Vojska Stojiljkovića sa jedanaestoro dece

0
749

StojiljkoviciPukovnik komanduje zbor, ali mu se „vojska” razbežala. Zoran Stojiljković je pravi tata, sa autoritetom prema ćerkama koji se lagano kruni. Klinci izbegavaju fotografisanje. Kažu, zadirkivaće ih u školi.
Tata opet komanduje zbor. Sada je već uspešniji. Jedanaestoro dece Stojiljkovića pozira, sa smeškom. Mama Manuela, domaćica, i tata Zoran (45), pukovnik, kontrolišu dečji stroj. Zoran, aktivni vojni pilot, radi na Vojnoj akademiji u Školi nacionalne odbrane, kao profesor na katedri taktike. Priprema buduće kadete za oficire, oficire sprema za generale, ali je u svom domu – klasični desetar!
Gomila dečjih cipela pored ulaznih vrata, na terasi poređane gajbe pomorandži koje pukovnik kupuje na kvantaškoj pijaci, kad stigne. Kupuje najmanje po četiri, pet kilograma banana, nedeljom odlazi na pijacu „Zeleni venac”, da kupi 10 do 12 litara domaćeg mleka.
Mama Manuela je spremila doručak i konačno može da se opusti. Savršeno obična porodica, njih trinaestoro!
Rođeni Beograđanin sa Vračara, uvek je želeo da postane vojni pilot. Kao potporučniku, prvo postavljenje bilo mu je na slovenačkom aerodromu „Cerklje”. Manuelu je upoznao nadomak aerodroma. Ona lepa studentkinja iz Slovenije, on pilot potporučnik.
Da li su, tada, razmišljali da imaju toliko dece?
Manuela rafalno odgovara:
– Ma, ne. Kao studentkinja u LJubljani, razmišljala sam da li ću se uopšte udati – kaže ona.
Zoran pretpostavlja da poseduje genetsku predispoziciju. Pradeda mu je imao baš – jedanaestoro mališana.
– Naišle su ratne nedaće, pa smo oboje shvatili da je jedini smisao – u velikoj porodici – smeši se majka hrabrost. Kako je drugačije nazvati?
Tako je krenulo: gde je jedno, tu je i drugo. Gde je drugo, tu je i treće… I tako redom. Anu su dobili 1991. godine. Ona sada živi u Istočnom Sarajevu, sa mužem Davidom. Nedavno su dobili sina Luku.
– Postali smo baba i deda. Ana i David imaju rok-džez bend, pa sam mislila sam da će se posvetiti muzici – smeše se Manuela i Zoran.
Kada je počeo rat u Sloveniji, Zoranova eskadrila je letela po zadatku. Potom je prebačen u Banjaluku. Međutim, vratio se u Brežice, nije zaboravio na Manuelu. Doveo ju je kod svojih u Beograd, pa nazad u Banjaluku. Opet je upao u vrtlog građanskog rata.
Prekomandovan je 1992. u Lađevce. Tada su već imali Anu. U Kraljevu su dobili Tanju.
– Iz Kraljeva sam tražio prekomandu za Beograd. Stigao sam na Batajnicu 1994. i ostao do 2001. Leteo sam na „jastrebovima”, pa prešao na „supergaleb”, sada letim u „orlu” – priča Zoran. Probijajući se kroz oblake borbenim avionom, posmatrajući gradove i sela, pitao se – koja to ideja čoveku daje snagu da izdrži sve napore i teškoće koji ga u životu vrebaju iza svakog ugla.
Posvetio se porodici i veri. Nije bilo lako, selili su se najmanje deset puta za prve tri godine braka. Posle nisu ni brojali. U novobeogradskim blokovima ušli su u zajedničku prostoriju.
Deca iz kraja su male Stojiljkoviće prozvala – „deca iz izloga”. Bio je to nužni smeštaj. I tu su proveli 11 godina.
Čak i kada je Zoran od Vojske dobio stan, u njega je morao da se useli –kao ilegalac! Zgrada u Kumanovskoj ulici na Vračaru je nezavršena. Porodica strepi, jer je struja „nekako” uvedena. To „nekako” nema definiciju, ali lampe svetle, peć greje.
Najviše mu pomažu ljudi iz Crkve i humanitarna grčka organizacija. Zoran poznaje nekoliko vladika, prijatelj je sa jerejem Vladimirom iz Verskog dobrotvornog starateljstva SPC.
Porodične slave su posebna priča: u stan im dođe oko 90 odraslih i oko 50 dece. Stan nije mali, 150 kvadrata. U sobama spavaju po troje, četvoro.
– Od 2010. do 2012. bio sam vojnodiplomatski izaslanik Srbije u BiH. Imali smo desetoro dece i živeli u Istočnom Sarajevu – priča pukovnik koji savršeno govori grči i engleski jezik.
U Grčkoj je završio ratnu školu. Upisao je 1996. Bogoslovski institut, kada je to bila velika jeres, i po zvanju je veroučitelj. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu treba da odbrani specijalizaciju u Centru za američke studije. LJudi se često začude kada čuju da takav intelektualac i oficir sa takvom karijerom ima čak – jedanaestoro dece.
– Ovakva porodica se smatra anomalijom u društvu koje je bolesno. Stvari su okrenute naopačke – sa gorčinom kaže Zoran.
Nisu socijalni slučajevi, nije im ni sjajno. Deca idu u muzičke škole, treniraju gimnastiku.
Mali Stojiljkovići nekada kažu:
– Da nas ima jedno ili dvoje, ne bi nas primetili!
Ali, svi ih primećuju! Bore se za svoje mesto pod suncem, imaju tri računara. Mobilne telefone tek poneko. Da bi tata imao kontrolu nad „jedinicom”. Stojiljkovići su talenti za gimnastiku. Ali, ko će da plati treninge tolikoj deci? Talenti su i za muziku, ali ko će kupiti tolike instrumente?
I, zaista, ima li ikoga u Srbiji da stvarno čuje Stojiljkoviće?
—————————————–
Najmlađi Lazar

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Najstarija ćerka porodice Stojiljković je Ana (1991). Potom slede Tanja (1993), Danica (1995), Đorđe (1996), Sofija (1998), Milica (1999), Jelena (2001), Dimitrije (2002), Dunja (2004), Božidar (2006) i najmlađi Lazar (2012).

www.pouke.org

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime