Ovaj tekst je peti tekst u seriju tekstova Voljena Srbija, razgovora sa Nikolom Janicem.
Da bi se živeo život neophodni su i srce i mozak, a ako stane jedan od toga, ljudski život se gasi. A država? Kako je sa državom u kojoj se svesno i planirano, osmišljeno i ciljno, utiče godinama na građane, tako da većina zaboravi da aktivira lični razum? Kada će u Srbiji biti života kakav bi trebalo većina, a ne samo odabrana manjina, da živi? Koliko ljudi bar nekad pomisli na mogućnost da budućnost Srbije i njenih građana u mnogome zavisi od korektnog i svestranog informisanja javnosti? Vlasnici i urednici nekih medija imaju samo isključivo svoje, iste goste, koje redovno pozivaju? Da li možda da bi u TV emisijama i novinama iznosili ”stručne” procene, ponavljajući ono što je potrebno (naručeno) strankama na vlasti, kako bi javnost bez razmišljanja prihvatila i neprihvatljivo?
Nije ovo iznenađujuća novost i nisu samo pojedini novi mediji ti koji jednostrano i isključivo informišu o onome što je potrebno onima koji su na vlasti. Dokaz da su i među medijima i među ”stručnjacima” ponavljači, nalazimo u prošlosti i podsećanju na informisnje istih medija i ljudi u periodima u kojima su na vlasti bile stranke suprotnih programa i opredeljenja.
U četvrtom nastavku feljtona ”Voljena Srbija… ” pročitali ste i reči Sanje Čeković, člana davnog SPO, koja je 1998. godine, između ostalog, rekla i ovo:
„Srpski pokret obnove smatra da je najpreče junaštvo svih nas da Evropa, Amerika i ceo svet od nas saznaju mnogo toga što ne znaju o Kosovu, jer se ovde pola veka vrše najgrublji falsifikati kosovske istine i čine zločini nad srpskim narodom u oblasti u kojoj smo rođeni kao nacija”.
Tragično je za svakog Srbina, a nerazumljivo za poštenog čoveka bilo koje nacionalnosti, da ono što je rečeno pre dvadeset godina nije danas vodilja stranke koja već pet godina vlada Srbijom. Predsednika SNS i predsednika Srbije Aleksandra Vučića ne interesuje danas, a nije ga interesovalo ni kada je bio ministar informacija u vladi Slobodana Miloševića, da svet sazna istinu o dešavanjima na Kosovu i Metohiji. Naprotiv. Da nije tako ne bi se iz vladinih institucija, od Vučićevih najbližih saradnika, i tada i sada, sprečavalo dokumentovano informisanje svetske javnosti. U medijima Srbije isti ljudi, i Vučić i vladini službenici, govorili su iste priče decenijama, da svet treba da zna istinu o dešavanjima na prostoru nekadašnje Jugoslavije, kako za vreme građanskog rata, tako i za dešavanja pre i posle rata u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu i bombardovanju Srbije… Govorili su, govore i danas, ali ostaju zadovoljni „potrebom da svet zna“ i svesni da je domaća javnost obaveštena da su oni to rekli, ali ne zna da svet malo toga zna, jer su isti „oni“ bili prepreke tom informisanju.
Svojoj državi, matici Srbiji, ne može se pomoći, niti se dokazati lični patriotizam ispisivanjem poruka ”Kosovo je Srbija”. Kosovo jeste ono što nam je u srcu, ali srce ne govori uvek istinite reči koje razum napiše. Nažalost i u matici i u našem rasejanju sve više je razumnih koji odustaju od reči koje treba izgovoriti. Nerazumni pronose laži o razumnima i te laži šire da bi ispunili nečiji zahtev i potrebu za blaćenje njima neposlušnih pojedinaca. Takvih laži i takvih lažova se ne treba plašiti.
O Kosovu i o Srbiji (sa ili bez Kosmeta) treba da govorimo svi mi, i tamo i ovde, ali i o Hrvatskoj i o Bosni. Da bi se govor istine omasovio treba da „svemoćnima“, prvenstveno u Srbiji i ne samo političarima, bez straha kažemo šta je pogrešno, neprihvatljivo, štetno… Samo sa takvom hrabrošću doprinosimo konstruktivnim promenama, kako u Srbiji, tako i u svetu o Srbiji, a dokazujemo da volimo i našu maticu i narod kome pripadamo.
Pisati i savetovati druge šta treba da rade i govore, a biti neangažovan i gluvonem, nemoralno je i nekorektno. Isto onoliko koliko je nekorektno dozvoljavati samo vlastima da govore o svemu, primarno o opoziciji, a nikada ne dozvoliti predstavnicima opozicije da se u istim medijima i emisijama suoče sa vlastima, da u direktnom uključenju ili direktno emitovanoj emisiji odgovaraju na pitanja novinara.
Iz tog razloga u feljtonu ”Voljena Srbija…” vratiću se po potrebi i u godine koje su daleko iza nas, ali koje ne treba zaboraviti, a svakome će biti dozvoljeno da iznese dokaze ako u mom pisanju otkrije nešto neistinito. Drugačija viđenja prošlih događaja i delovanja određenih ljudi i aktivnosti naših vlasti biće objavljena na Korenima, naravno, u skladu s novinarskom etikom. To znači da neće biti objavljeni bilo kakvi komentari anonimnih autora sa insinuacijama bez dokaza, psovanjem i neosnovanim vređanjem bilo kog pojedinca.
Nikola Janić
____________
