U američkom Kongresu imamo veliki broj različitih lobija i organizacija, koji su, u stvari, neka vrsta „poslovnih društava“. U Sjedinjenim Državama ništa nije besplatno, pa ni zastupanje određenih političkih ideja ili, čak, i nekih geostrateških interesa. U toj velikoj zemlji i sili, bukvalno, sve se prodaje i kupuje. Tako ispada, da bi u Američkom Kongresu mogla da prođe svaka zamisao, pa i ona najluđa, samo ako imate dovoljno novca da takvu ideju platite, to jeste, finansijski je dobro podmažete.
Otuda takođe sledi: da je Srbija krajem dvadesetog milenijuma imala dovoljno novca da potplati izvestan broj američkih političara, do bombardovanja Srbije sigurno ne bi došlo. Nažalost, Srbija možda nije imala dovoljno novca za takve stvari, ali je isto tako tačno da nikada nije ni pokušala da u SAD-u oformi jedan ozbiljan lobi. Opet, ako je istina da su milijarde, pa i desetine milijardi dolara iz Srbije „isparile“ neznano kuda, tada je velika šteta da taj novac nije iskorišćen na podmićivanje američkih političara[1].
Pre dva dana u američkom Kongresu, pred Kongresnom helsinškom komisijom, svedočio je Hojt Li, zamenik pomoćnik državnog sekretara, koji je zadužen za Balkan u Stejt Departmentu. Jedna od tema bilo je i zvanično uključivanje NATO paradržave Kosovo u organizaciju NATO. Zvuči malo čudno, da NATO traži da u svoje redove primi „državu“ koju je sam, bombama i krstarećim raketama, pre 14 godina formirao na srpskom tlu, zar ne? Naravno, zamišljeno je da stvari idu tako, da se paradržava Kosovo najpre uključi u Partnerstvo za mir (u kome se nalazi i Srbija!), a potom da postane i „ponopravna“ članica NATO.
Začudo, takva vest je prošla sasvim nezapaženo u srpskim medijima, što je teško razumeti, jer je ovde reč o pravljenju šiptarske vojske koja bi za Srbiju mogla da predstavlja veliku opasnost. Dodatno, na šiptarskom Kosovu ne pravi se bilo kakva vojska, nego ona koja će biti opremljena modernim naoružanjem iz NATO arsenala. Srpska diplomatija pred takvim procesom stvaranja jedne preteće oružane formacije na svojoj teritoriji (po međunarodnom pravu i dalje suverenoj) – a koja bi sutra mogla da pokrene te snage protiv Srbije – ostaje i gluva i nema.
A zašto Srbija ne diže svoj glas protiv ovakvih ratnih „igara“ donekle nam objašnjava i sam Hojt Li u svom „svedočenju“, koji ne štedi reči hvale za Srbiju i Kosovo, „dve balkanske države“ koje su ostvarile „dramatičan napredak“ potpisivanjem briselskog sporazuma, koji je „samo godinu dana ranije bio nezamisliv“:
„Obe strane (Srbija i Kosovo) biće suočene sa brojnim politički teškim odlukama u budućnosti. Međutim, verujem da će Srbija i Kosovo ostati na takvom putu, zahvaljujući njihovim težnjama da se priključe Evropskoj uniji.“
Dakle, i Hojt zna da su srpski lideri zaslepljeni „EU sjajem“ i da će oni zbog takve šarene laže biti spremni da ispune sve zahteve i želje američke i EU diplomatije. Nemoguće je da srpski državni vrh i srpska vlada ne vide u kakvu se smrtonosnu mrežu hvata Srbija. Ali, reklo bi se, nikoga u vrhu srpske države ne zanima (ili ne sme da ih zanima) sudbina zemlje, jer da ih to zanima oni nikako ne bi ćutali pred činjenicom da se na srpskom Kosmetu gradi jedna oružana formacija, koja bi sutra mogla da dovede u pitanje i samo postojanje države Srbije.
Atifete Jahjaga na proslavi godišnjice „kosovske nezavisnosti“
Kurt Volker, bivši američki ambasador u NATO-u, a danas izvršni direktor Mekejn instituta za međunarodno liderstvo, opasno je povezao dve situacije u svetu, onu na Krimu sa ovom na Balkanu. Time se daje na znanje ko su balkanski „Ukrajinci“, a ko su „Rusi“, odnosno, daje se na znanje ko su američki prijatelji, a ko neprijatelji na Balkanskom poluostrvu.
„Ukoliko projekat ujedinjene, slobodne i mirne Evrope izgubi zamah, takav vakuum će ispuniti mračne sile, kako na unutrašnjem planu tako i putem scenarija sličnih ukrajinskom“, poručuje Volker nedvosmisleno. Srbima mora biti jasno da su oni ta „mračna sila“ na Balkanu, na koje prstom ukazuje SAD.
Svojim nekonzistentnim stavovima Srbija je samu sebe zavela u jedan politički ćorsokak. Na jednoj strani potpuno je zanemarena Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, a na drugoj se „uporno“ ponavlja kako Srbija „nikada neće priznati nezavisnost Kosova“. Otuda se iz zapadnih krugova cinično savetuje Srbiji da otkloni „opasnost od svojih granica“ tako što će priznati paradržavu Kosovo, dati joj stolicu u UN (onu koju je premijer Dačić svojevremeno „uslovno“ ponudio) i tako što će razmeniti ambasadore „dveju suverenih zemlja“ u Beogradu i Prištini. Naime, kažu zapadne diplomate, ako Srbija ispuni takve zahteve Kosova, tada Šiptari na Kosovu neće imati potrebe za formiranjem ozbiljnih vojnih formacija na „svojoj teritoriji“.
Za www.koreni.rs
T. Rajić
[1] Majkl Hadson urednik u „Međunarodnom konzorcijumu za istraživačko novinarstvo“ tvrdi da je iz Srbije izneta 51 milijarda dolara od 2000. godine. Tokom devedesetih prošlog veka, znamo, pljačkanje Srbije je imalo takve čudovišne razmere i oblike, da bi se to teško moglo precizno izračunati. Ipak, jasno je da pljačka u deceniji pre kraja starog milenijuma, nije mogla biti bitno različita od ove na početku novog milenijuma
