U minulom periodu je „saradnja“ severnoatlantske Alijanse sa ostatkom Srbije, s jedne, a sa druge strane sa onim zvanično okupiranim delom teritorije – Kosmetom, značajno intenzivirana. Ima li to veze sa buđenjem Rusije i nedavnom posetom Dmitrija Rogozina? Naravno. Oni koji poznaju način razmišljanja i delanja čelnika naših agresora i okupatora, složiće se sa ovakvom ocenom.
Efekti rusko-srpskih vojnih odnosa (ako se to tako može nasloviti) moraju se minimizirati, kontrolisati i svesti na ono što i jeste unazad četiri godine zamisao i scenario evroatlantskih subverzivnih majstora, koji se sprovodi preko srpskih kvislinških poluga – dimna zavesa kako bi se održavao lažni utisak o proruskoj orjentaciji prevrnutih bivših radikala i „genetski“ modifikovanih socijalista.
Da vidimo kako sve to izgleda u praksi, koliko smo poniženi, kako nas i kojim modalitetima NATO drži u okupacionim stegama i dokle su nas dovele srpske marionete.
Baš na Svetog Savu ove godine slučajno ili ne, ugostili smo zamenika predsedavajućeg Vojnom komitetu NATO, general-potpukovnika Marka Šislera[1]. U okviru zvanične posete Srbiji održao je predavanje brojnim pripadnicima Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u prostorijama „Centra za mirovne operacije“ u zgradi Generalštaba Vojske Srbije.
U zvaničnom saopštenju sa tog predavanja koje je istaknuti NATO general potkrepio i bogatom prezentacijom, stoji između ostalog sledeće: „Govoreći o savremenim bezbednosnim izazovima, general Šisler se osvrnuo na aktuelne događaje koji su obeležili godinu za nama, objašnjavajući njihov širi kontekst i posledice. On je, takođe, govorio o novim oblicima ratova, koji su ostavili u senci konvencionalni način ratovanja, ističući da to bitno utiče na percepciju oružanih sukoba današnjice.“
Šta je iz razumljivih razloga izostalo u ovom delu saopštenja i šta su nam to sakrile domaće vojne vlasti, a autor ovog teksta uspeo da dozna? Putem satelita, recimo. Saznanja su tačna i proverena.
General Šisler je tokom predavanja prikazao na projekcionom platnu slajd sa poznatom fotografijom Vladimira Putina u Kremlju – prolazak kroz pozlaćena vrata koja otvaraju dvojica gardista:
Zabrinuto i ironičim tonom je komentarisao aktuelne geopolitičke prilike i delovanje Rusije na sledeći način: da je predsednik Putin odlučio da se Rusija širi van svojih granica, da pokušava da dominira u ovom delu sveta, da ostvaruje uticaj koji joj ne pripada i da vodi ekspanzionističku politiku u evroatlantskom prostoru.
Na toj platformi je izanalizirao događaje u Ukrajini. Izneo je kako je Rusija okupirala prostor Krima i izvršila aneksiju i kako ta operacija ne bi bila moguća bez ruskih vojnih snaga, posebno onih specijalnih. Da bi bio uverljiviji prikazao je nekoliko slajdova sa neidentifikovanim vojnicima koji u vreme događaja na Krimu ne nose oznake, nemaju obeležja pripadnosti, niti bilo koju validnu odrednicu.
Naravno, zaključio je da se radilo o Ruskoj armiji potencirajući njenu direktnu umešanost, te da je istina o tim događajima stratezima NATO bilo poznata u realnom vremenu, ali da su bili zatečeni delovanjem zvanične Rusije. S tim u vezi bila je simpatična Šislerova konstatacija „evo kako se danas ratuje… sve je to izmešano.“ Zaključio je taj deo svog osvrta ocenom kako im je Rusija „preuzela strategiju borbe“.
E, sada, šta je u svemu ovome interesantno ali i problematično?
Novost nisu stavovi NATO-a u vezi sa Rusijom, to je uglavnom opštepoznato. Štaviše, izneti su u blažoj formi nego inače. Problematično je što je navedeno izrečeno usred srpskog Generalštaba, pred brojnim, visokim oficirima Vojske Srbije i onima iz Ministarstva odbrane, što je tako nešto saopšteno u vidu svojevrsne zapovesti, što je poruka jasna da jasnija ne može biti, a simbolika koju sa sobom nosi još snažnija.
I to samo petnaestak dana od Rogozinove posete i bučno najavljene vojno-tehničke saradnje. Pa da pitamo po ko zna koji put one silne režimske stručnjake – kako zamišljaju da nas Rusija opremi savremenim naoružanjem, gde je tu ključni element – poverenje, koji je stepen sigurnosti i kako zamišljaju da se ovakva Srbija i njena vojska mogu otrgnuti NATO kontrolorima, koji će, valjda, žmuriti na oba oka dok mi dopremamo „bukove“, „torove“, „pancire“…?
Sve u ambijentu zvaničnog državnog stava da mi priznajemo teritorijalni integritet Ukrajine sa Krimom, što sledstveno znači da je Rusija agresor.
Zamislimo samo kontraprimer – da u srpskom Generalštabu predavanje drži, recimo, prvi čovek Ruske armije ili njegov zamenik, da tumači događaje na svetskoj sceni iz ugla zvaniče ruske politike, da pritom raspali baražnom vatrom po SAD i NATO, te da izlaganje potkrepi prezentacijom fotografija američkog predsednika Baraka Obame i njegovih vojnih i paravojnih plaćenika širom planete u impresivnim brojevima.
Šta bi se desilo na srpskoj političkoj sceni nakon toga? Nije teško zaključiti ukoliko se samo setimo oštrog reagovanja Zorane Mihajlović i to na najdobronamerniji savet Rogozina u vezi izbegličke krize i mogućih problema.
Šta su mogli da urade srpski oficiri koji su prisustvovali navedenom predavanju? Ama baš ništa, osim da se kolektivno samozapale u krugu banjičke kasarne. Da li su oni krivci? Apsolutno – ne. Jednostavno, narod je nakon petog oktobra želeo „demokratsku i civilnu kontrolu“ Vojske i partijsko odlučivanje, rukovođenje i komandovanje sistemom odbrane pod kapom NATO. I eto nam ga, na pravi način. Uživajmo sada svi zajedno čekajući nove izbore i potvrdu Vođine volje.
Generala Šislera su zvanično primili načelnik Generalštaba, general Ljubiša Diković, a zatim, usled „sprečenosti“ ministra odbrane i državni sekretar Zoran Đorđević. Tom prilikom je istaknuto „da je saradnja Ministarstva odbrane i Vojske Srbije sa NATO pod okriljem Programa „Partnerstvo za mir“ na najvišem nivou od početka angažovanja Republike Srbije, koji za našu državu predstavlja optimalan okvir saradnje.“
I sve to kroz prizmu „istinske“ vojne neutralnosti Srbije.
No, nije samo poseta zamenika predsedavajućeg Vojnom komitetu NATO izazvala pažnju. Ne manje značajan, a usudio bih se konstatovati kud i kamo važniji događaj se zbio 3. februara ove godine, kada je italijanski brigadni general Ćezare Marineli preuzeo dužnost šefa „NATO vojne kancelarije za vezu“ u Srbiji, od brigadnog generala Luća Bate, na ceremoniji primopredaje dužnosti koja je održana u Domu Vojske, u Beogradu[2].
Dakle – zvanična, svečana ceremonija ni manje ni više nego u srpskom Domu Vojske, usred Beograda, gde dvojica visokih okupacionih generala vrše primopredaju, dok srpski generali, oficiri i ostalo osoblje u stavu mirno pozdravlja i odaje počast svojim stvarnim zapovednicima. Marineli je, inače, sedmi po redu šef ovog mini Štaba NATO, koji se nalazi na par desetina metara od prostorija srpskog ministra odbrane, a koji je zaživeo još 2006. godine. Evo i tih simpatičnih fotografija:
Šta je bitno naglasiti u vezi sa ovim? Kako i priliči događaju je prisustvovao i smenu verifikovao onaj ko je nadležan ispred agresora – načelnik štaba Komande združenih savezničkih snaga NATO-a u Napulju, general-potpukovnik Leonardo di Marko. On je prema posebnom planu ugošćen od strane Dikovića i državnog sekretara Đorđevića. Cenim da nije potrebno interpretirati o čemu se razgovoralo. Sve je već poznato u „vojno neutralnoj“ Srbiji i njenoj „vojno neutralnoj“ Vojsci.
Međutim, pažnju svakako zaslužuje podatak da je i general Di Marko održao, tokom svog boravka, predavanje i to na srpskoj Vojnoj akademiji slušaocima „Visokih studija bezbednosti i odbrane“ i „Generalštabnog usavršavanja“ na temu: „NATO Saveznička komanda Združenih snaga Napulj – aktuelne operacije i izazovi budućnosti“. Evo i te sličice:
Ukoliko nekome do sada nije bilo jasno šta znači NATO izraz „javna diplomatija“ koji zauzima centralno mesto u IPAP sporazumu potpisanom od strane Vučićeve kamarile minule godine, evo originalnih primera. Znači, potrebno je temeljno i neprestano ispiranje srpskih oficirskih mozgova, nakon čega će se preći i na građanstvo, kako bi se ulepšala slika severnoatlantske alijanse i pripremio teren za učlanjenje.
Dok su NATO generali vedrili i oblačili po ostatku zemlje Srbije i ostacima njene nekada slavne Vojske, za to vreme je jedan od njihovih važnijih šefova – admiral Mark E. Ferguson III, komandant Savezničkih združenih snaga NATO u Napulju (istovremeno i) komandant Američkih pomorskih snaga u Evropi i komandant Američkih pomorskih snaga u Africi (to mu je puni naziv objedinjenih dužnosti), obilazio nezavisno „Kosovo“, jedinstvenu NATO državu u svetu, gde se sastao sa tamošnjim zvaničnicima.[3]
Recimo, u susretu sa generalom Rahmanom Ramom, komandantom „Kosovskih bezbednosnih snaga“ – vojske Kosova koja je odavno formirana po NATO standardima i samo se čeka odobrenje za formalnu promenu naziva – istaknuto je da SAD daju veliki doprinos „Kosovu“ i da, što se tiče vojne saradnje, pored dostignutog nivoa „državnog partnerstva“ sa američkom državom Ajovom (istovetno što i Srbija sa Ohajom), zatim reformi, obuke, vežbi i brojnih drugih aktivnosti, slede konkretne aktivnosti i fokus na transformaciji „Bezbednosnih snaga Kosova“ u „Oružane snage Kosova“.
Ko ne veruje autoru neka pogleda sledeće fotografije i pročita pripadajuće saopštenje:
Nema sumnje, NATO je „zaista“ naš prijatelj, saveznik, partner, uvažava našu vojnu neutralnost, čak se njome i ponosi (jer oni su je i osmislili 2007. nalažući tadašnjim srpskim vlastodržcima da od te nebuloze naprave primenjenu nauku koju su današnji kvislinzi dodatno usavršili), čuva nam Kosmet i sve zajedno brani od jedino mogućeg agresora – Rusije i njoj sličnih.
Na kraju, da ne bude ovo pisanije suvoparno i dosadno – vojna saradnja, pa vojna saradnja. Da se za trenutak vratimo u prošlost na specifičan način. Dok smo mi ovde dočekivali Rogozina i maštali o raketama, dotle je na „Kosovu“ boravio i britanski lord Džordž Robertson, kao specijalni gost.
Da li smo ga zaboravili?
Bivši generalni sekretar NATO, a u vreme oružane agresije na SR Jugoslaviju ministar odbrane Velike Britanije. Osuđeni (a nakon petog oktobra rehabilitovani) ratni zločinac, koji je u kasnu jesen 2003. posetio Beograd i držao govore o partnerskoj saradnji, zahtevajući od tadašnjih vlasti da se povuče tužba za ratnu štetu od „tričavih“ stotinak milijardi dolara[4]. Rekao je tada doslovno: „nedopustivo je da zemlja koja treba da uđe u Partnerstvo za mir, tuži Alijansu“.
Taj lukavi Britanac i neopevani srbomrzitelj je, ekskluzivno otkrivši da je pre izvesnog vremena DNK analizom ustanovio kako ima deo albanskih gena po očevoj liniji, tokom predavanja šiptarskim studentima na fakultetu „Univerzum“, ushićeno govorio o akciji NATO na spasavanju civilnog stanovništva na Kosovu 1999. godine, ističući da je moto bio „Srbi napolje, mirovnjaci unutra, izbeglice nazad“ (Serbs out, peacekeepers in, refugees back).[5]
Na „Kosovu“ je primljen domaćinski, kako i treba, kao oslobodioc i prijatelj. Naravno, dodeljeno mu je od strane „predsednice Kosova“ Atifete Jahjaga i pripadajuće ordenje najvišeg ranga.
Da li je ovom tekstu potreban nekakav zaključak?
Da, i to sasvim kratak – jednom, kada se oslobodimo, a desiće nam se, valjda istorija nam to kazuje, moraćemo da povadimo imena svih domaćih NATO ljubitelja i delatnika, da otvorimo sve fus-note i da ih priupitamo – da li ste znali šta radite?
Osim ako pre toga ne odlete Etihadom…
Goran Jevtović
Fond strateške kulture
__________________________________________________________________
[1] http://www.vs.rs/index.php?news_article=a6fe083e-c4ea-11e5-a627-00163e135009
[2] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9269
[3] http://www.mksf-ks.org/?page=1,24,1556#.VrQYeLLhDIU
[4] http://www.mksf-ks.org/?page=1,24,1556#.VrQYeLLhDIU
[5] http://www.nspm.rs/hronika/bivsi-generalni-sekretar-nato-u-pristini-moto-nato-akcije-1999.-na-kosovu-bio-je-srbi-napolje-mirovnjaci-unutra-izbeglice-nazad.html
