“Vojvođanski identitet” iz vica i opirači

1
975

Pošto je glavni neprijatelj našeg naroda samouverenost u neznanju, po tom neznanju vojvođanski autonomaši uporno preturaju ne bi li otkrili građu „vojvođanske posebnosti“. Kako „tu građu ne nalaze jer ne postoji, oni je izmišljaju od makar čega. Jedan od medija gde objavljuju svoja „otkrića“ je Vikipedia.

Navukla si tešku, neukusnu svilu,
natukla si šešir sa sedam detlića,
ijujučeš, tancaš na pandurskom krilu,
podbulih očiju od štrike i pića.

Veljko Petrović, „Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?

Pre 18 godina su vojvođanski autonomaši ušli na velika vrata političke scene u Vojvodini zahvaljujući poitičkoj nagodbi oko mesta na DOS-ovskoj izbornoj listi. Već  2004. godine su nametnuli svoje nakarade kao „zastavu“ i „grb“ Vojvodine. Od 2008. godine su potpuno razobručeno zavladali Vojvodinom oslonivši se na evroatlantske strukture. Mnogi malodušni su pali u očajanje. Poručivao sam da će se autonomaški režim srušiti, a njihov politički kraj biti onoliko sraman koliko dugo bude trajao. Bio sam u pravu.

Još 2008. g. sam objavio da su vojvođanski autonomaši fensi paori. Ti fensi paori su 2016. godine zaista kraj svoje političke vlasti obeležili sramnom kampanjom poput Sterijine „Dange“, kada su ratare Vojvodine etiketirali sramnim nazivom paor.

Danas je svima vidljivo u kojoj meri se vojvođanski autonomaši rukovode svojim neznanjem, kao i da fensi paori od početka žele da se predstave moderno i gospodstveno. U naše doba nije bilo dovoljno samo da nauče da govore „miko fo“ ili posrebre zaltan sat, kao što je radila Fema u Sterijinoj „Pokondirenoj tikvi“. Njima je većma bilo šarmant da izrade himnu, zastavu i grbove.

Istinita legenda o autonomaškoj „himni Vojvodine“

Znate li da su vojvođanski autonomaši pripremali i „himnu Vojvodine“? Prema kafanskoj legendi to se dogodilo uoči Trećeg kongresa LSV 2000. godine u ćumezu novosadske birtije „Sokolski sokak“, preko puta zgrade Matice srpske. Himnu je tu sklepao Vujica Rešin Tucić, pa ju je odmah novosadski novinar Đorđe Randelj zapevao na melodiju „Bože pravde“. Ova legenda bi morala biti istinita, jer ju je zabeležio renomirani beogradski nedeljnik koji je do danas veoma naklonjen vojvođanskim autonomašima („Vreme“ br. 481, 25. marta 2000. g).

Navodno je Nenad Čanak ipak bio raspoložen da pisanje i komponovanje himne prepusti Đorđu Balaševiću, ali se ovaj nije upustio u taj poduhvat. Odbio je Balašević ponudu Mileta Isakova („Isakov: Balašević nije rekao da će pisati himnu Vojvodine“, Blic, 28. jul 2001. g). Odbio je da se prihvati pisanja himne čak po cenu dugogodišnjeg prijateljstva i muzičke saradnje sa ligaškim gigantom Aleksandrom Kravićem. Povodom „himne Vojvodine“ je Balašević bio vrlo direktan: „Nije pošteno da sviram po Beogradu, Nišu, Leskovcu, a onda da odem kući i odvajam Vojvodinu od Srbije. Ova priča o autonomiji za mene nije uverljiva.“ („Intervju sa Balaševićem“, Srpska dijaspora, 3. avgust 2003. g).

Neformalna „himna“ vojvođanskih autonomaša je ipak bila i ostala pesma Dragana Mirkovića Cileta, Saše Petrovića i Danila Danilovića (svi članovi Danilovićevog muzičkog ansambla „Daniluška“). Radi se o pesmi „Salaš u Malom ritu(„Saša i Cile: Kako je nastala pesma `Salaš u Malom ritu`, najslušanija i najpevanija melodija 1976…“, Jugopapir, 2016. g). Ova pesma je upotrebljena u istoimenom filmu Branka Bauera snimljenom po scenariju Arsena Diklića. Bila je to partizanska epopeja o narodno-oslobodilačkoj borbi u Vojvodini. Istini za volju, vojvođanske salaše je vrlo brzo po oslobođenju nova vlast uništavala kao „kulačka gnezda“, nacionalizacijom, a potom ekonomski i čak fizički rušeni. Vlasti SAP Vojvodine su privatna salašarska domaćinstva za jednu deceniju skoro sasvim satrle, tako da su se početkom XXI veka samo po neki starci mogli pohvaliti da su zaista rođeni na salašu. Ta vlast je ratare kriminalizovala hapseći ih kao „kulake“ i „žitare“, a potom je autonomnu upravu nad Vojvodinom dodelila birokratskom vrhu partije.

Lica iz vica i jedan uvredljivi mađarski izraz kao simulacija „vojvođanskog identiteta“

Na srpskim stranicama Vikipedije su nepoznata lica pod odrednicom „Vojvođani“ (postavljena i „dorađivana“ 2014 – 2015. g) zapisala ovo: „Vojvođani (srp. muškarci: Lale i žene: Sose; mađ. Raci) su stanovnici Autonomne Pokrajine Vojvodine. Termin predstavlja regionalnu oznaku i može se odnositi na pripadnike različitih naroda i etničkih grupa koje žive na ovom području.“ Anonimni autori nemaju pojma da je „Racz“ u mađarskom jeziku veoma uvredljiv izraz za Srbe. To je germanizam u mađarskom jeziku i znači pacova. Međutim, pogrdu koju današnji Mađari izbegavaju, autori članka su servirali  publici kao deo „vojvođanskog identiteta“.

Leksikon „Sveznanje“ iz 1937, godine u kojem se nalazi odrednica „Lale“.naziv osobite kategorije srpskih stanovnika Bačke i severa Banata. Javnosti je njeni smisao objašnjen još 1937. godine u leksikonu „Sveznanje“. Lale su osobitakategorija Srba koja ipak ne obuhvata sve Srbe sa teritorije nekadašnje Vojvodine. Ne obuhvata ni sve banatske Srbe. Osim toga, Lalama nikad nisu nazivani stanovnici Vojvodine koji nisu Srbi.

Tek devedesetih godina XX veka je  Vitomir Sudarski (iz Pančeva, bivši urednik novosadskog „Dnevnika“ i beogradske izdavačke kuće „Komunist“) predgovorima svojih popularnih zbirki viceva proširio pogrešno uverenje da su Lale samo Banaćani. Naravno, Sudarskom nije padalo na pamet da kreira „vojvođanski identitet“, već da šaljivim štivima oraspoloži zavičaj u teško vreme ratova i kriza.

„Lala i Sosa“ su se ipak prvobitno nastali kao ličnosti iz vica beogradske šaljive štampe početkom XX veka (list „Brka“, a između dva svetska rata beogradski list „jež“) i njihova imena nisu nikad bila naziv „stanovnika Vojvodine“. Znao je to i Radoje Domanović, pa se u jednoj njegovoj satiri javlja i Lala.

Krajem pedesetih godina XX veka Pančevačku publiku ipak nisu zanimali napori Vitomira Sudarskog i njegovih kolega koji su u svom rodnom gradu prvi put pokušavali da  popularizuju šaljivu šampu sa duhovitostima o Lali i Sosi kao „autentičnim banaćanima“. Uspleo je to Sudarskom četiri decenije kasnije, među  publikom novijeg naraštaja koji nije imao pojma da je vic o Lali proizvod beogradske štampe. U međuvremenu, je Sudarski u viceve o Lali i Sosi preveo brojne stare viceve o „debelom Nemcu“, viceve o Jevrejima, kao i neke druge etničke i neetničke viceve koji su bili zaboavljeni.

Današnju zbrku u vezi naziva „Lala“ i vicevima o Lali i Sosi, objasnio sam 2017. g. u člancima „Lale: Ko smo, šta smo i šta nismo“, „Vic o Lali je stvoren u Beogradu“ i „Zbrka o Lalama“. Međutim, vojvođansko autonomaštvo građu „vojvođanskog identiteta“ veoma teško razmatra van izraza kratke forme, pa im je vic postao identitetsko „otkrivenje“. U stvari, proizvodnja osobitog „vovjođanskog identiteta“ na vicu je do beznadežnosti apsurdna, a van tragikomedije je obična trivijalnost. Ova forma je odlična građa za podrugljive i brzoplete neznalice, kakvi preovlađuju među vojvođanskim autonomašima.

Uroš Predić – Vesela braća, žalosna im majka

Jesu li savremeni vojvođanski autonomaši poput onih davnih orlovatskih danguba koje je Uroš Predić prikazao na slici „Vesela braća – žalosna im majka“ (1887. g)? Na toj slici dva seoska prostula ranom zorom po sokaku prate pijanog gazdačkog sina. Jedan zgrabio čuturu s rakijom, drugi staklo vina. „Šorom sredom“ se batrgaju po blatu, prate gajdaša, a pred kuću im izašla mater, pa ih grdi. Uzaludno im pokazuje dom koji liči na napuštenu ruševinu: Odžak se raspao, trska na krovu se provalila, zabat pao, zidovi neomalterisani, evedra se raspala, a u avliji izrastao korov viši od matere. Uzalud im preti varjačom, kakvom su matere prevaspitavale bezobraznu decu, oni su joj se potpuno oteli. Predić ih je naslikao da ih opameti, ali je postigao suprotno. Ugledavši svoj prostakluk ovekovečen, rekli su Prediću: „Gde nas samo, čikane, tako potrefi!“. O tom događaju je 2007. godine u „Politici“ objavio članak novinar Đuro Đukić.

Osiječka opirača, švračije noge i orlove glave kao heraldička građa „vojvođanskog identiteta“

Odmah uz maštanja o Lali i Sosi, anonimni autori Vikipedije objavili su sliku nekakve „Narodne zastave Vojvođana“ na kojoj je, umesto plave boje srpske zastave sadrži polje rezedo ili tirkizne boje. Uz „Narodnu zastavu“ je navedeno objašnjenje da je to zastava u „panslovenskim bojama“. Međutim, takva tirkizna boja ne postoji ni na jednoj zastavi koju koristi ma koji slovenski narod, a „Pansloveni“ kao narod ne postoje niti su ikada postojali. Na istorijskoj „Panslavističkoj konvenciji“ u Pragu 1949. godine je predstavljena jedinstvena zastava svih Slovena i na njoj su tri boje: plava, bela i crvena.

Da čudo bude veće, ispod „Narodne zastave Vovođana“ u članku je data i fotografija nekakve „Vojvođanske folklorne krpe“. Isti autori su ovu fotografiju istakli u odrednici „Vojvodina“ na srpskoj stranici Vikipedije i potpisali je sa „vojvođanski folklor“. Ta „Vojvođanska folklorna krpa“ je istovetna sa krpama kakve su deljene kupcima uz džak deterdženata firme „Saponia“ iz Osijeka. Ove krpe su primer dizajna industrijske kolor štampe SR Hrvatske (koja nije bila deo SAP Vojvodine) s kraja 70-tih i početkom 80-tih godina XX veka. U tradicionalnoj kulturi Srba Vojvodine se veoma cenio vez i tkanje. Čak i hekleraj je potcenjivan, a „trukovani“ industrijski ukrasi su naročito nipodaštavani. Prezrivo su nazivani „šlingerajem“ i ismevani čak poetskim formama. Iako su na dotičnoj štampanoj krpi osiječke „Saponije“ vrlo šematizovano prikazana dva para, jasno je da je njihova nošnja slavonska. Pamtim sudbinu takvih krpa u doba svog detinjstva i ona je veoma poučna. Kada su ih domaćice upotrebile par puta za brisanje sudova, koristile su ih za brisanje patosa ili kao opirače.

Kad boljeg osnova nema, autonomaši grade osobitost „vojvođanskog identiteta“ na osiječkim opiračama. Ovo je ogroman autonomaški korak dalje po istom smeru kojim su vojvođansku heraldiku tražili Čankovi ligaši. Ligaši su građu za „grb“ Vojvodine otkrili u albumu za slike zagrebačke firme „Kava Hag“, a Odžićevi botovi su u industrijskoj štampi osiječke „Saponije“ otkrili „vojvođansku foklornu krpu“.

Autori su u odrednici „Vojvođani“ naročito likovno svedočili o svojim mnenjima o „posebnostima“ heraldike i veksilologije Vojvodine. U Vojvodini po tom pitanju već postoji čitava zbrka nakarada koju je naprednjački režim dodatno zakomplikovao odvajanjem nekakvih „službenih“ od „tradicionalnih“ znamenja. Autori Vikipedije su otišli korak dalje. Proglasili su svoje likovne ideje „narodnim“ znamenjima Vojvodine. Oni tvrde da ne postoji jedna, već čak dve „narodne zastave Vojvodine“. Uz tzv. „Narodnu zastavu Vojvođana“ iz zaglavlja članka na Vikipediji, oni su proglasili „Narodnom zastavom Vojvođana“ i zastavu katalonskih separatista (ne zastavu pokrajine Katalonije). Nju su za svoje potrebe „prefarbali“ i prilagodili pripadnici Vojvođanske partije Aleksandra Odžića. Autori odrednice su  postavili i nekakve „predloge“ zastava SAP Vojvodine iz 1974.  godine i AP Vojvodine iz 2004. (navodno delo Radne grupe za pokrajinske simbole). Obe su prkazane tako da umesto plave boje sadrži istu rezedo – tirkiznu nijansu.

Našao se tu i jedan predlog „grba“ Vojvodine. To je navedeno kao delo Radne grupe za pokrajinske simbole. Blazona za taj „grb“ naravno nema, niti ima podatka da je postojao. „Grb“ je pogrešno postavljen na zastavi, a njegova forma je pre sfragistička nego heraldička. U stvari, taj „grb“ je običan amblem. Na njemu je dvoglavi beli orao preobražen u crnog, pa da ne bi upadljivo ličio na albanski, njegove konture podsećaju na ruski carski simbol. Međutim, kandže tog orla su krvave, što jednom razumnom heraldu na pamet ne bi palo da izradi, a paralela se može naći samo u fantastici savremene  paraheraldike „vitezova okruglo stola“. Nad orlom su tri šestokraka muleta koji se, kao i orlove noge, utapaju u tunjavu boju pozadine. Na grudima orla je asimilovan autonomaški masakr istorijskih županija kraljevine Ugarske i jednog sremačkog sela podvaljen Banatu, amblem kojeg su zlonamerni prozvali „Paja i dva piva“. Pod orlom je čudnovati floralni motiv crvene boje na mestu gde treba da se nalazi moto. Sve navedeno ne ukazuje na osobitu „vojvođansku heraldiku“, već na stihove: Ode Oto da se ota, ode moto da se mota („Idu dani“, pesma Vokija Kostića).

Tragikomedija traganja na tragu „vojvođanskih osobenosti“

Odavno je jasno da je nemoguće sklepati „himnu Vojvodine“ i himnična mašta je ostala samo jedna od kafanskih zamisli koju je izjela memla autonomaške birtije. Sedam godina kasnije je Vujica Rešin Tucić objavio pesmu „Gnezdo paranoje“ u kojoj je sublimisao najdublju, iracionalnu stravu apsurda i beznađa koji vekovima muče starosedelačku kulturu Vojvodine. Po svemu sudeći, bilo je to gradivo koje je Dimitriju Banjcu poslužilo pri razvijanju komičnog lika akademika, doktora, profesora Kišprdilov Svetislava za potrebe humorističke TV serije „Velika Srbija“ na TV B 92.

Ligaška zastava APV sa simbolima jedinstva R. Letonije prozvana „službenom zastavom Vojvođana“ i naprednjačka zastava sa istorijskim grbom kneževine Srbije prozvana „tradicionalnom zastavom Vojvodine“. Foto: Vikipedia.

Godine 2004. su autonomaši zakitili našu Vojvodinu svojim nakaradama. Simboli na „zastavi Vojvodine“ su u stvari simboli jedinstva Republike Letonije. Dok su ligaši ultimativno zahtevali da se sve javne ustanove po Vojvodini zakite zastavom sa letonskim zvezdama, petokrake od „hek zlata“ su se mogle videti samo kao partijske značke na ligaškim reverima. Vojvođansku heraldiku su nedavno unapredili i Vučićevi naprednjaci proglasivši istorijski grb Kneževine Srbije „tradicionalnim grbom Vojvodine“, pa i njega ušili ga na srpsku zastavu. Od tada se i naprednjačke mudrolije ravnopravno vijore pored ligaških mudrolija.

Stari bard je davno poručio gde je Srpska Vojvodina, ali Vojvodina ni danas nema stida. Zato je iz svog naziva davno izbacila srpsko ime. Pokazalo se da traganje za osobenostima Vojvodine koje nisu srpske nije ništa drugo, do kroz mrȁke žedno tumaranje. Slikovito rečeno, autonomaška potraga za „vojvođanskim identitetom“ se pretvorila u jurnjavu za avetima iz rumlijskih dvoržaka.

Eh, kad stvarnost Vojvodine danas ne bi bila tragikomičnija od neslanog vica. Kad bar ne bi bila sramna.

Dušan Kovačev

anfor.org

1 KOMENTAR

  1. Bravo, Dušane! Pratim Vaše tekstove i na forumu NSPM.predlažem da ih sažimate čime bi dobili snagu izraza, jačinu utiska i komunikativnost sa čitaocem. Mnogo pozdrava!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime