Vojin Popović – Vojvoda Vuk – Zaboravljeni junak Kajmakčalana

0
1539
Vojvoda Vuk / Foto: printscreen (srbskenovine.com)

Vojin Popović (Sjenica, 9.12. 1881 – Staravinski vis, 29.11. 1916), poznat kao vojvoda Vuk je bio srbski četnički vojvoda koji je učestvovao u borbama za Makedoniju, u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, kao komandant Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu.

Savremenici su ga opisali kao junaka koji je vredeo više nego divizija. Onoga dana kada je poginuo, svima se činilo da je sa njim umrla i Srbija.

Rođen je 9. decembra 1881. u Sjenici. Ubrzo posle toga njegova porodica se preselila u Kragujevac, gde je Vojin pohađao školu. Porodica se preselila u Kragujevac nakon što je Vojinov otac uspeo da se izbavi iz tamnice u koju je dospeo nakon požara u pašinom konaku za koga su Turci optužili Srbe. Svi viđeniji Srbi u Sjenici su tada uhapšeni, bičevani i mučeni na razne načine. Taj događaj je najviše uticao na Vojina koji je i sam izjavio: „Bio bih u borbi blaži, da mi danonoćno pred očima ne lebdi slika mog oca, golgotska i strašna, kako ga vezanog, muče Turci. Nek idu u pakao!“ . Dok je Vojin bio dečak, u Kragujevac se doselio četnički vojvoda Micko Krstić koji se borio sa Turcima na prostoru Makedonije. Njegove priče presudno su uticale na Vojinovu odluku da stupi u vojsku i da se posveti razvoju četničkog pokreta u Staroj Srbiji.

Opredelio se za vojnu karijeru. 3. novembra 1901. godine završio je vojnu akademiju i postao potporučnik. Kad su prve čete 1905. krenule za Staru Srbiju među četnicima bio je i Vojin Popović. Učestvovao je borbama protiv turaka na Čelopeku i Kozjaku.

Vuk je naročito insistirao na disciplini, tvrdeći da ona jača moral, ali još više na čestitosti vojnika. Čuvena je njegova naredba:

„Dakle, ja tražim od svojih četnika da me nikad ne lažu, da se ne šale da što ukradu, da ne traže od ove sirotinje da im nešto kuva i peče za jelo, bez mog odobrenja. Sve što se za četu uzima, ja moram znati i to se mora platiti. Svako moje naređenje mora se bez razmišljanja izvršavati. O hrabrosti neću da vam govorim, jer čim ste ovde, znam kakvi ste u tom pogledu. Onaj ko umakne i obruka se, znajte neće dobro proći. Između sebe ne smete se svađati, grditi i meni tužakati. A ovo je najglavnije i dobro upamtite: žene i odrasle devojke ne smete ni pogledati. Sa njima ne smete ni razgovarati. Jeste li razumeli?! Vi ste mutavi za žensku čeljad. Ako vas što žene pitaju, ne odgovarajte, a vi nemate potrebe ništa njih da pitate. Uvek ima poneki muškarac, pa se njemu obratite. Za kog doznam ili primetim da što protivno ovome učini, ubiću ga. To vam je sve. Mene mrzi da ponavljam, zato kad neki novi četnik dođe, vi ga upoznajte sa ovim što rekoh.“

Da Vas podsetimo:  Bio je prvi srpski konzul u Prištini i žrtva borbe za opstanak Srba na Kosovu

Jedan od njegovih vojnika svedočio je da se vojvoda „nikada nije saginjao kada bi mu zrno fijuknulo pored glave, a kada bi neko od nas sagnuo glavu znao je da nas prekori, kratko i jasno – šta se saginješ, nisi ti jabuka, da u tebe gađaju Turci…“

Nakon mladoturske revolucije se vraća u Beograd. Zbog ratničkih uspeha stekao je veliku popularnost u prestonici. Izrađivale su se razglednice sa njegovim likom ili sa slikom njegove čete, a deca su se igrala „četnika i komita“. Kao član organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, poznatije kao Crna ruka, bio je čuvar njenog arhiva.

Vojin Popović učestvovao je u mnogim bitkama, i Četničkim akcijama, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U balkanskim ratovima učestvovao je u Kumanovskoj bici i bici na Srtevici. U Kumanovskoj bici, je već prvog dana, Vukov odred zajedno sa Sedmim pešadijskim pukom, odelo napadu glavnine turskih snaga. Nastupao je i kao prethodnica Konjičke divizije pod komandom kneza Arsena Karađorđević. Zajedno sa četnicima Vasilija Trbića borio se uspešno u klancima planine Babune, nakon čega su ušli u Veles. U Drugom balkanskom ratu komandovao je Dobrovoljačkim odredom.

Njegov četnički odred pomagao je Dunavskoj diviziji u Prvom svetskom ratu da održi front u Mačvi. Kao komandant Jadarskog četničkog odreda učestvovao je u Cerskoj bici. Prvi njihov zadatak je bio da uspore kretanje Osmog austrijskog korpusa, što su izveli uspešno s obzirom da je austrijski komandant izveštavao: „Osmi korpus iznuren do iscrpljenosti svoje snage, stigao je 13. avgusta, tek uveče, kod Novog Sela, a trebalo je stići 12. avgusta ujutru… Naišao sam na otpor komita, koji se kao munja pojave, pa isto tako munjevitom brzinom iščeznu…“ Tog dana vojvoda Vuk je izdao naredbu: „Neprijatelj na našem delu fronta ne sme da se odmara“. Narednih dana česte su bile bitke prsa u prsa, bajonetima, noževima i ašovima, a vojvoda je svoje četnike, među kojima su najstariji bili u ranim tridesetim godinama, lično predvodio. Rame uz rame sa njim borio se i njegov rođeni brat. Kada je, nakon proterivanja neprijatelja preko Drine, pozvao zarobljene Srbe iz Austrougarske da se pridruže njegovom odredu, njihova nezainteresovanost toliko ga je razbesnela „da je levom rukom jednom Srbinu koji se pobunio otčupao uvo.“

Da Vas podsetimo:  Važio je za velikog šarmera, a voleo je samo jednu

Usledile su bitke na Gučevu, Mačkovom kamenu i Kolubari. Vrhovna komanda je 1915. godine formirala dva Dobrovoljačka bataljona od po 4.000 vojnika kojima su komandovali Vojvoda Vuk i Vojislav Tankosić. U Vukovom odredu bili su dobrovoljci koji su doputovali iz SAD i Kanade zahvaljujući angažovanju Mihaila Pupina i Vladike Nikolaja. Mnogi od njih nikada pre toga nisu kročili u Srbiju. Nakon pogibije Vojislava Tankosića njegovi dobrovoljci pridruženi su bataljonu Vojvode Vuka. Zajedno sa srpskom vojskom se povukao preko Albanije a kad je otvoren Solunski front, bio je komandant Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu.

Kad je obrazovan Solunski front, prvi odred koji je krenuo u borbu, bio je odred Vojvode Vuka. „Borbe su trajale svakodnevno, često su na dobro utvrđen mitraljez, napadali četnici sa bombama, dok je noć donosila borbe noževima… U bici na Kajmakčalanu presudnu ulogu odigrali su četnici, jer su u odsustvu makaza za žicu, golim rukama pokidali žičane ograde u odsudnom napadu. Gubici su bili veliki, odnosno trećina odreda je bila van stroja.“

U međuvremenu, nakon oporavka vojske na Krfu, povela se priča o odgovornosti za slom i katastrofu. Na meti su bili predstavnici vlasti koji su najviše strahovali od Apisa i ostalih članova Crne Ruke. Znajući da Apisova snaga leži u oficirima koji su mu bili verni, Vojvodi Vuku (kao i drugim crnorukcima) davani su zadaci koji se mogu opisati samo sa „Poslat u smrt“. Međutim, Vuk i njih izvodi uspešno.“

Poginuo je u neravnopravnoj borbi sa Bugarima severnozapadno od sela Gruništa, u jurišu na Staravinski vis 29. novembra 1916. godine u 35. godini života. Po svedočenju komandira Milorada Milosavljevića Burde: kao već ranjen u levu ruku, spustio se Vuk u zaklon, da mu previju ranu, kada ga je drugi metak pogodio sa desne strane, pravo u srce. Njegov Dobrovoljački odred imao je na početku Solunskog fronta 2200 ljudi, a zaključno sa Vukovom smrću spao je na svega 450 ljudi – bila je to i smrt njegovog odreda. Preživeli vojnici Dobrovoljačkog odreda prebačeni su u druge pukove. Brdo je bilo osvojeno a Bugari proterani. Kada je poginuo imao je čin pešadijskog potpukovnika srpske vojske.

Da Vas podsetimo:  Pre 89 godina u Nišu se čulo prvo tramvajsko zvonce

Njegovo telo bilo je sahranjeno na srpskom vojničkom groblju u Zejtinliku, a septembra 1923. preneto je na Novo groblje u Beogradu. Koliko su ga njegovi vojnici voleli, govori i pismo jednog vojnika upućeno porodici: „I smrt će sama moja biti nemoćna da mi stiša bol za takvim divom kakav je bio Vojvoda Vuk“.“

Celi život vojvoda Vuk posvetio je borbi, to je bio njegov lični izbor. On je u sebi osećao da je pozvan od rodne grude da se svakom tuđincu, neprijatelju, suprotstavi ako taj želi da vlada njegovim narodom. Bio je oženjen i imao jednu ćerku koja nije imala potomaka.

Slika vojvode Vuka u ratničkoj uniformi, iz vremena četovanja po staroj Srbiji, istaknuta je na počasnom i vidnom mestu u prostorijama Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912—1918, njihovih potomaka i poštovalaca u Beogradu, Savski trg broj 9. To Udruženje nastavlja i neguje tradicije ratnog dobrovoljaštva iz Prvog svetskog rata.

Priznanja

– Odlikovan je velikim brojem odlikovanja.
– Vojvodi Vuku su podignuti spomenici u Beogradu (u parku na Topličinom vencu, delo vajara Đorđa Jovanovića) i u Nišu.
– Jedna ulica u beogradskoj opštini Palilula nosi ime Vojvode Vuka .
– Imao je čin potpukovnika srpske vojske.

Izvor: srbskenovine.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime