Vojvoda Živojin Mišić je bio protiv povlačenja srpske vojske preko Albanije 1915. godine.
On je svoje neslaganje o povlačenju izneo Pašiću i prestolonasledniku Aleksandru, ali oni ga nisu prihvatili. Mišić je predlagao dve varijante vojnih operacija. Prva:”Oslanjajući se na pogodne položaje, pružiti odlučujući otpor neprijatelju” i druga:”Preći na novi način ratovanja, odnosno na osnovu stanja trupa i situacije na zemljištu, mišljenja sam da pređemo na gerilski način ratovanja i napustimo dosadašnji raspored trupa.”
U nekoliko navrata je pokušao da ostvari svoju zamisao.
“Borimo se za otadžbinu bez garancije!? Garancija su ovi mučenici koji brane kuće. Politički je, vojnički i nacionalni razlog da branimo svaku stopu, a mi se povlačimo od Save i Dunava bez bitke! Ove planine se isprečile kao da bi same htele reći:”Dosta!Stanite!” Zašto da se ne okušamo? Ne tražimo pobedu nego da stanemo, a tad će i neprijatelj stati. Dajmo dokaza da smo iskrvavljeni do srca kad sahranjujemo otadžbinu. Najzad, neka ova borba bude poslednji plotun junaku koga u grob polažemo!”
Uz Mišića je, u početku, stao samo vojvoda Stepa Stepanović, ubeđujući ostale komandante, na poznatoj sednici Veća komandanata u Peći 17. novembra 1915. godine, da je bolje da se svi oni, pre nego što unište oružje, i pre nego što svojim rukama zadave Srbiju, podave u Jadranskom moru.
Ideje vojvode Mišića nisu prihvaćene. Ostala je dilema da li je politika porazila strategiju iz razloga što je više vodila računa o tome šta će reći saveznici nego učiniti neprijatelj ili su u pitanju drugi interesi koje srpska vojna misao nije protumačila, jer je praktično bila umrtvljena poslednjih 50 godina. U istoriji ratova, do sada, još nigde nije zabeleženo da je vojska jedne zemlje napustila sopstvenu teritoriju da bi se nakon tri godine, oporavljajući se i noružavajući se u tuđoj državi, pobedonosno vratila u svoju.
