaj ograničeni, deficitarni resurs.
Kao posledica globalnog zagrevanja, opšte suše i sve zagađenijih vodenih sistema, nasuprot rastućoj globalnoj populaciji, dostupnost čiste pijaće vode predstavljaće prvorazredni izazov u godinama koje dolaze. Po američkom „Stratforu“, do 2015. predviđen je porast od 17% u globalnoj tražnji vode samo za povećanje poljoprivredne proizvodnje. Prema istom izvoru, do 2025. godine rastuća globalna populacija će povećati potrebe potrošnje pijaće vode za neverovatnih 40%. Kao što je nafta igrala najvažniju ulogu tokom XX veka, predviđa se da će voda predstavljati prirodni resurs broj jedan u XXI veku.
VODA KAO UNIVERZALNO LjUDSKO PRAVO
Pre nekoliko godina Ujedinjene nacije su proglasile pristup čistoj vodi za piće univerzalnim ljudskim pravom. Svaka sračunata odluka o oduzimanju univerzalnih ljudskih prava, nije ništa drugo do ubilačke aktivnosti – odnosno sraman zločin protiv čovečnosti.
Ipak, to je upravo ono što se dešavalo u poslednjih 30 godina širom planete sa dramatičnim nestajanjem pijaće vode. Svetska banka je finansirala globalnu privatizaciju sistema za snabdevanje vode na Zemlji, što je čistu pijaću vodu, neophodnu za opstanak, učinila nepristupačnom u mnogim najsiromašnijim državama i narodima. Siromašni bukvalno umiru od žeđi i bolesti usled pohlepe multinacionalnih korporacija, koje profit stavljaju iznad ljudskog blagostanja i samog života.
Više ljudi na našoj planeti umire od bolesti izazvanih prljavom vodom nego što umiru od svih ratova i nasilja širom sveta zajedno. Prema podacima Ujedinjenih nacija svakih sat vremena 240 beba umre usled upotrebe prljave vode, a 1,5 milion dece mlađe od pet godina umire svake godine od kolere i tifusa – izazvanih upotrebom nekontrolisane (zaražene) vode. Ljudi umiru i umiraće zbog nedostatka čiste vode na duže vreme i samo će nastaviti da umiru u još većem broju ako se dalje razvijaju planovi za nekontrolisanu privatizaciju voda.
Države kao regulatori bi trebalo da budu odgovorne prema svojim građanima i da pred privatni sektor stavljaju pojedinačne zadatke i uslove za eksploataciju vode, kao i da taj režim strogo kontrolišu. Međutim, korupcija je postala uobičajena pojava čak i ovako osetljivim pitanjima. Ne treba verovati na reč čak nii Svetskoj banci kao zajmodavcu novca prilikom dodeljivanja ugovora lokalnim komunalnim preduzećima za eksploataciju vode, već nadzor treba da sprovode stručni organi država u kojima se ovi projekti dešavaju.
Žene u Africi su prinudjene da hodaju kilometrima kako bi uzeli prljavu vodu iz reka, a onda često umiru zajedno sa svojom decom od kontaminacije i bolesti. Azijski farmeri gube svoje živote u poplavama, jer nisu u stanju da dobiju državnu pomoć za finansiranje navodnjavanja i odvodnjavanja. U svetu kojim vladaju bogate korporacije iz Severne Amerike i Evrope, patnja i eksploatacija ljudi iz Trećeg sveta usled privatizacije voda po svoj prilici biće prisutna još dugo godina.
PROBLEMATIKA VODE U SRBIJI
Snabdevanje vodom u Srbiji treba sagledati sa više strana. Evo nekoliko bitnih statistčkih podataka:
Stanje u distributivnim sistemima za vodo-snabdevanje je zabrinjavajuće, jer gubici na mrežama dostižu i do 50 %;
Oko 77% vode u Srbiji se eksploatiše iz podzemlja, a 23% iz vodotokova i akumulacija;
Domaćinstva troše oko 49% vode, privreda 25%, dok ostali registrovani potrošači čine 26%.
U sadašnjim tranzicionim uslovima, usled smanjene privredne aktivnosti smanjena je i potrošnja vode. Sa željenim oživljavanjem privredne, doći će do „udara“ na vodovodne sisteme naselja, koja bez ozbiljnih radova na proširenju mreže neće biti u stanju da izdrže povećanu potrošnju. Poseban problem predstavlja zagađenje podzemnih voda. Ova zagađenja jednim delom uzrokuje poljoprivreda – jedan deo je zbog korišćenja veštačkog đubriva, a drugi deo je usled otpadnih voda iz seoskih naselja.
Veliki problem predstavlja i zagađenja voda sa neuređenih deponija. Voda i otpad povezani su neraskidivo i pogubno. Svaki otpad pre ili kasnije dospeva do podzemnih voda, zagađujući ih. To je dugotrajan i ljudskom oku nevidljiv proces. Srbija će pre ili kasnije osetiti posledice nebrige za otpad. Brojni izvori biće zagađeni možda koju godinu pre ili kasnije – ali je sigurno da ovakav nemar trajno ugrožava zalihe voda. Vodu je od otpada moguće zaštititi jedino izgradnjom deponija sa kontrolisanim odvodom. Uređenih deponija u Srbiji gotovo i da nema. Treba prekinuti sa praksom da se lokalna izvorišta vode potpuno zapuštaju i time ostavljaju na milost i nemilost zagađivača. To je čest slučaj kod nas kada se naselja povežu sa regionalnim sistemima za vodo-snabdevanje.
I onako loše stanje voda ugrožavaju zastarele tehnologije u fabrikama, kao i nerazumni ljudski postupci. Beograd svoje otpadne vode (kroz 20 izliva) ispušta direktno u Dunav i Savu – bez ikakvog prečišćavanja! Za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, koji bi se po generalnom planu nalazilo u Velikom selu, Beogradu je neophodna investicija od nekoliko stotina miliona evra.
U Srbiji je sve manje i manje zdrave izvorske vode. Stručnjaci smatraju da je glavni razlog nekontrolisana seča šuma, a da se spas nalazi u planskom pošumljavanju, površinskim akumulacijama, malim branama i zaštiti izvorišta reka. Pretpostavlja se da je bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine, kao i korišćenje municije sa “osiromašenim uranijomom” zagadilo neke od izvora kraških voda i vrela u južnoj Srbiji.
GLOBALNA KRIZA – NESTAŠICA HRANE I VODE
Posledice prouzrokovane klimatskim promenama koje nas čekaju u narednoj dekadi usloviće mnogo više poplava u severnoj hemisferi, dok će na jugu doći do učestalijih suša i broj sušnih dana biće veći. Mnogi predeli će ostati bez vode i padavina, dok će u drugim poplave uništavati useve. Zbog klimatskih promena doći će do smanjenja obradivih površina, kao i uništavanje useva usred suša i poplava. To direktno može da nagovesti i globalnu krizu u proizvodnji hrane. Cena osnovnih namirnica bi mogla da poraste i više puta, što bi drastično uticalo na povećanje broja siromašnih i gladnih na planeti. Ujedinjene Nacije na osnovu urađenih analiza poslednjih nekoliko meseci vode aktivnu kampanju u kojoj navode da bi nestašica hrane mogla da dovede i do većih političkih kriza.
Loše stanje u poljoprivredi i smanjenje prinosa, a sa druge strane porast populacije, dodatno otežava već tešku situaciju. Potrebe za hranom su svakog dana sve veće, a to nužno traži dodatne količine vode neophodne za proizvodnju hrane. Dodatne količine vode je nemoguće omogućiti u oblastima gde je jedva ima dovoljno i za piće. Masovno izumiranje biljnih i životinjskih vrsta, koje su živele na našoj planeti milionima godina je tiho, nevidljivo, a odvija se svaki dan pred našim očima.
Uz sve ovo ključnu ulogu imaju korumpirane vlade, koje su svojim činjenjem ili nečinjenjem dovele do sistematskog uništenja pojedinih eko-sistema, biljnih i životinjskih vrsta. Krajnje je vreme da vratimo našu planetu jednom i za sve vreme nama, stanovnicima Zemlje, odnosno da se razumno odnosimo prema biljnim i životinjskim vrstama koji ovu planetu dele sa nama.
U Srbiji se trenutno vodi javna rasprava o nacrtu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vodama, kao i novoj Strategiji za upravljanje vodama. Ostaje da se nadamo da će ovaj zakonski okvir dati bolje smernice u smeru veće zaštite vodnih resursa, tojest da će naša država na vreme da se pripremi za sve nepovoljnije ekološke i klimatske uslove.
Vodu moramo da štitimo i štedimo, svaki dan, na svakom mestu i u svakoj prilici! Posebno decu od najmlađeg uzrasta treba vaspitavati da uče kako se štedi voda, da vole prirodu i da budu osetljivi na sva pitanja zaštite životne sredine. Jer upravo će oni u budućnosti donositi odluke o razvoju društva.
Miloš Zdravković
vreme je.rs
