Trend slabljenja Vojske je zaustavljen, tako da su zlonamerni u panici, jer nakon posete Rogozina njeno jačanje neće moći da zaustave
Od petooktobarskih promena Zapad je u svom nastojanju da oslabi Vojsku Srbije imao saradnike na tom poslu u državnom vrhu i Ministarstvu odbrane, sve do pobede SNS na izborima. Tada je saradnja takve vrste prekinuta, ali je velika šteta već učinjena uništavanjem efikasnog oružja i raznim reorganizacijama i preformacijama koje su bile ništa drugo nego drastično smanjenje VS. Aktuelna vlada je zaustavila trend slabljenja vojske, a sada je rešena da je ojača. Zato je Zapad prinuđen da traži nove načine i metode podrivanja i slabljenja VS, gde su im osnovni oslonac NATO lobi i drugi uticajni centri u Srbiji pod njihovom kontolom – finansijskom ili nekom drugom. Zahtevaju intenziviranje njihovog delovanja.
Danas na srpskoj medijskoj sceni figurišu dva tipa analitičara i kritičara Vojske Srbije, oni koji je kritikuju sa iskrenom željom da bude što jača i efikasnija i oni koji je kritikuju jer za njih nikad neće biti dovoljno slaba. Prvi kritikuju oprezno i u rukavicama, jer ne žele ni nesvesno da joj nanesu štetu, a drugi joj traže mek trbuh i udaraju iz sve snage kako bi je potpuno oborili. Naravno da ovi drugi to rade za tuđe interese.
Poznato je da nema podesnije osobe za prljavi posao podrivanja sopstvene vojske od generala koji je iz nje potekao. Generalski čin mu daje pravo i mogućnost da analizira, predlaže i savetuje. Da upozorava na teške i pogubne posledice ako se njegova ne posluša. Jer šta njemu kao generalu može da fali i šta mu treba? Ništa. Tako ispada da je jedini njegov motiv istupanja u javnosti briga za narod i državu koji su mu dali i čin i status. Najduži staž i ozbiljna zaduženja u propagiranju NATO i podrivanju VS svakako ima general u penziji Blagoje Grahovac. On se odavno potpuno uklopio u široko delovanje NATO u Srbiji i njenom okruženju i jedan je od najpouzdanijih i najupornijih NATO lobista. U tome ima veliku praksu. Kako se sam hvali i čime se ponosi, on je, kao nekadašnji savetnik crnogorskog rukovodstva, prvi ideolog po više ključnih i strategijskih pitanja: razdruživanja Crne Gore i Srbije, udaljavanja Crne Gore od Rusije i ulaska u NATO, i političkog približavanja Crne Gore i Hrvatske.
Da li je general Grahovac savetovao rukovodstvo Crne Gore po sopstvenom ubeđenju ili po nečijem nalogu, može se samo naslutiti, ali to sad više i nije važno. Važna je činjenica da je promenio lokaciju delovanja. Sada mu je posao (ili zaduženje) da preusmeri Srbe u istom pravcu u kome je usmerio Crnogorce. Doduše, aktuelnom rukovodstvu Srbije on kao takav ne može ni da se primakne, a kamoli da ih savetuje, ali su mu zato mediji potpuno otvoreni. Nema nikakav problem da dopre do medija koji mu rado ustupaju prostor, da li zato što stvarno uvažavaju njegove stavove, ili je opet nečiji nalog u pitanju.
GRAHOVAC I ULOGA VOJSKE
Tako, u svom kratkom intervjuu koji je dao novinaru Marku R. Petroviću i listu Blic (13. januara 2016), u skaldu sa svojim starim manirima, ne samo da iznosi nesuvisle zaključke i predloge u vezi sa organizacijom i upotrebom Vojske Srbije nego otvoreno ponižava i vređa njene najviše i najuglednije komandante. Pokušava da izazove razdor u vojsci tako što za neke generale kaže da imaju „ruralno-kaplarsku svest“, a druge predstavlja kao izuzetne i reprezentativne. Naravno da aktivni generali nisu glupi da bi naseli na ovakve perfidne pokušaje slabljanja vojske od jednog generala koji je to postao greškom i koji rata i pravog vojničkog zanata nije ni video.
Ne treba biti vojni stručnjak da bi se shvatile generalove podle namere u pogledu slabljenja odbrambene moći Srbije. On kaže:
„Vojska Srbije je projektovana za rat, što je pogrešno jer ona rat neće voditi. Ona se suočava sa drugim izazovima kao što su organizovani kriminal i korupcija, terorizam, prirodne nesreće“.
Kao bivši oficir (koji je, usput rečeno, svojevremeno i radio sa Grahovcem u komandi RV i PVO u Zemunu), pitam se da li je moguće da ovako nešto kaže neko je završio vojne škole. Kada bi stvarno, nedajbože, poslušali Grahovca, Vojska Srbije bi bila jedina vojska na svetu koja se ne priprema za ratne situacije.
Naravno da naša vojska treba da se priprema i uvežbava za pomoć stanovništvu u slučaju elementarnih nepogoda i katastrofa. Ona to i radi, i najbolje se pokazala u katastrofalnim poplavama u Obrenovcu i drugim regionima Srbije. Treba da preduzme sve i da se zaštiti od terorizma. Ali da vojska rešava organizovani kriminal i korupciju? Očito da je Grahovac pobrkao lončiće sa nadležnostima MUP, tužilaštva i vatrogasne brigade.
Naravno da Grahovac sve to dobro zna. Zašto onda govori ono u šta verovatno ni sam ne veruje? Njegove namere se vide iz sledeće izjave:
„Iz koncepcijskog promašaja sledi i finansijski i brojčano neodrživ model vojske. Vojska Srbije ne bi trebalo da ima više od 8.500 do 10.000 vojnika, čiji bi socijalni status bio na odgovarajućem nivou“.
General nam poručuje da bi trebalo, dok nam neke susedne zemlje prete oružjem i dok se intenzivno naoružavaju, da i brojčano smanjimo Vojsku Srbije. Zato što bi se tako povećao standard vojnicima i oficirima.
Po ko zna po koji put general Grahovac pravi drastične greške u zaključivanju samo zato što polazi od sebe. On misli da su konfor i standard vojnika i oficira najvažniji, a odbranu Srbije i ne pominje. Očito, potpuno je izgubio sliku o pravim oficirima i vojnicima, koji nesumnjivo danas čine većinu u VS. Ne shvata da su to visokosvesni i patriotski nastrojeni ljudi, koji su dobrovoljno odabrali tako častan poziv. Da oni nikada ne bi dali prioritet svom povećanju plate na štetu odbrambenog sistema Srbije. On misli da – ako je on odbio da ide u rat i brani svoju kuću, ako je pilot koji nema nijedan borbeni let, ako je vojničku karijeru izgradio po kabinetima i banketima – da su svi oficiri takvi.
Nije general video uživo šta je žrtvovanje i posvećenost svom narodu i svojoj zemlji pa može tako da priča. Današnje i buduće generacije oficira od generala Grahovca mogu da nauče samo jednu stvar – kako oficir ne treba da se ponaša i kakav ne treba da bude. Sve ostalo što Grahovac kaže ili uradi trebalo bi vetar da odnese. Jer i sada, dok piše knjige, daje intervjue i izjave kao deo sistema NATO propagande, verovatno razmišlja o nekakvoj svojoj budućoj karijeri i o tome šta će da bude ako se NATO stvarno useli u Srbiju. Oni koji ga poznaju odmah će vam reći da su ga kroz život vodili samo prepotentnost, konformizam i karijerizam.
OFANZIVA NA SPREČAVANjU MODERNIZACIJE VS
NATO lobisti i drugi centri koji su očito formirani i finansijski podržani samo da bi oslabili odbrambeni sistem Srbije, kako se jasno vidi, imaju dva pravca propagandnog delovanja. Prvi je da se Srbija uspava, da se ubedi kako joj ne preti nikakva opasnost, kako je pametnije da novac troši na druge stvari, a ne na oružje. Kako joj sadašnja vojska potpuno odgovara i primerena je njenim potrebama, pa je čak treba i smanjiti. Drugi pravac propagande je da objasni „realno stanje“ i ubedi srpski narod da je bilo kakav otpor nemoguć i besmislen. Da smo u okruženju NATO i da bi svako suprostavljanje bilo suludo. Naravno, prema njima, samo ulazak u NATO nam pruža potpunu sigurnost, mir i spokoj.
Njihova drskost u nastupu često nema granica. Dobar primer je Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, posebno njen nastup u TV emisiji na RTS Da možda ne Olivere Kovačević (21. januara 2016). Ona je u udarnom terminu objasnila srpskoj naciji da je zategnutost i nesporazume sa Hrvatskom po pitanju naoružavanja izazvao premijer Vučić, jer nije razmeo poteze Hrvatske a nije našao za shodno da se informiše. Da Hrvatska ima pravo da se naoružava za sopstvene potrebe, ali i obavezu da se naoružava za potrebe NATO. Da srpsko rukovodstvo nepotrebno diže tenzije jer nisu u pitanju balističke rakete, što se vidi po tome što su manje težine i nemaju bojevu glavu (ove gluposti i ne treba obrazlagati), i sl. Da ne znači, ako Hrvatska i kupuje balističke rakete, da će one automatski biti upotrebljene protiv Srbije itd. Jelena Milić kao direktor Centra za evroatlantske studije potpuno razume i odobrava naoružavanje Hrvatske, ali to pravo ne daje Srbiji, jer Srbija nije članica NATO, pa nema šira vojna zaduženja koja nameće alijansa. Prema njoj, Srbija bi imala pravo da se naoruža samo kao članica NATO.
Prava je sreća da je u emisiju pozvan i naš najbolji vojni komentator i poznavalac naoružanja i vojnih odnosa Miroslav Lazanski. On je uz dosta napora smirio retoriku Milićeve i njene stavove pomnožio sa nulom. Planirano ispiranje mozga srpskog naroda u ovoj emisiji je, zahvaljujući Lazanskom, propalo, ali to ništa ne znači. Verovatno direktorka Centra za evroatlantske studije i slični centri već planiraju buduće medijske nastupe, jer su im mediji široko otvoreni. Naravno da će Lazanskog ubuduće zaobilaziti u širokom krugu i da će tražiti podesnije sagovornike.
ZAŠTO SE HRVATSKA NAORUŽAVA
Oni koji intenzivno rade na podrivanju i razgradnji Vojske Srbije uvek imaju dežurne argumente zašto je opravdano da se naše komšije naoružavaju, a naša vojska nema takve razloge. Tako se nedavno u NINu pojavila informacija „od pouzdanog izvora iz Ministarstva odbrane Hrvatske“ da naoružavanje Hrvatske nema veze sa Srbijom, nego da su u pitanju Republika Srpska i Milorad Dodik? Pa čak i da je tako, a nije, šta to znači? Da se nas Republika Srpska ne tiče? Kod procene da li je ovaj „pouzdani“ podatak tačan, trebalo bi imati u vidu poznate glavne ciljeve ustaškog pokreta, od kojih je jedan izlazak Hrvatske na granice bivše NDH, što znači svojatanje kompletne BiH i dela Srbije. Naravno da u sadašnjim uslovima, gde je rukovodstvo Hrvatske prožeto okorelim ustašama, to ne bi bilo čudno.
Usled stalnog ponavljanja te laži, Hrvati su ubeđeni da ih je Srbija napala i da je agresor, što, naravno, nije tačno jer je u Hrvatskoj bio građanski rat. Ta laž je opasna jer u mnogim Hrvatima bukti želja za osvetom. Srbija nije bila agresor, ali Hrvatska jeste bila prema Srbiji, i to je opet najbolje objasnio Lazanski. Svaka zemlja koja je ustupila svoj vazdušni prostor avionima NATO prilikom bombardovanja Srbije je automatski postala agresor, pa tako i Hrvatska.
hrvatskavojska04Doskoro se činilo da su novi ratni pohodi nemogući i nerealni. Da su deo kojekakvih teorija zavere. Nije tako. Ovih dana Zagrebom marširaju profašističke falange, spremne na sve, koje jedva čekaju komandu svojih časnika jer ih je neko obmanuo da su mnogo jaki i imaju mnogo jaku podršku. Hrvatska ne daje ni pet para na molbe i predloge našeg premijera da se naoružavanje zaustavi. Da podsetim, premijer Vučić im je poručio da odbace porudžbine ofanzivnog oružja i da Srbija tada neće nabavljati ni defanzivno. Hrvati su odgovorili tako što ne samo da se nisu odrekli balističkih raketa nego su započeli pregovore o nabavci borbenih aviona iz Švedske.
Ponovo previše brinemo o tome da li će Zapad stvarno prepoznati naše miroljubive namere. Zaboravljamo da oni dešavanja u Srbiji bolje znaju od nas samih. Samo je pitanje da li hoće to da vide ili će ponovo projektovati neku svoju „istinu“ o srpskim namerama, a tu mi ne možemo ništa učiniti. To ne zavisi od nas, nego da li će u budućoj partiji šaha proglasiti Srbe za dobre ili loše momke. Grešimo što nabavljamo samo defanzivno oružje kako bi nekom dokazivali da imamo miroljubive namere, zato što se odbrana organizuje i napadnim dejstvima i što je kombinacija defanzivnog i ofanzivnog uvek jači faktor odvraćanja.
Pomoćnik ministra odbrane Srbije na televiziji kaže da su nekakve supozicije tipa – šta ako nas napadne Hrvatska, šta ako nas napadne Mađarska, Bugarska, NATO i sl. – odbačene i da se to više ne radi i ne uvežbava na taj način. Da se sada koriste softverske metode simulacije imaginarnih protivnika i da se prema njima planira i uigrava odbrana Srbije. Možda sam malo zastareo kao oficir, ali ja više imam poverenja u dosadšnji način rada i supozicije kada je realan potencijalni agresor onaj kome se u vežbama suprostavljamo. Zato što je to najbliže realnoj situaciji koja nas može snaći, ujedno učimo čime raspolaže i tako tražimo najbolje modele odbrane.
ARGUMENTI NATO LOBISTA
Na Zapadu nisu zadovoljni tempom kojim NATO lobi uspeva da okreće srpsku javnost u pravcu ove vojne alijanse. Očekivali su, po osnovu angažovanih snaga i uloženih sredstava, da će sve to ići daleko brže. Čini se da od posete Dimitrija Rogozina ima prilično nervoze po tom pitanju i traže se načini da se stvar ubrza, pa neka i košta. Štaviše, trend u javnosti Srbije se okrenuo u suprotnom smeru jer se broj pristalica ulaska Srbije u NATO smanjuje, i to je pravi uzrok nervoze.
Argumenti i retorika NATO lobista kod labilnijih ljudi, konformista i strašljivaca padaju na plodno tle. Jer argument – šta će nam oružje i vojska kada ne možemo ratovati protiv NATO pakta – zvuči logično. Znači, ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Zašto? Da nas zaštite od svoje agresije i da nas iskoriste za svoje agresivne planove prema drugima? Oni koji smatraju da je ovo pravo rešenje ne znaju šta je sloboda, suverenitet i integritet, niti koliko su važni za jednu državu i naciju.
Tako dolazimo u situaciju da nam oni koji žele da oslabe Srbiju i njenu vojsku svojim delovanjem proizvode kolebljivce i defetiste. Zna se da oni na koje lobi ostvari uticaj ne prihvataju NATO iskreno, nego iz straha i što misle da je to manje zlo od onoga koje nas može snaći od tog istog vojnog saveza. Ali za NATO i nije važno zašto ih neko prihvata, iz simpatije – odlično; iz straha – još bolje. Naravno da se to ne sme dozvoliti, jer tako se gubi poverenje u zaštitu od strane sopstvene države. Kako god je država dužna da obezbedi oružje za odbranu, tako je dužna da brine o moralu stanovništva. Niko nam ne može diktirati niti zabraniti da stvaramo motiv, atmosferu i opšte uslove za odbranu, jer to rade sve druge zemlje. Da stvaramo iskreno uverenje da je odbrana zemlje uvek moguća i uvek opravdana, bez obzira na cenu. Uostalom, tome nas uči naša istorija i spomenici teške borbe za slobodu na svakom koraku.
Agresiji na neku zemlju uvek predstoji obaveštajna priprema i široke tajne akcije slabljenja odbrambenog sistema i morala protivnika. Utisak je da se upravo ovako nešto dešava u Srbiji. Prema tome se može zaključiti da se neka vrsta agresije prema Srbiji može očekivati, ali ona ne mora biti oružana. Ni tu nema ništa čudno sa stanovišta vojne nauke, jer uvek je veći uspeh pobediti protivnika bez klasičnog vojnog okršaja. Za mene, kao i za veliku većinu građana Srbije, eventualni ulazak Srbije u NATO biće potpuni poraz i u vojnom i u svakom drugom pogledu.
Ljuban Karan
Novi standard
