Vođini najbolje izdresirani prijatelji

Za neke ljude je najbolji prijatelj knjiga, za neke pas, a trećima vođa. Uostalom, kad se čovek dobro izdresira mogao bi i psu, a ne samo vođi, postati najbolji prijatelj

Ovih dana smo obeležili Dan državnosti. Dobri poznavaoci prilika u zemlji smatraju da je jedan dan za državnost isuviše kratak period. Za državu kakva nam je, umesto jednog dana, ne bi bilo dovoljno ni nekoliko desetleća. Toga su svesni i psi na Karaburmi koji su, nezadovoljni svojim položajem sa zaštitnim korpama na njuškama, što sprečava svaku slobodu govora, iz svojih dvorišta izašli na ulice i počeli da ujedaju devojčice u prisustvu njihovih roditelja.

Roditeljska briga za budućnost naše dece, u susretu sa ovakvim psima, pokazala se beznadežno nejakom. Deca nam, iz razloga samozaštite, odoše u inostranstvo. Najčešće u ono gde Srbe ne ujedaju psi, nego visoki politički funkcioneri, novinari, filozofi i istoričari po zadatku.

Pored toga, mnogi psi, bez obzira na rasu, boju kože i politička opredeljenja, smatraju da je čovek najveće zagađenje životinjske sredine.

Stručnjaci za pseća pitanja izašli su u javnost sa stavovima da psi, uzimajući u obzir trenutno stanje, nikako ne bi mogli biti okrivljeni. Oni obično ne reaguju sve dok ih neko ne izazove. Psi osete one koji se plaše pasa svih vrsta i svakakvog intelektualnog nivoa i onda instinktivno reaguju pa čak ponekad i ugrizu. Prirodno je da to ne rade sa zadnjim nameram ili usled suprotnog mišljenja onih koji su ujedeni. Oni vode računa kome će i na kom mestu da zadaju ujed. Nisu kao ljudi koji najčešće znaju da ujedu svog protivnika pravo za srce, izedu mu džigericu i rastrgnu mišljenje u froncle koje se potom provlače kroz razne tabloide.

Nikome, naravno, svejedno da, dok oni laju, vetar nosi. Nažalost, to se prvobitno odnosilo na pse.

Za neke ljude je najbolji prijatelj knjiga, za neke pas, a trećima vođa. Kada ovi zadnji pogreše ujedu se za jezik za razliku od psa koji nepogrešivo ujeda samo neprijatelja. Uostalom, kad se čovek dobro izdresira mogao bi i psu, a ne samo vođi, postati najbolji prijatelj.

Ali. Pređimo sa lajanja na dela.

Crnogorski istoričari književnosti nepobitno su utvrdili da „Gorski vijenac“ nije napisao Njegoš, nego Milo Đukanović pod pseudonimom Lažni car Šćepan mali. Tim otkrićem su jednim udarcem ubijene dve mušice. Pokazalo se, naime, da doktorat nije lažan, nego je lažan car Mali.

Da je Njegoš kojim slučajem mogao da pročita rezultate najnovijih istorijskih istraživanja i napis izvesnog T. Pančića, i sam bi se složio sa istoričarima. Jer, T. Pančić još pre novih istoričara za Njegoša napisa da je vladika „političar sa ksenofobičnim, populističkim, delimično profašističkim diskursom“. „On je“, nastavlja čovek pisac i kolumnista, „u tamo nekom njegovom gorskom čaju, ili gorskom listu, ili vencu, sasvim je svejedno zaglušno grmeo od rodoljubivog groktanja“. Oči mu nisu ljudske, nego „rutave“, a njegovi serdari i knezovi su samo „razlarmana kasta podkontinentalnih dvopapkara, radosnih da smrde“. Njegoš je „polupismena intelektualna fukaraa koga odlikuje neopevano i neopevljivo prostaštvo i banalnost grotesknih palanačkih Rodoljubaca“.

Ako mi neko nađe nekog psa, pa makar i lutalicu, koji bi u uličnoj vrevi i galami, zabijene njuške u neki peščanik, mogao ovako nešto da izlaje o bilo kom ljudskom biću, promenio bih svoje mišljenje o psima. Znam da toga nema zato se i slažem sa onima koji kažu da nema loših pasa, ima samo loših gospodara.

Od ovoga bi gore mogao napisati samo nadobudni Anto Đapić, koji preti da će srpskog Patrijarha pojesti počevši od prstiju. Za takve kanibalističke nagone stari Rimljani bi napisali „Cannibal Ante Prostak“..

Dragoslav Pakić
Izvor: stanjestvari.com