Vratiš se iz EU u srpsko selo i skineš okove

0
71

Na Oplencu nema turističkih vodiča koji govore strane jezike, a turista koliko hoćete, još se niko nije setio da ode da živi u Topolu. To bi bila sjajna „priča s dušom“, kaže za Sputnjik urednik istoimenog portala Nenad Blagojević, čovek koji veruje da život u Srbiji može da bude najlepši i najbolji na svetu, ako verujete u sebe i svoje ideje.

© Станислав Б. Петковић
Viteško venčanje u Manastiru Manasiji, jedna od najčitanijih „Priča sa dušom“, mlada iz Rusije i mladoženja iz Srbije.

Novinar Nenad Blagojević spojio je primarni posao sa poslom turističkog vodiča i tako su nastale „Priče sa dušom“, jedinstven portal koji donosi priče o uspehu običnih ljudi koje sreće na putovanjima širom sveta. Najčitanije su priče o talentovanim i vrednim ljudima iz Srbije, koji su odlučili da se za bolju budućnost bore u svojoj zemlji, najčešće u krajevima iz kojih su svi pobegli u gradove, priče koje ulivaju nadu u bolje sutra.

Prvi tekst objavili ste u novembru 2014. godine. Šta Vas je vodilo, novinarska neizdrž, želja da objavite nešto lepo u moru ružnih priča ili ste razmišljali o tome da čitaocima ponudite nešto novo i na tome zaradite?

— Radio sam osam godina u štampanom mediju, ali sam želeo da priče prenesem onlajn, da dobijem veću uredničku slobodu, jer, iako sam pisao priče koje su bile slične pričama sa dušom, uvek mi je nedostajalo prostora. Znate kako je u novinama, ograničeni ste prostorom, kao vi na radiju vremenom, želeo sam bolje da predstavim sve te ljude. Poželeo sam da priče koje radim odu dalje od tiraža u Srbiji i BiH. Tako su nastale „Priče sa dušom“ koje su ubrzo pokrile ceo svet, pogotovo našu dijasporu koja mnogo voli da ih čita. Osećaj koji imam sada i onaj koji sam imao pre tri godine kada sam počeo da razmišljam o internetu, dve su potpuno različite stvari, nebo i zemlja.

Šta vam je rekla okolina? Mi smo navikli da radimo i zarađujemo na tradicionalne načine. Da li ljudi shvataju da je ovo što radite budućnost?

— To je jedno od prvih pitanja koje su mi prijatelji i porodica postavili, čuveno pitanje, a gde su pare. Nisam otvorio ovaj sajt samo da bih pisao životne priče, doneo sam veliku životnu odluku, dao otkaz u poznatoj kompaniji gde sam bio urednik životnih priča, ostavio sam dobru platu i posao u kojem nije bilo politike, već isključivo tople ljudske priče. Malo njih je verovalo u ovaj projekat, a ja sam verovao u ludu ideju da će sajt „zaživeti“. Uvek verujem u čuda i kada putujem po svetu, kada pogledate moj drugi sajt „Put oko sveta“, gde su putopisi i kada vidite kako se meni lepe stvari dešavaju na putovanjima i kakve ljude pronalazim, tu se može videti moja misija, moj moto — da je sve u životu moguće. Tako sam verovao da će „Priče sa dušom“ lepo da krenu, a moji čitaoci su mnogo pomogli, pre svega su prepoznali vredne i kvalitetne ljude, talentovane ljude u Srbiji, regionu i celom svetu. Tako smo zajedno stigli do prvog miliona čitalaca pre nekoliko meseci.

Pritisnuti svakodnevnim obavezama ljudi često govore da će napustiti sve i otići na selo. Pričama ste motivisali mnoge da izađu iz komforne zone i započnu svoje poslove.

— U većini ključ uspeha je, čini se, zaista u promeni okruženja ili je to pogrešan utisak? To jeste jedan od motiva, ali ako imate tu ideju treba da dođete do stadijuma kada su vaše ideje i vaša želja da promenite život jače od vaših potreba. To sam shvatio na svom primeru, ako imate život u kojem ne želite da se odreknete određenih prohteva, nećete biti spremni da uđete u nešto novo, morate da raščistite sa tim. Okruženje je važno, to su najčitanije priče, priče ljudi koji su se vratili na selo, koji su se preselili iz grada da bi počeli da prave kozji sir ili da bi se bavili seoskim turizmom, koji su pronašli svoj duhovni mir zajedno sa materijalnim blagostanjem koje imaju, a imaju i slobodu. Život bez okova je jedan od pokretača promene.

Malo je zemalja u kojima niste bili. Na putovanjima srećete zanimljive ljude koji su na neki način vezani za Srbiju, zanimljivo je da ih za našu zemlju najčešće veže ljubav.

— Jedna od najčitanijih je priča o neobičnom bračnom paru, mlada je iz Rusije, mladoženja iz Beograda, oni su napravili viteško venčanje u Manastiru Manasiji. Bilo je to srednjovekovno venčanje, obukli su se kao u doba Despota Stefana, sve je bilo u tom duhu. Pišem dosta o strancima koji ovde žive, o strancima koji su takođe kao i naši ljudi koji su promenili život, jer priča sa dušom su univerzalne, nisu vezane samo za Srbiju. Imao bih istu priču u Rusiji ili Francuskoj, ako bi se oni preselili. To su ljudi koji su rešili da promene svoj život. Fascinantan je broj priča o strancima koji žive u Srbiji.

Mi se, nezadovoljni ekonomskom situacijom, tome čudimo, a šta kažu stranci sa kojima radite kao turistički vodič?

— Navikli smo da pričamo samo o tome da ljudi odlaze iz Srbije, radim kao turistički vodič za francusko tržište, kada dođu Francuzi, obavezno ih provedem pored te pekare koju su u Beogradu otvorile dve Francuskinje i kažem, vidite, ne idu svi u Evropsku uniju, ima ljudi koji dolaze iz EU kod nas. Radim priče o mešovitim parovima, uskoro izlazi priča o jednoj Peruanki koja pravi dekoracije za dečije rođendane, ona me je kontaktirala i rekla da prati sajt, iako jedva govori srpski. Ako ste sa ljubavlju došli da živite u Srbiji i ako posao koji ste pokrenuli radite sa srcem, vaš proizvod mora da bude dobar. Ljudi će uvek prepoznati, ako radite srcem.

„Priče sa dušom“ proizilaze iz dva posla kojim se bavite, novinarskim i poslom turističkog vodiča. Da li je istina da ste jedan od retkih koji radi nekakve ekskluzivne ture, za mali broj ljudi, o čemu se radi?

— To su, kako mi vodiči kažemo, privatne ture, radim ih na francuskom i engleskom jeziku, u pitanju su turisti koji žele da imaju samo svog vodiča, kome mogu da postave 1001 pitanje, što ne mogu u običnoj grupi. U tim turama kombinujem priče sa dušom i filujem ih novinarskim materijalom, one nisu samo istorijske, kako inače vodiči rade, nisu dosadne. Svuda u svetu vodiči se oslanjaju samo na istoriju, na mnogo podatka, a ja pričam o svakodnevnom životu u Srbiji, o običajima, odgovaram na pitanja tipa kako su kafići puni u sred dana, da li ti ljudi rade. Vodim i francuske novinare koji pišu o Srbiji, gde ih odvedem, posle o tome pišu. Trudim se da budem objektivan, da predstavim sve strane života, iako svoju zemlju najviše volim. Oni me, kada vide kako govorim francuski, pitaju, zašto ne živim tamo, a ja kažem, zašto bih otišao, tako sam udesio svoj život da vi dolazite ovde kod mene.

Kada čitamo ove Vaše priče, čini nam se da je sve ostvarivo, ali živimo u vremenu kada je jako teško bilo šta promeniti. Nudite li ovim pričama neki univerzalni recept?

— Važno je pratiti unutrašnji osećaj, ne treba slušati kritičare koji to nikada ne bi probali, a već vide vašu propast. Pomenuću porodicu Terzić, oni sa decom prave nakit od perli koje možete svuda da kupite, ali oni prave nakit sa etno motivima. Iskoristili su znanje o našoj kulturi. Poenta je u tome kako rasporedite perle. Oni imaju esenciju čiste ljubavi koja je utkana u proizvod. Moje selo je blizu Topole, tamo mi je mnogo lepo, često razmišljam šta da uradim da tamo živim, a ovde radim, imam ideju. Na Oplencu nemate turističke vodiče koji govore strane jezike, a turista koliko hoćete, još se niko nije setio da ode da živi u Topoli. To bi bila sjajna priča s dušom.

Senka Miloš

rs.sputniknews.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime