SEDAMNAESTOG februara 2008. je parlament autonomne pokrajine Kosova, koja se od juna 1999. nalazi pod upravom administracije OUN, jednostrano proglasilo odvajanje od Srbije i osnivanje nezavisne države „Republika Kosova” (u albanskom izgovoru – sa akcentom na drugi slog i na kraju „a”). Već sledećeg dana nezavisnost Kosova priznale su Francuska, Velika Britanija, Italija i SAD, a takođe Avganistan i Tajvan.
U ovom trenutku 76 zemalja zvanično su priznale nezavisnost Kosova.
Pri tom Srbija, Rusija, Kina, Indija, Grčka, Španija, Rumunija, Slovačka i niz drugih država odbijaju da priznaju novoproglašenu državu, budući da je njeno osnivanje pravno nelegitimno. Jednostrano proglašavanje nezavisnosti od strane vlasti Kosova suprotno je kako Ustavu Srbije, tako i rezoluciji Saveta Bezbednosti OUN br. 1244 iz 1999. Odnosno, sa stanovišta međunarodnih pravnih normi – proglašenje nezavisnosti Kosova nije legitimno, što, ipak, nije uticalo na stav vlada 76 država, uključujući vodeće zapadne demokratije.
Sa čisto istorijskog gledišta, proglašavanje nezavisnosti Kosova postalo je trijumf reverzibilnog teleološkog poimanja nacionalne istorije što je samo po sebi izuzetno opasan simptom za čitav region.
Svaki istraživač koji počinje da proučava situaciju na Kosovu već na samom početku suočava se sa mnoštvom interpretacija, u doslovnom smislu te reči, kosovskog konflikta i njegove predistorije.
Opšteprihvaćena koncepcija kako među Srbima, tako i među Albancima jeste „istoricizam”. Pri tom Srbi imaju svoju viziju istorije regiona, Albanci svoju. Međunarodne institucije formirale su izuzetno negativno shvatanje ontologije krize, koja se zasniva na koncepciji „instant history”.
Kao alternativa i „krajnje uprošćenom istoricizmu” i zapadnom pragmatizmu naša interpretacija analizira Kosovo kao teritoriju sakralnu za Srbe, kao „srpsku Svetu Zemlju, „srpski Jerusalim”.
U najsažetijem izlaganju, istorijski argumenti srpske strane su sledeći: Albanci su osvajači koji su prodrli u kolevku srpske kulture i državnosti, to jest Kosova. Albanci su potisnuli Srbe, uživeli se na iskonski srpskoj teritoriji i na kraju uspeli da se odvoje od Srbije. Ipak, nezavisnost Kosova od Srbije je posredni cilj, a glavni cilj kosovskih separatista je – pripajanje Albaniji i na taj način stvaranje regionalne supersile-lidera. Taj stav ima potpuno nenaučnu argumentaciju za čije potvrđivanje se navode različiti srpski i strani izvori.
U okvirima srpskog viđenja istorije regiona, samo pojavljivanje albanskog naroda posledica je politike preseljavanja, koju je vodila Otomanska imperija. Pošto su poubijali veliki deo stanovništva Kosova, Turci su počeli da ga naseljavaju migrantima: iz Male Azije – etničkim Turcima; sa Kavkaza – Čerkezima i Lezgincima; sa Bliskog Istoka – Arapima i drugim semitskim narodima; iz nepristupačnih planinskih krajeva savremene Albanije – potomcima starosedelačkog naroda pre Slovena, Ilira, koji nisu bili podložni kulturnom uticaju Vizantije. Po mišljenju srpskih naučnika, od svih tih komponenatai nastala je krajem XV veka albanska nacija u njenom savremenom obliku na teritoriji Kosova i susedne severne Albanije. Ova složena i zamršena etnogeneza za Balkan nije izuzetak.Na primer, poreklo bugarskog naroda nije manje zamršeno.
Kao narod koji je nastao kao posledica politike preseljavanja otomanske Turske, Albanci neko vreme nisu činili posebne neprilike autohtonom stanovništvu regiona, to jest Srbima. Ali od kraja XIX veka Albanci su odlučili da konačno očiste od Srba Kosovski vilajet i sa tim ciljem osnovana je 1878. u kosovskom gradu Prizrenu takozvana „Prizrenska liga” od koje počinje istorija ukupne savremene albanske državnosti.
Koristeći pokroviteljstvo Istanbula, Albanci su potiskivali i istrebljivali Srbe do 1912., kada je posle Prvog balkanskog rata kosovski deo „turskog nasleđa” pripao Srbiji. Sa masovnim antisrpskim akcijama Albanci su morali da pričekaju, ali su sukobi na nacionalnoj osnovi trajali tokom čitavih 20-30 godina.
Nakon početka Drugog svetskog rata, Kosovo je ušlo u sastav profašističke Velike Albanije. Od 1941. do 1945. Albanci su priredili kosovskim Srbima lokalni genocid; prema podacima srpskih naučnika – ubijeno je više od deset hiljada ljudi i oko sto hiljada proterano. U okvirima srpsko-centrične verzije događaja, „drama progona” Srba iz pokrajine iz vremena Drugog svetskog rata upravo se i nalazi u osnovi njihovog savremenog žalosnog položaja na Kosovu.
Po završetku Drugog svetskog rata i osnivanja Socijalističke Jugoslavije, srpskim izbeglicama sa Kosova bilo je zabranjeno da se vraćaju u svoja rodna mesta, a Albanci su dobili sve moguće slobode. Godine 1945. Kosovo je proglašeno za autonomnu oblast, 1963. za autonomnu pokrajinu, a 1974. pokrajina je u pravima praktično izjednačena sa saveznim republikama.
Ovo je kratko izlaganje viđenja istorije albanskog prisustva na Kosovu u okvirima prosrpske istorijske paradigme.
Albanci imaju svoje isto toliko etnocentrično shvatanje problema Kosovo, zasnovano na reverzibilnom poimanju istorije i pseudonaučnoj argumentaciji njihovog „prava prvenstva” na Kosovu.
U skladu sa albanskom koncepcijom istorije, upravo oni su autohtono stanovništvo Kosova, a Srbi su – osvajači.
Osnovna albanska teza sastoji se u tome da su preci savremenih Albanaca uvek živeli na Balkanu za razliku od Slovena koji su došli tek u VI veku zajedno sa Zapadnim Gotima i Hunima, rušeći sve na svom putu. Inače, osvajači su prilično brzo prihvatili od starosedelačkog stanovništva rimsko-vizantijsku kulturu, čiji su nosioci bili preci savremenih Albanaca, zatim primili hrišćanstvo i priznali vlast Konstantinopolja.
Za albansko potvrđivanje prava na Kosovo principijelno je važna činjenica da su u bici na Kosovom polju 1389. Albanci ustali protiv turskih osvajača rame uz rame sa Srbima. A posle Kosovske bitke i nakon što se Srbija istrzana unutrašnjim neslogama raspala postepeno predajući svoju teritoriju Osmanlijama, na čelu otpora protiv Turaka našao se Albanac – Đurađ Kastriot koji je ušao u istoriju kao Skenderbeg. Ako se pođe od albanske koncepcije istorije Kosova, ta jedna činjenica bila bi dovoljna dase dezavuišu srpski pokušaji da predstave Turke i Albance kao saveznike i istomišljenike.
Obično upoređenje osnovnih teza albanskog i srpskog viđenja istorije kosovske krize otkriva začuđujuću podudarnost osnovnih idejnih akcenata obe teorije. U vezi s tim istaknuti ruski balkanolog A. A. Ulunjan iznosi tezu o „blokovskoj strukturi nacionalnog pitanja na Balkanu” i izdvaja nekoliko idejnih modela karakterističnih za ideološke interpretacije svoje nacionalne istorije svih balkanskih naroda.
To je ideja „istorijskog prava” (realne ili prividne pripadnosti ove ili one teritorije ovom ili drugom narodu), ideja „očuvanja/vraćanja istorijskog nasleđa”, ideja „okupljanja zemalja” naseljenih sunarodnicima, ideja „ravnopravnosti različitih balkanskih naroda” (u datom kontekstu – jednaka podela imperijskog nasleđa, pravo svih naroda na plodne zemlje i na izlaz na more). Cilj i smisao svih ovih modela je – „mobilizacija društva radi realizacije geopolitičke ideje” i „oblikovanje koncepcije nacionalnog interesa i nacionalne bezbednosti”.
Na taj način istorijske paralele, aberacije i uopšte reverzibilno poimanje istorije nije odraz svesne difamacije istorijske nauke i istorijskog pamćenja u balkanskom regionu. Ovde se pre može govoriti o aktualizaciji istorije – u trenucima krize za balkanske narode istorija prestaje da bude „učiteljica života” (historia magistra vitae est), već bukvalno postaje sadržaj života. Pred nama nije „kraj istorije”, o kojem je pisao američki filozof F. Fukujama nego obrnuto, prelivanje istorije u svakodnevnost, kompaktna istorija.
Za interpretiranje balkanske istorije ključna paradigma Zapada postao je pojam „instant history”, bukvalno „brzo rastvoriva istorija”.
Ova koncepcija, koja se u znatnoj meri bazira na idejama Fukujame, izrečena je kao jedino moguća interpretacija istorijskog aspekta ideoloških sistema balkanskih naroda u članku „Instant history: kako pravilno razumeti ratove na teritoriji bivše Jugoslavije”, koja je objavljena 1996. u akademskom izdanju „SlavicReview”.
Autori tog epohalnog članka bili su četvoro istaknutih stručnjaka za istoriju Balkana – G. Stoks, Dž. Lampe, D. Rusinov i D. Mostov. U tom članku istaknuti naučnici pozvali su naučnu zajednicu i političke analitičare da apriori ignorišu bilo kakve istorijske reminiscencije koje se susreću u ideološkim koncepcijama balkanskih političara, sva pozivanja na „istorijsku pravednost”, na pominjanja istorijskih granica” i „istorijskih svojina”.
Autori članka ubeđuju čitaoca da istorijska nauka na Balkanu nije više od skupa istorijskih anegdota i kazusa koji se lako mogu prilagoditi potrebama današnjeg dana. Svaki narod bivše Jugoslavije ima svoj sažetak takvih istorijskih anegdota iz kojeg se do beskonačnosti mogu crpsti reminiscencije koje odgovaraju svakom slučaju. Takođe, svaka od sukobljenih strana za svaku takvu „istorijsku anegdotu” (bitka na Kosovom polju, na primer) ima čitav sistem pseudonaučnih dokaza koji se u okviru civilizovane diskusije praktično ne mogu opovrgnuti.
Suvišno je govoriti da „brzo rastvoriva istorija Srba” postoji samo zato da bi protivrečila „brzo rastvorivoj istoriji Albanaca” i obrnuto.
Začarani krug beskrajnih istorijskih reminiscencija mora se prekinuti apsolutnim ignorisanjem – to je zaključak koji nude autori članka. Pozivanje na „istorijsku pravdu”, poštovanje „istorijskih granica”, poštovanje „istorijskog prava” može se i treba prečuti.
Kao i sve intelektualne strategije koje se zasnivaju na uprošćenom prilaženju složenim pitanjima, ideja „instant history” u odnosu na kosovsku krizu brzo je stekla mnogo pristalica, a za američku spoljnu politiku postala osnovna.
Osvedočena sledbenica koncepcije „instant istorije” bila je, pored ostalih, državni sekretar SAD (1997-2001.) Madlen Olbrajt, uz čije je aktivno učešće Kosovo de fakto otrgnuto od Srbije posle operacije 1999. U svojim memoarima ona ovako opisuje proces pregovora o Kosovu:
„Srbi nam drže predavanja iz kojih sledi da je Kosovo – neodvojivi deo Srbije. Zatim nam Albanci pričaju o albanskoj istoriji Kosova. Mi se slažemo i sa jednima i sa drugima… Svakoj od strana govorimo ono što ona želi da čuje i savetujemo da ne veruju u ono što saznaju od nekog drugog. I ta taktika odlično deluje!”
Očigledno da je M. Olbrajt zbog nekih svojih naročitih svojstava, za koje smatramo neumesnim da ih razmatramo, prihvatila koncepciju „instant istorije” pre svega kao pravo da ne obraća pažnju na argumente strana u sukobu, da se ne interesuje za izvore konflikta, već da se rukovodi isključivo svojim sopstvenim poimanjem tekućeg momenta, ali takođe i kao svojevrsnu indulgenciju koja joj omogućava da otvoreno laže ako sagovornik pribegava istorijskoj argumentaciji.
U memoarima M. Olbrajt postoji opis njenog susreta sa srpskim episkopom Artemijem (Radosavljevićem) u kosovskom manastiru Gračanici po završetku ratne kampanje 1999, koji je za ovaj kontekst izuzetno značajan. Vladika pokazuje prvoj ličnosti američkog spoljnopolitičkog resora fotografije razrušenih pravoslavnih crkava i izražava bojazan da će, izgleda, svi Srbi uskoro morati da napuste Kosovo.
„Ja sam ga uverila – piše gospođa Olbrajt – da će mirovne snage NATO-a i OUN-a učiniti sve da se njegov narod oseća bezbednim”.
Državni sekretar M. Olbrajt, garantovala je episkopu očuvanje srpskih svetinja na Kosovu i obećala da kosovski Srbi neće biti odvojeni od Srbije. Svojim čitaocima M. Olbrajt objašnjava – to je bila iznuđena laž, zato što nije bilo moguće drugačije razgovarati sa čovekom koji se stalno poziva na drevnu istoriju, koristeći pri tom autoritet svog položaja. U stvari, za Srbe na Kosovu nema budućnosti – „Kosovo koje mnogi Srbi smatraju za srce svoje nacije, odavno je uraslo u tuđe telo”.
Priznavanje kosovske nezavisnosti od strane glavnih aktera međunarodnog političkog života može se oceniti kao logičan, opravdan rezultat trijumfa koncepcije „instant istorije” i pragmatizma koji iz nje logično sledi, nad osnovnim principima međunarodne bezbednosti i zdravim razumom.
Fatalna greška svetskih razmera kakvu predstavlja priznanje nezavisnosti Kosova mogla se izbeći da se međunarodna zajednica nije ograđivala od složene i višeznačne istorije pokrajine strašilom „Instant history”. Nažalost, u slučaju Kosova politika Zapada postaje ne samo pristrana i neobjektivna nego i sve više „pragmatična”, odnosno, simplifikovana.
Pri tom u površnosti ne greše samo američke liberalne demokrate („libdemi”) u liku Olbrajt, g-na Klintona i g-đe Klinton, nego i američki neokonzervativci, na primer, u liku Dika Čejnija. Upogledu Kosova između te dve grupacije uopšte se ne očituje neka suštinska razlika.
Uprošćavanje i težnja da se deistorizuje kosovski konflikt svojstveni su i nezavisnim američkim političkim misliocima konzervativnog pravca, na primer, veoma popularnom u određenim političkim krugovima u Rusiji, Edvardu Lutvaku.
U četvrtom broju časopisa „Foreign affairs” za 1999. godinu profesor Lutvak objavio je manifest „neopragmatičnog” pristupa rešenju kosovske krize, koji je nazvao „Givewar a chance”, bukvalno – „dajte šansu ratu”, ili – „neka bude rat”.
„Neprijatna istina nalazi se u tome – piše Lutvak – što rat iako je najveće zlo, poseduje jedno značajno pozitivno svojstvo: rat je sposoban da rešava političke konflikte i da dovodi do stabilnog mira. Ali, to njegovo svojstvo može da se realizuje ili kada zaraćene strane potroše sve svoje raspoložive ljudske i vojne resurse, ili kada jedna od strana uspe da ostvari odlučujuću pobedu. Avaj, u naše vreme male zemlje su prinuđene da pristaju na prekid borbenih dejstava… To dovodi do toga da svaki put kad u ovom ili onom regionu počne rat, prekidaju ga i samim tim ne daju mu da se pretvori u stabilan mir”.
Izrazito antisrpski nastrojeni profesor dalje razmišlja o tome koliko bi za SAD bilo jeftinije i praktičnije da se ne guraju na Kosovo, nego da daju Albancima da izađu na kraj sa tom užasnom „intervencionističkom srpskom soldateskom” na čelu sa Miloševićem.
Prema tome, ideološka opravdanost prava na Kosovo pomoću „reverzibilnog istoricizma” svojstvenog kako Srbima, tako i Albancima, u spoljnopolitičkom kontekstu jednostavno ne funkcioniše; srpski i albanski „istoricizmi”, budući da su suprotstavljeni, međusobno se devalviraju i obesmiljšavaju.
Logičan izlaz iz „ćorsokaka istoricizma” za zapadnu diplomatiju postali su koncepcija „instant istorije”, pragmatizma (Olbrajt) i „neo-pragmatizma (Lutvak). Pri tom, za internu upotrebu (kako među Srbima, tako i među kosovskim Albancima) „reverzibilni istoricizam” nastavlja da funkcioniše i sve do danas predstavlja najjači mobilizacioni faktor.
Koren problema je u tome što za Srbiju „istoricizam” poimanja Kosova nije više od materijalističke, ateističke izvedenice od sakralnog poimanja Kosova, koje je Srbima bilo svojstveno sve do polovine XX veka.
U vreme socijalizma trudom takvih autora kao što je pisac i akademik Dobrica Ćosić, izvedena je „sekularizacija” poimanja za Srbe svete kosovske zemlje. Činjenica da je Kosovo postalo mesto gde su Srbi stekli Hristovu veru, kolevka hrišćanstva u Srbiji i sedište predstojatelja Srpske pravoslavne crkve (od 1219. do 1766.), u sekularnoj verziji zamenjuje se tezom o „ogromnom kulturnom značaju” kosovskih srednjevekovnih crkava i manastira. Odaje se priznanje kosovskom epu i podvigu srpskog naroda u bici na Kosovom polju (1389.), ali se prećutkuje da je za srednjevekovne srpske vladare odupiranje „zlim agarjanima” imalo pre svega verski karakter.
Srbija je na Kosovom polju stala na put ne samo agresivnim osvajačima, nego na put sile koja je dovela u pitanje samo postojanje evropske kulture, odnosno, hrišćanske kulture (gde su ona srećna predliberalna vremena kada su ti pojmovi bili identični!).
Podvig srpskog naroda na Kosovom polju – to je čin upravo religijski, kao što je i šestovekovna istorija srpskog mučeništva na Kosovu od ruku Turaka i Albanaca, najpre istorija stradanja za pravoslavnu veru. I, naravno, nije slučajno da su srpski prosvetitelji XVIII-XIX veka Vuk Karadžić i Dimitrije (u monaštvu Dositej) Obradović nazivali Kosovo srpskim Jerusalimom.
Velika tragedija vladavine Slobodana Miloševića upravo je u tome što su on lično, njegovi saradnici i njegova supruga Mira Marković koja je imala ogroman uticaj na njega, kao srpske patriote, pri tom, ostali ateisti.
Dakle, neminovno su bili taoci „grubog istoricizma”, nesposbni da shvate i osmisle sakralno značenje Kosova, njegovu važnost ne samo za Srbiju nego i za hrišćanstvo u celini.
To je još tužnije zato što je u godinama Miloševićeve vladavine predstojatelj Srpske pravoslavne crkve bio Njegova Svetost Patrijarh Pavle (Stojčević). Patrijarh Pavle bio je divan primer istinskog hrišćanskog života, smirenja, asketizma, ljubavi i svepraštanja, a uz to i – dosledne borbe za očuvanje Kosova pod okriljem pravoslavne crkve.
Dok je još bio episkop Raško-prizrenski, vladika Pavle činio je sve što je mogao za očuvanje hrišćanstva na Kosovu. Nije se plašio ni da ulazi u direktnu polemiku sa Titovim ateističkim režimom.
Nedavno je u Srbiji objavljena njegova prepiska sa vlastima Jugoslavije i patrijarhom Germanom povodom položaja pravoslavnih vernika i hrišćanske crkve na Kosovu. Po svojoj snazi to je potresna hronika neprekidnog rušenja pravoslavnih svetinja i hrišćanskog načina života Srba na Kosovu od strane Albanaca uz blagonaklonost civilnih vlasti uključujući i etničke Srbe-komuniste.
„Ovde je narod kao ovce bez pastira, ostavljen sam sebi, tako da ne čudi što su ljudi zaplašeni i pokolebani u svojoj veri pod navalom svih mogućih nevolja koje ih snažno udaraju. Uglavnom, ja bih njih pozvao da sačuvaju najvažnije – svoju dušu i čast svog naroda, ono zajedničko blago koje smo nasledili od naših svetih predaka …” – piše episkop Pavle o stanjuna Kosovu tokom 60-ih godina.
Iz pisama budućeg patrijarha postaje potpuno očigledna primarna religijska komponenta u tragediji Srba na Kosovu – očuvanje pravoslavne vere bilo je ne samo glavni oslonac srpskog života u toj pokrajini, nego i cilj i smisao samog vraćanja tih zemalja u sastav srpske države 1912.
Nakon što je počeo proganjanje pravoslavnih, Titov režim je obesmislio i oslabio ideju srpskog Kosova.Pošto su izgubili vezu sa svojim parohijama i uopšte sa crkvenim životom, Srbi su počeli masovno da se preseljavaju iz unutrašnjih područja Kosova i Metohije u industrijski razvijeni sever pokrajine prepuštajući sudbini svetinje oblivene krvlju svojih očeva i dedova.
Istinska tragedija kosovskih Srba, koja je predodredila progon Srba iz pokrajine i na kraju njeno odvajanje od Srbije, jeste – u odustajanju lokalnog stanovništva od hrišćanske vere. Sa svoje strane, nerazumevanje te činjenice predodredilo je uzaludnost Miloševićeve kosovske politike.
Međutim, bićemo pravedni prema srpskom lideru napaćenom u Haškom tribunalu. Natovska bombardovanja Jugoslavije u proleće 1999. primorala su ga da značajno revidira svoju sliku sveta.
U septembru 1999. u Beogradu je pod pokroviteljstvom Srpske pravoslavne crkve održana izuzetno velika izložba „Raspeto Kosovo”, a zatim izdata istoimena knjiga za čije su štampanje izdvojena sredstva iz ličnih fondova Miloševića. Upravo ta knjiga prvi put sakuplja u jednu celinu sva stradanja koja je srpski narod pretrpeo na Kosovu od turskih porobljivača do natovskih bombi i stavlja ih u religijski, sakralni kontekst.
Ideja sakralnog a ne samo istorijskog značenja Kosova za Srbiju (i za čitavo hrišćanstvo) nastavlja svoj razvoj u vreme vladavine Vojislava Koštunice koji se deklarisao kao srpski nacionalista i koji, za razliku od Miloševića, nije bio sputan dogmama komunističke ideologije.
U kontekstu udaljavanja od „grubog istoricizma”, povratka od teleologije na teologiju, principijelno je važna delatnost vladike Jovana (Ćulibrka), episkopa Lipljanskog u periodu od 2011-2014, od 2014. – episkopa Slavonskog.
Iskustvo vladike Jovana dokazuje da sakralno poimanje Kosova mogu da shvate i prihvate ne samo Srbi nego i uopšte svi verujući ljudi, pri tom i ne samo hrišćani. Vladika Jovan je odbranio doktorsku disertaciju u Izraelu, u memorijalnom centru Jad va-Šem, koja je posvećena genocidu nad Srbima tokom godina Drugog svetskog rata od strane hrvatskih ustaša.
Kako kaže vladika, u Izraelu je malo ko znao, uključujući i naučnike, o zverstvima ustaša tokom Drugog svetskog rata, bez obzira što su žrtve hrvatskih fašista bili i nekoliko desetina hiljada lokalnih Jevreja. Za niz publikacija na tu temu u izraelskim naučnim izdanjima, kao i za održavanje naučnih konferencija u Srbiji i Izraelu, srpskom vladici ukazana je čast i dodeljena nagrada „Golda Meir”.
„I tada sam se odlučio na nešto što mi je u početku izgledalo nedostižno” – seća se vladika Jovan. „Ako sam uspeo da pridobijem naklonost Izraelaca prema Srbima povlačeći paralelu između stradanja Srba i Jevreja u Drugom svetskom ratu, zašto onda ne bih probao da im objasnim šta je za Srbe Kosovo. Jer, to nije samo neka teritorija, to je naša Sveta Zemlja”.
Namera vladike Jovana pokazala se više nego uspešnom. U Pećkoj patrijaršiji, centru pravoslavlja na Kosovu, 2012. održana je međunarodna konferencija „Balkan i Bliski Istok: zajedničko i posebnosti” u kojoj su učestvovali srpski, izraelski i evropski naučnici. Glavni cilj konferencije bio je – pokazati da se ni konflikt na Kosovu, ni konflikti na Bliskom Istoku ne mogu ne samo rešiti, nego ni bar donekle minimalizovati ako stavljamo u zagrade faktor posebnog, sakralnog značenja Kosova (za Srbe, pravoslavlje, hrišćanstvo u celini) i Svetu Zemlju (za tri svetske religije).
„Bez razumevanja sakralnog značenja tih teritorija, prilično skroman efekat pregovora u Rambujeu i sporazuma potpisanih u Oslu postaje još skromniji i nepouzdaniji, a budućnost – nepredvidiva…” – zaključuje svoje izlaganje vladika Jovan.
Takvoj oceni pridružuju se i drugi učesnici konferencije, na primer, profesor Jerusalimskog univerziteta Martin van Kreveld.
Primer vladike Jovana dokazuje da povratak na sakralno poimanje kosovskog konflikta – nije korak nazad, kako tvrde neki liberalni publicisti, nego korak napred. Pored ostalog, to je mogućnost da suština događanja na Kosovu dopre do značajnog broja ljudi koji nisu izgubili veru, nego su ošamućeni i prevareni zapadnom antiistorijskom propagandom.
(objavljeno u moskovskom onlajn listu „Stoletie”)
Prevela
Ksenija Trajković
Autor: Nikita Bondarev
Fakti
