Voz

VOZ

Zapadna civilizacija juri u svoju sigurnu propast.

Pre tačno sto godina je o tome pisao Osvald Špengler.

I nisu ga razumeli.

Danas smo svedoci te propasti.

Živimo u njoj.

I vidimo da je svakoga dana sve gore.

Zapadna civilizacija je lokomotiva razvoja koja juri u provaliju.

Mašinovođe te lokomotive su potpuno poludeli.

To su šizofrene psihopate koji, pohlepni i okrutni,preziru ljude u vagonima.

Ne mare za živote tih ljudi i rade na tome da što manje putnika imaju.

Veruju da će im lakše biti ako voz bude bez putnika.

Ovaj naš srpski voz juri niz najveću strminu.

Sulude mašinovođe stalno dodaju gas.

Hoće da se pokažu Zapadu da su luđe od njih.

Takmiče se ko će brže da nas upropasti.

Jurcaju u nameri da što više putnika ispadne iz voza.

Neka ispadnu i pređu u druge vozove.

Koji jure niz manje strmine.

Kako zaustaviti naš pomahnitali voz?

Kada bi se sada povukla kočnica, čitava kompozicija bi se prevrnula.

I svi bi putnici nastradali.

I vozovođe.

Koji su sebe ubedili da bi se oni nekako izvukli.

I koji se kockaju sudbinom države i nacije.

Kocka ih jedino uzbuđuje.

Zabrinjava apatija putnika.

Potpuna nezainteresovanost za vožnju.

I za svoju sudbinu.

Ubedili su ih da se ništa ne može da se preduzme.

Mašinovođe su sve nepopravljivo lude.

Zašto menjati mašinovođe, kada su svi isti.

I tako, putnici sede.

I čekaju.

Nešto da se samo desi.

Čekaju da ih neko izbavi iz sigurne propasti.

Možda će se neko pojaviti.

Možda će voz sam od sebe da se zaustavi.

Veruju u čuda.

Samo ne veruju u sebe.

Čuda se nikakva neće dogoditi.

Istorija nas uči da nema nikakvih čuda.

Postoje samo isporučeni računi.

Koji moraju da se plate.

Gubitkom života naroda ili gubitkom vekovnih teritorija.

To je cena ove sumanute vožnje.

Čudotvorci su uvek prevaranti.

NJihove račune plaćaju putnici.

Čudotvorci spašavaju samo sebe.

Upravljaju lokomotivom kako oni hoće.

Niko ne sme da ih kontroliše.

I nameću svoj vozni red putnicima.

Strožiji i suroviji.

Kako onda da zaustavimo ovaj naš voz?

Moraju putnici da shvate u kakvoj su životnoj opasnosti.

Ako to ne shvataju, onda im nema spasa.

Sigurno propadamo.

Ako to shvate, onda moraju da se organizuju.

Sami.

Niko im ne treba.

Moraju da dođu do lokomotive i da izbace poludele mašinovođe.

Moraju da ih spreče da manijaci dalje upravljaju vozom.

To je suština.

To je put izbavljenja.

Sve koji su nekad upravljali vozom da se izbace na prugu.

Istovremeno, moraju sposobni ljudi da preuzmu upravljanje vozom.

Ozbiljni i odgovorni ljudi.

Koji će prvo da zaustave voz.

I da izbegnu prevratanje.

To je veliki posao.

Opasan.

Ne može svako da ga obavi.

Moraju zaista najbolji i najodgovorniji ljudi.

Zadatak – zaustavite voz!

Kada uspeju u tome, onda putnici treba da odluče kuda voz ide.

To je ključno pitanje.

Da li je smisao vožnje samo da se vozimo ili treba negde da stignemo?

Gde treba da stignemo?

Za koje vreme treba da stignemo?

Šta dobijamo kada tamo stignemo?

Zašto baštamo putujemo?

Kada rešimo sva ova pitanja, onda je sve lakše.

Postavlja se novi red vožnje.

I nove mašinovođe.

Koji upravljaju po novom redu vožnje.

Koji se brinu za bezbednost svih putnika.

I koji putnike sigurno dovoze do cilja.

A kada stignu do cilja, putnici neka sami oluče šta će dalje.

To je njihov problem.

NJihova sloboda izbora.

Voz ih samo prebacuje da tog cilja.

Udobrno i brzo.

Branko Dragas
www.dragas.biz