Vojne pretnje Srbiji

0
501

ErdoganDok se nova srpska vlada u formiranju aktivno priprema za doček baronese Ketrin Ešton, visokog komesara EU za spoljne poslove i bezbednost – na globalnoj vojno-političkoj areni sazrevaju ozbiljne promene. Važan indikator takvog stanja postao je i pre izvesnog vremena publikovani referat Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje problema mira (SIPRI) o svetskim vojnim rashodima u 2013. godini. Prema njihovim nalazima, Saudijska Arabija i Turska su u vojnom planu ušle među vodeću grupu država, težeći da uđu među ključne geopolitičke igrače u ogromnom evroazijskom regionu. Ankara se poslednjih godina premestila sa 16 na 14 mesto top-liste zemalja sa najvećim vojnim rashodima – potisnuvši između ostalog i NATO-vsku Kanadu. Što se tiče Saudijske Arabije, ta zemlja je tokom 2013. godine povećala vojne rashode za 14%, popevši se sa 7 na 4 mesto. Obe ove tendencije praćene su nestabilnošću na širokom prostranstvu u neposrednoj blizini Rusije – tim pre što su praćeni rastućom pasivnošću Evrope. Poslednja, bez obzira na sve gromoglasne izjave, ionako nije uspela da stvori sopstvene, različite od SAD, formate vojne saradnje.

Stokholmski institut SIPRI vodeća je međunarodna analitička nevladina agencija koja se bavi istraživanjem svetskih rashoda u vojne svrhe, specifičnošću tržišta naoružanja i istraživanjem srodnih geopolitičkih tendencija. Institut je počeo sa radom daleke 1966. godine, usred vojno-političkih razmirica dva bloka i ideološka sistema (na čelu sa SSSR i SAD). Tada je mnogo toga bilo jasnije nego danas: postojanje dva bloka, a takođe i formalno nesvrstanih država – od kojih većina nisu skrivale svoju geopolitičku orjentaciju.

Danas je situacija drugačija. Na areni su se pojavili novi ambiciozni igrači, na smenu blokovskoj suprotstavljenosti sa njenim sistemom kontrole i ravnoteže, došle su multilateralne partije. To se često završava kolapsom zemlje ili čitavih regiona, sa ulaskom u stanje oružanog haosa i anarhije. I kako pokazuje sadašnji izveštaj SIPRI,svet u budućnosti očekuje novi zamajac nestabilnosti, trke u naoružanju, i moguće, krvavih oružanih konflikata.

Da Vas podsetimo:  Broj jasenovačkih žrtava nikada i niko nije verodostojno utvrdio

Sa formalne tačke gledišta – ako govorimo o globalnim vojnim rashodima – situacija nije toliko uznemirujuća. Ukupni vojni rashodi u 2013. godini smanjeni su za 1,9% u poređenju sa prethodnom godinom. Najveći “doprinos” tom smanjenju učinile su SAD i zemlje zapadne i centralne Evrope. Međutim, one to uopšte nisu učinile zbog dobrih i miroljubivih namera. Stručnjaci SIPRE ovoskraćenje američkih vojnih rashoda za 7,8% objašnjavaju završetkom rata u Iraku i izvlačenjem vojske iz Avganistana – a uopšte ne zbog privrženosti administracije Baraka Obame idealima razoružanja. Pored toga, SAD su i dalje lideri sa ogromnom razlikom u obimu vojnih rashoda. Jer samo skraćenje nije toliko značajno. U 2012. godini uloga SAD u vojnim rashodima 15 vodećih svetskih zemalja iznosila je 40%, a u 2013. godini 37%.

Sa Evropom je još jednostavnija stvar. Na evrodvoru je kriza i zemlje-članice EU i NATO prinuđene su da štede. No “sveto mesto nikad nije prazno” i Evropljani u strukturi globalnih vojnih rashoda počinju da izbacuju manje mobilne igrače. Među njima posebno treba istaći Tursku, koja poslednjih godina munjevito pojačava svoju aktivnost na Balkanu, Crnomorju, na Kavkazu, u srednjoj Aziji i drugim regionima uključujući i zemlje ruskog pograničja.

U periodu “panturskog entuzijazma” sa početka devedesetih, tadašnji premijer Turske Sulejman Demirel pozvao je na obnavljanje “puta svile”. A u vreme današnjeg Predsednika Redžepa Taipa Erdogana “privilegovani regionalni centri” spoljne politike Turske postali su Balkan, Bliski Istok i Kavkaz. Sadašnja politika Ankare u ovim regionima može se okarakterisati kao težnja da se sa jedne strane nastavi igranje uloge saveznika SAD, a sa druge strane – stvaranje i jačanje političkog kapitala na kritici američke politike i određenom zbližavanju sa oponentima Vašingtona, posebno u okvirima samoproglašenih posredničkih i mirotvoračkih misija.

U Ankari nisu zaboravili na finansijsko-ekonomska pitanja. Govoreći u januaru 2011. godine na otvaranju redovne godišnje konferencije ambasadora u turskom Ministarstvu inostranih poslova, šef spoljnopolitičkog resora Ahmet Dautoglu je predvideo da će 2023. godine (na stotu godišnjicu stvaranja Republike), Turska postati jedna od najmoćnijih svetskih ekonomskih država igrajući “produktivnu regionalnu i globalnu ulogu”.

Da Vas podsetimo:  Ćirilica se nekada branila životom

U vezi sa tim otvoreno se oglasio Umut Arik, čuveni turski diplomata, predsednik Turske agencije za međunarodnu saradnju u Ankari, rekavši da Turskoj pripada “fundamentalno i centralno mesto u Evroaziji u celini, u Evropi i na Balkanu, u Crnomorskoj regiji i na Kavkazu, u istočnom Sredozemlju i na Bliskom Istoku, posebno u Centralnoj Aziji”.

Tako da Sem Perlo-Friman, rukovodilac programa o vojnim rashodima Instituta SIPRI,uopšte ne preteruje kada ukazuje na opasnost od “regionalne trke u naoružanju”. Nije čudo da je i Rusija u poslednje vreme pojačanu pažnju posvetila vojnim pitanjima.To nije ostalo bez pažnje stručnjaka SIPRI– što su oni prihvatili sa razumevanjem. U sadašnjem izveštaju govori se o rastu vojnih rashoda u Rusiji u 2013. godini za 4,8% u poređenju sa prethodnom. Međutim, autori dokumenta posebno ističu da nije reč samo o prostom narastanju vojne moći, nego o realizaciji programa modernizacije naoružanja, bez čega se ni jedna zemlja ne može suprotstaviti savremenim spoljnim, pa tako i regionalnim pretnjama. Da li se stare-nove vlasti u Srbiji spremaju za suprotstavljanje takvim pretnjama?

Petar Iskenderov

Fondsk.ru

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime