Vozni Red Aleksandra Vučića

0
461

Odavno sam primetio da se na svakojakim međunarodnim sedeljkama sa učešćem Amerikanaca, obavezno služe hamburgeri i kukuruzni viski. Vidimo da je to zbog toga da se prekookeanski gosti ne šokiraju nepoznatim jelima inostrane kuhinje. To gošćenje ispada nekako posebno, daje demokratski ukus događaju i navodi njegove učesnike na misao da čovečanstvo neće nikada saznati za bilo kakve gastronomske radosti osim Big-meka, koka-kole i burbona.

U svakom slučaju, potpredsednik SAD Majkl Pens na tu perspektivu je aludirao učesnicima Jadranske povelje, događaja koji je uravo završen u Podgorici.

Pens je bio lepo raspoložen, tapšao je po plećima odane saveznike i svima obećavao srećniju budućnost. Čak je i Hašimu Tačiju, za kojim na onom svetu plaču demoni sa ražnjem, on obećao pristupanje Kosova u NATO pakt.

Sa druge strane, čemu se čuditi? Jadranska povelja je zbo toga i stvorena, da bi celu grupu balkanskih država koje se užasno plaše ruske agresije, progurali u NATO pakt. Jer kako je glasno i jasno rekao Pens o crnogorskoj vladi: kao, vi ste hrabro doneli odluku o pristupanju NATO paktu bez obzira na pretnje i pritiske Rusije. Crnogorci su padali u trans od ponosa pri ovakvim rečima. I zaista, bila je potrebna velika hrabrost da bi se herojski raskrinkala ruska zavera i stavila tačka na intrige Moskve.

Uzgred, premijer Srbije Ana Brnabič je stajala nedaleko i čekala svoj red. Nije važno što Srbija ni nogom ne ulazi u Jadransku povelju i u NATO pakt. Ako okolnosti zahtevaju, onda se događaj može posetiti i u svojstvu posmatrača. Jer su u Beogradu smislili veliki plan: prevesti dijalog o Kosovu na nivo predsednika. To jest, sada će se Aleksandar Vučić direktno sretati sa Hašimom Tačijem i razmatrati dalji «vozni red». Što je interesantno i za Srbiju najvažnije u tom «voznom redu» – položaj srpskih opština na Kosovu. Da bi se njihova prava poštovala.

A meni grešnome, koji nisam zaboravio 1999. godinu, ne da mira drugo pitanje.

Eto, na primer, armija S. Miloševića je 1988/99 godine počinila genocid nad borcima OVK i to se završilo okupacijom pokrajine od strane međunarodnih snaga.
Dobro, ne sporim, zato što je beskorisno sporiti se. No, posle toga je počeo genocid nad Srbima i kao što je poznato, oko 330 hiljada Srba su bili prognani iz svoje otadžbine Kossova i Metohije na najzverskiji način. To se naziva etničkim čišćenjem, no, zašto to nikakve organizacije za zaštitu ljudskih prava nisu počele zamarati sebe tim problemom, usled koga je u naše prosvećeno vreme uz pomoć metoda nasilja obrazovana monoetnička teritorija.

Zar je nemoguće vratiti se tom pitanju? Zar je pred međunarodnu zajednicu nemoguće postaviti taj problem i zatražiti ispravljanje stanja? Ili ćemo verovati tvrdnjama anglosaksonskih vrana o tome, da «to pitanje ne rešavamo»? Zašto se ono ne rešava, ako međunarodna vojska poštuje zakon i poredak na Kosovu? Ili možda Vašingtonu jednostavno nije potrebno mnogonacionalno Kosovo? Jer se može pojaviti potpuno drugačiji unutarpolitički raspored.

Po mom viđenju, uopšte ne bi bilo loše za Aleksandra Vučića uključiti pitanje povratka izbeglica u njegov «vozni red». Ili će moji pokušaji ostati u okvirima trezvenog rasuđivanja koje u potpunosti protivureči političkim tendencijama na Balkanu? No, tada izvinite. Vi možda bolje vidite.

Dmitrij Sedov

www.fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime