Vreme državne malodušnosti?

0
470

Srbija se u prošlosti suočavala sa mnogo većim izazovima nego danas i nije svojevoljno pokleknula. Nema pravo da to učini ni sada, kada nam ne preti enormna najezda legija globalnih moćnika već su posledice odbrane nacionalnih interesa znatno manje.

Pre neki dan je albanskoj ali ništa manje i srpskoj javnosti tzv. premijer Kosova poručio da ukoliko Srbija odluči da pošalje svoje snage na etnički srpski sever naše secesionističke pokrajine – Amerika će braniti lažnu kosovsku državu. Pošto Beograd to zna, uveren je Haradinaj, Srbija se ni u kom slučaju neće usuditi da pošalje trupe na Kosovo. Dok je tamo i jedan jedini američki vojnik Priština ima odrešene ruke da radi šta hoće dok je Srbija u okovima. Šta je i u kojoj meri od toga tačno? Pogotovo da li su okovi mentalni ili čelični?

NE PLAČI VEĆ SHVATI

Deo odgovora na postavljena pitanja sadržan je u rečima predsednika Srbije koje su usledile posle izjave Haradinaja. Vučić je istakao da je on potpuno u pravu kada kaže da će SAD, šta god da se dogodi, biti na strani kosovsko-albanskih separatista. I to bez obzira koliko Priština kršlai međunarodno pravo. Uz Ameriku kosovsko-metohijski Albanci imaju i druge moćne zaštitnike. To su činjenice sa kojima je krajnje vreme da se pomirimo“.

Sa rečenim se slažem ako je u duhu – a nadam se da jeste – misli holandsko-jevrejskog filozofa Baruha Spinoze: „Ne plači, ne ljuti se, već shvataj“. Drugačije je neprihvatljivo, jer nemamo pravo da se pomirimo sa sopstvenom propašću. Dovoljno je da uvažimo činjenice. Takve su kakve su, ali može se i sa njima ići napred bez defetizma. Da se poslužim rečima vojvode, odnosno u periodu o kome se radi generala Mišića. U svojstvu junaka Ćosićevog romana „Vreme Smrti“ poručio je svima koji su počeli da se kolebaju da li srpska borba ima smisla u izuzetno teškim okolnostima: „Sve dok se ljudi bore nema nepovoljnog položaja koji se ne može izmeniti“.

Posle ovakvog stava – a on je bio takav i u stvarnosti a ne samo u romanu – velikog srpskog vojskovođe, imajmo u vidu da većina Srba i danas nije spremna da digne ruke od naših nacionalnih interesa. Nije prestala da se bori. Pri tome, osim u manipulativnim klišeima, niko nas ne bombarduje kao 1999. u vreme NATO agresije, niti je realno da se nešto tome nalik ponovi. Daleko je od toga, tim pre, da se nad Srbijom nadvila senka stradanja i propasti kao krajem 1915. ili davne 1813. Opasnosti su mnogo manje ali naša nerazumna uzdržanost je veća nego ikada. Dovoljno je pomenuti uporno odbijanje da uvedemo recipročne mere Prištini u okolnostima kada ona nanosi veliki ekonomski udar našem narodu na KiM i privredi cele Srbije. To je samo jedan primer od mnogih gde trpimo poniženja i štetu kao da smo u kazamatu a ne suverena nacija koja ima mogućnost i pravo da se brani.

OPASNE IGRE

Stvari nisu crno-bele. Na jednoj strani nije, kao što se ponekada predstavlja, srpska pogibija ravna Albanskoj golgoti ako bilo šta odvažno preduzmemo, a na drugoj mazohistička popustljivost kako bismo preživeli. Ako nismo više junačkog kova kao naši preci, niti kao stara nacija imamo biološke potencijale da izdržimo strahote sa kojima su se oni suočavali – ne moramo baš olako da dižemo ruke ni pred mnogo manjim problemima sa kojima realno možemo da se nosimo. Šta god bilo, neće poteći reke srpske krvi niti će naše gradove gutati plamen.

Niko Srbiju neće napasti, nećemo se suočiti sa sveobuhvatnim sankcijama i njihovim užasnim posledicama kao 1993, iako je moguće da se Srbi na severu Kosova suoče sa pokušajem albanske okupacije a Srbija sa nizom problema. Pri čemu bi iza Prištine, po svemu sudeći, stvarno stajali – kako ovdašnji političari vole da kažu – naši „zapadni prijatelji“ iz Vašingtona, Londona, Berlina i Pariza. No, takvih pokušaja je uz potporu istih bilo i ranije, od 2000. do 2011. godine, pa su propali. Naš narod kompaktno naseljen na delu Kosova koji se naslanja na Centralnu Srbiju bio je i ostao odlučan da odbrani svoju slobodu. Nju može jedino da mu ugrozi kalkulacijama i oklevanje Beograd.

Za otpor je imao i ima snagu ako dobije adekvatnu podršku od strane oficijelne Srbije. Druga stvar je ako ona, zbog interesa vladajućih struktura izostane. Ali ipak ne verujem da postoji takva namera koliko se pribojavam da srpski establišment igra razne igre, već kako kada, od dramatizacije negativnih mogućnosti do pokazivanja mišića, kako bi doveo građane u stanje da lako prihvate ono rešenje koje sa nekim međunarodnim faktorima definiše. Međutim, sa evroatlantksim đavolom se teško pravi pogodba iako neko kod nas verovatno pomišlja da će umeti sa njim da se nosi. Zato se plašim da ćemo se na kraju okliznuti i suočiti sa velikom opasnošću po sever Kosova. Tada će se istinski postaviti pitanje kako da ga branimo.

MEHANIZAM SAMOZAŠTITE

Od „branilaca mostova“ preko „civilne zaštite“ Srbi su u prethodnom periodu stigli do sistema koji je obezbeđivao odbranu severa Kosova. Kada su, primera radi, prištinske specijalne snage upale na taj deo naše teritorije 2011. godine, suprotstavio im se dobro organizovan narod. Na sve strane su se pojavile barikade, prepreke, teški kamioni. Oko njih su se, dobro isplanirano i strukturisano, okupljali građani. Žene, deca, starci ali i snažni mlađi muškarci. Red jednog, red drugog. Za potrebe kamera, odbrane i čega god još. Čak i KFOR u takvim okolnostima nije moga da se po sopstvenoj volji kreće severom Kosova. Svima je bilo jasno da tu kljunu reč imaju Srbi.

U okolnostima kada NATO od starta krši Rezoluciju 1244. i Kumanovski sporazum, nemamo razloga da krijemo da smo sistematski povlačili odbrambene poteze. U pitanju je bio legitiman model zaštite srpskih državnih i nacionalnih interesa. A pred mnoštvom predstavnika medija, uključujući i televizijske ekipe iz Srbije, Rusije i drugih zemlja, nije bilo, niti je sada lako čak ni albanskih bojovnicima da primene masovnu silu protiv golorukog naroda koji je u prvom planu. Njihovi kako lokalni tako i strani stratezi dobro znaju šta je propaganda i kakvi su njeni efekti. No, tamo gde su se odlučili da selektivno probaju i sa upotrebom oružja, dočekali su ih srpski branioci spremni za to. Na obe strane poginula je po jedna osoba a bilo je više ranjenih. I time nije izazvan veliki rat.

Čim je došlo do oružanog sukoba nedaleko od administrativne linije koju su pokušali da zaposednu albanski jurišnici, KFOR je intervenisao. Prvo se pravio da ne postoji i da se ništa ne dešava, puštajući Albance da obave posao. Međutim, kada je video da stvari ne idu kako su u Prištini i po svemu sudeći tada pre u Berlinu nego Vašingtonu planirali, NATO maskiran u KFOR je profesionalno reagovao. Oni koji su pod izgovorom da sprečavaju krvoproliće izvršili agresiju na Srbiju 1999. i, kako je vreme pokazalo, bez obzira na sve prateće pravne aranžmane zapravo okupirali Kosovo, ne smeju sebi da dopuste da tu poteče reka krvi. Novi rat bi za njih bio veliki neuspeh, a cilj im je da svojim navodnim mirotvornim delovanjem operu prljavu NATO biografiju iz 1999.

POGREŠAN RAČUN

Uz svu crnu propagandu i prikrivanja, čak i zapadni mediji i javnost nisu mogli da ne ispolje izvesnu nelagodu zbog martovskih pogroma 2004. Zločini nad Srbima se relativizuju, ali kada se zapali veliki požar dim koji on izaziva privlači pažnju i negativni odijum. To znaju i toga se pribojavaju albanski separatisti na Kosovu i njihovi zapadni mentori. Pogotovo sada kada su proglasili nezavisnost i umislili da imaju državu te u to ubeđuju ostatak sveta. Nezgodno im je da se vidi koliku i kakvu razbojničku družinu predstavljaju. Opet, sukob bi učino da padnu sve maske.

Kada je tako a jeste, onda je jasno da će nam albanski vojno-politički ekstremisti i njihovi zaštitnici uraditi taman ono što im dopustimo. Oni su agresivni onoliko koliko smo mi popustljivi. Dok god su svesni da se nećemo braniti, vršiće drske upade na teritorije kojima i dalje dominiranu Srbi. Hapsiće ljude, uvodiće nam razne takse i sprovoditi druge mere pritiska. Mrcvariće nas na malo dok smo pasivni ali će, uveren sam, stati ako se stvari promene.

Ako bi prištinski vlastodršci znali da nećemo trpeti zslostavljanje, kako Srba na KiM tako i celokupne Srbije (koje je uz pomoć nelegalnih taksi sada u toku), te će se na ovaj ili onaj način dići veliki oblak prašine usled naše reakcije, takve stvari ne bi radili. Međutim, problem je što je Beograd talac EU integracija ili nekih političkih dugova. Verovatno je državni vrh u strahu po sebe od lično-partijski usmerene odmazde „zapadnih prijatelja“ koja je već neke srpske bivše vladajuće garniture koštala vlasti. I zbog toga prelaze preko onoga što se ne sme trpeti.

OD ŠTITA DO POROZNOSTI

Polazeći od rečenog vratimo se potencijalnoj odbrani severa Kosova. Zbog odnosa sa Briselom Srbija je 2015. pristala da ukine „civilnu zaštitu“ (što je i realizovano tokom 2016). Tako je nestao zvanični okvir za mobilizaciju srpskog naroda na severu Kosova te institucija u koju su se kada to zatreba lako uključivali svi oni iz ostatka Srbije koji žele da pomognu odbrani našeg naroda na prostoru južne pokrajine. Uz građane, na način koji se dovoljno može braniti da izbegnemo otvorenu konfrontaciju sa NATO, tu je postojao zgodan prostor za („neformalno“) angažovanje pripadnika naših vojnih i policijskih specijalnih snaga u odbrani severa Kosova.

Taj mehanizam se u praksi a ne samo u teoriji pokazao kao efikasan. To su dobro shvatili i albanski zapadni saveznici pa su njihovi mediji kod nas i oko nas, kao i NVO u Srbiji koje za rade njih, vodile upornu kapanju protiv „civilne zaštite“. To u kombinaciji sa spoljnim pritiscima i ucenama dovelo je do toga da se odreknemo kvalitetne institucije a zauzvrat dobijemo prazna obećanja Zapada da albanskim snagama neće biti dopušteno da dolaze na sever. Ona su već, više puta smo to videli, grubo pogažena. Jasno je da niša ne znače, a neformalna struktura koja je, kako se tvrdi od strane upućenih, zamenila zvaničnu „civilnu zaštitu“, nije se pokazala delotvornom.

Dovoljno je videti kako nas, kada požele, spram horde koja je krenula na sever 2011. malobrojni pripadnici albanskih paravojnih formacija, buše kao sir. Kad im to padne na pamet pojave se na severu Kosova i pokažu čija reč je utemeljena na sili a čija na praznim obećanjima. I nikome ništa. Mi malo besnimo za svoj račun ali ništa ne preduzimamo. Ranije nije bilo tako. Jedno je država, makar i u kamufliranom vidu, a drugo su „žestoki momci“ koji treba da pokrenu odbranu tog dela naše zemlje ako bi postojala politička odluka da se deluje. To se odnosi kako na borbene potencijale tako i autoritet koji se uživa u narodu. On je od ključnog značaja za njegovo okupljanje i odbrambeno motivisanje.

REVITALIZACIJA MOĆI

U okolnostima u koje je i našom krivicom doveden sever Kosova – ako se brzo nešto ne promeni – od pre ili kasnije izglednog pokušaja sveobuhvatnog albanskog oružanog i političkog zaposedanja samo može da ga spase otvorena vojna intervencija Srbije. No, pribojavam se da je Haradinaj u pravu kada kaže da se, znajući šta ona može da izazove, Beograd za nju ne bi odlučio. Pretio bi a onda ništa. Ostalo bi mu da kuka i medijski proba da umanji katastrofalne efekte užasnog razvoja događaja. Doduše, za očekivati je da bi sa naš narod bar mestimično samoorganizovao i branio, da bi u tome verovatno imao izvesnu podršku oficijelne i neoficijelne Srbije, ali sumnjam da bi iz toga proizašli prihvatljivi rezultati. I u vezi sa tim je pomenuti albanski terorista sada u ulozi lažnog premijera precizan kada kaže da ad hok slanje ljudi i materijalnih sredstava od strane Srbije, što očekuje ako kriza kulminira, neće dovelo do preokreta. Kula se ne gradi onda kada počne neprijateljska najezda.

Zato se vratimo na reči Spinoze i odlučno a pragmatično delujmo u skladu sa njima. Otkopajmo i nadgradimo dok možemo bastione koje već imamo. Srbija na severu Kosova poseduje sve potrebne odbrambene elemente samo je potrebno da ih brzo poveže i dopuni. S obzirom da za to postoje ljudi, planovi, materijalna sredstva – ako bude postojala i politička odluka, munjevito se mnogo toga može postići. Pre nego što Albanci budu spremni da masovnije reaguju, Srbija može da reaktivira svoj sistem „civilne zaštite“. U krajnjoj liniji njegovi noseći elementi mogu brzo da budu postavljeni na noge na prostoru pod upravom Beograda i bukvalno preko noći transferisani na Kosovo. Na njih bi se na prvi poziv brzo naslonio narod na severu. Još nešto ništa manje bitno.

MEDIJSKI RAT

Mi sami sebi govorimo o tome sa kakvom nepravdom se suočavamo, a to nema drugog smisla osim unutrašnjepolitičkog. Srbija mnogo jasnije i glasnije mora da se obrati svetskoj javnosti u vezi sa dešavanjima na Kosovu pa i pretnjom od pokušaja albanske okupacije severa pokrajine. Zašto Beograd ne bi pozvao i podržao njihov boravak i rad, televizijske i druge novinarske ekipe iz svih zemalja sveta koje su spremne da permanentno prate dešavanja na severu Kosova i Metohije i drugim tamošnjim srpskim sredinama? Mnogo je manji prostor da se nešto nemilo desi kada i Albanci sa svojim zaštitnicima znaju da su u fokusu medija koji nisu pod njihovom kontrolom. Kamere su moćno oružje!

Štaviše, zašto Srbija ako misli da nam preti nova američka agresija priskočimo li u pomoć svom narodu na Kosovu, ne bi blagovremeno pozvala vojno-političke posmatrače iz Rusije, Kine i svih drugih zemalja koje su spremne da ih pošalju? Neka ih prištinske vlasti i njihovi zapadni protektori i ne puste na Kosovo. To je već velika medijska tema, kao što bi od ogromnog značaja bilo i stacioniranje posmatrača uz administrativnu liniju sa strane centralne Srbije. To nameće po nas mnogo povoljniju perspektivnu posmatranja stvari u očekivanju moguće albanske agresije na sever. Uz to je i ozbiljno destimuliše.

PRIJATELJI I NEPRIJATELJI

Sve u svemu ako brzo ne počnemo da revitalizizujemo srpske institucije ukinute u kontekstu tzv. Briselskih pregovora i na druge načine sistematski delujemo, samo je pitanje vremena kada ćemo loše proći i na severu Kosova. I za to neće biti odgovorna pređašnja, već sadašnja vlast. Nema te marketinške veštine kojom se to može sakriti. Koliko god da je stara vlast dovođenjem ELULEKS-a i otpočinjanjem Briselskih pregovora (vodio ih je Borko Stefanović) trasirala strmu stramputicu, aktuelna bi bila ta koja je dopustila da se na njoj konačno slupaju naša kosovska kola. To Srbija ne sme da dozvoli.

Amerikanci, Nemci, Englezi i bilo ko drugi moći će da se ljute ako se na pragmatičan način aktiviramo, ali neće imati mogućnosti da se drastično umešaju na našu štetu. Opet, ako budemo samo pričali i kukali, dopustićemo i bez njih da se preostale naše pozicije na Kosovu uruše. Alabanci će već umeti da iskoriste našu slabost i neodlučnost. Oni otimaju i ono što im Zapad nije dao. Da ne govorimo kolko čvrsto drže ono što su nas naši tobožnji EU i američki prijatelji ubedili da im prepustimo sebi na štetu.

Ne smemo više tako da radimo. Oni koji vode ovu zemlju moraju da shvate da se svet promenio od 1999. Amerika i dalje riče, ali daleko je od nekadašnje moći koju su već uveliko ugrozile Rusija i Kina. Buka koju Vašington diže često je pre odraz nemoći nego siline. To je pokušaj da se prikrije i revitalizuje trend slabljenja koje je već i tako odmaklo. U takvim okolnostima ako smo već definitivno svesni da Amerika i još neke druge zapadne sile i dalje posvećeno rade protiv nas, čemu pretvaranje da smo prijatelji?

Ono ima smisla ako možemo da kupimo milost, a ako već kako konstatuje i naš državni vrh, to ne možemo, onda ne gubimo više vreme i energiju. Okrenimo se mnogo ozbiljnije, ne samo ekonomski, Moskvi i Pekingu. Mnogo manja od Srbije i uz to sa ograničenim (samo unutrašnjim) suverenitetom Republika Srpska daje sjajan primer Beogradu kako se može, kada za to postoji volja i hrabrost, uspešno blokirati antisrpska politika Zapada. Ne radi se o imaginaciji već o vidljivoj realnosti.

KINA I RUSIJA

Kada smo kod nje u kontekstu iznalaženja veće podrške za našu stvar, da primetimo da možda Kina i dalje postupa vojno-politički obazrivo kada direktno nisu ugroženi njeni interesi ali nema sumnje da na mnogim poljima može da nam bude podrška. A Rusija to može i hoće mnogo nedvosmislenije. Ona je odavno skinula rukavice i uspešno počela da obara ruke sa SAD. Samo rusku svestranu podršku treba zatražiti! Ne mogu Rusi biti Srbi umesto Srba a da mi neutralno balansiramo između njih i Zapada. To je već geopolitika iluzija.

S druge strane ako bismo se okuražili da jasno definišemo ko su nam prijatelji a ko prema nama deluje neprijateljski i tome prilagodili svoju spoljnu i odbrambenu politiku, samo bismo profitirali. Time bismo se – nekome to može da zvuči paradoksalno ali je tako – udaljili od potencijalnog sukoba. Izolovani i odbačeni od onih koje nakaradno zovemo „zapadnim prijateljima“ a obeshrabreni da se obratimo onima koji istinski mogu da nam budu saveznici, mnogo više prizivamo nevolje nego kada bismo postupali smelije. Slabi, neodlučni i zbunjeni su pre žrtve nego oni koji su spremni da uzmu sudbinu u svoje ruke.

VOLJA ZA POSTOJANJEM

Srpski narod nije slomljen. Spreman je na realan način da se bori. To se oseća po reakcijama ljudi u vezi sa dešavanjima na Kosovu i to u uslovima klime, čini mi se od strane vlasti medijski zagrejane više nego što je osnovano, da nam prete veliki sukobi. Siguran sam da nije tako, ali jeste da većinska Srbija ne prihvata da zbog dobrih odnosa sa Briselom i Vašingtonom, nastavka EU integracija ili dolaska neke nove nemačke kompanije koja kod nas proizvodi rezervne delove – odustanemo od Kosova. Kada bismo to učinili onda bi neminovno usledilo i sramno distanciranje od Srpske na način koji je već uočljiv, žalosno je ali je tako, kada se radi o Srbima u Crnoj Gori. Oni koji nas lome oko Kosova uverili bi se da to nije teško postići na svim poljima – kao što je naša popustljivost prema Podgorici već inspirisala veće zahteve u vezi sa Kosovom – pa bi nastavili da nas gaze po pitanju RS.

Zvanični Beograd nema pravo da ide u tom smeru. Nasuprot tome ako budemo postupali kao Dodik u RS, i te kako možemo da računamo na uspeh. Tresla se pa se i dalje oko njega trese gora, zapadni samozvani gospodari sveta besne, ali Banjaluka u svome istrajava. I nikakva kataklizma se nije desila bez obzira što je pritisak na RS veći nego na Srbiju a ona je manja i (materijalno ali ne i nacionalno) slabija. Da se u tom svetlu na kraju, prvenstveno u vezi sa političkom elitom, ponovo vratim Živojinu Mišiću u kreativnoj interpretaciji Dobrice Ćosića. „Oduvek je sve protiv nas. Opstali smo samo zahvaljujući trpljenju i volji da postojimo. A sada nam nešto ponestalo vere u sebe. Sve ostalo što nemano, ne odlučuje našu sudbinu“.

Dragomir Anđelković
Izvor:  Pečat , vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime