Vreme je da se i Srbi vrate Srbiji

Nismo pametniji od Sv. Save i Cara Lazara

2
645

g1PROMOCIJA drugog, proširenog izdanja knjige „Vratiti se Rusiji“, general-potpukovnika dr Leonida Petroviča Rešetnjikova, direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja, održana je u Privrednoj komori Srbije, u organizaciji izdavača Evro-buk i Naše Srbije.

I to baš godišnjicu krunisanja ruskog imperatora Nikolaja Drugog.

Pored autora, o delu su govorili mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i mitropolit toboljski i tjumenski Dmitrij, prvi zamenik predsednika komiteta ruske Dume za Zajednicu nezavisnih država Oleg Lebedev, stariji naučni savetnik Instituta za evropske studije Miša Đurković i glavni urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović.

U brojnoj publici su, pored velike ruske delegacije i velikodostojnika SPC i RPC, bili i predsednica DSS Sanda Rašković Ivić, predstavnik Pokreta Dveri Zoran Radojičić i predsednik Pokreta za Srbiju Vladimir Kršljanin.

Pogovor knjizi napisao je upravo mitropolit Amfilohije, koji je svoje obraćanje počeo sećanjem na poznanstvo sa starcem Tihonom, duhovnim ocem svetitelja Pajsija poznatog u celoj Evropi. Tihon se, kako je rekao, bavio živopisom tako da je celog života slikao jednu ikonu: „Skidnje Hrista sa krsta“, a napisao je i molitvu: Po Golgoti Hristovoj.

– Tu molitvu i ikonu pominjem jer je Golgota otkrivenje božanske ljubavi koja ne traži svoje. Svedočanstvo je da je Bog došao, ne da mu služe, nego da svoj život položi za druge. Taj Bog je istinski upravo zato što je pokazao da je on – samožrtvena ljubav. Mi pred sobom imamo ovu knjigu, „Vratiti se Rusiji“ u kojoj je pisac pokazao saznanje onoga što je srž vere, bića i istorije ruskoga naroda, naročito otkrivenog u dvadesetom vijeku kada je taj narod prikovan na Golgotu, na kojoj je otkrio sebe samoga i ono najdublje u njemu. A to je da je jedini put svakog čoveka i naroda, put ljubavi koja se žrtvuje za druge bez ostatka, a ne da druge žrtvuje sebi. Ta Golgota je u biti svih pravoslavnih naroda, a kod Srba se otkrila na Kosovu, kod cara Lazara – istakao je Amfilohije.

Znamo, kako je rekao, koliko je u 19. i 20. veku bilo „zapadnjaka“ u ruskom narodu koji su ga usmeravali prema onome što je zapadna civilizacija, duhovnost i sociologija, odnosno poimanje ljudskog društva.

„To je bilo opredeljenje za zemaljsko carstvo. Ali, bilo je uvijek i onih koji su za uzrastanje pojedinca i društva u mjeru koja je bezmjerna. Ali, tome prethodi – Golgota. Tako je i zapisano u Jevanđelju: da se Carstvo Božje zadobija podvigom.

Plod usmerenja prema Zapadu je bila boljševička revolucija. To je bio jedan radikalan sdvig – humanistički ili kako god da ga nazovemo – to je bio sdvig vezan za zemaljski napredak, sdvig protiv Boga, jer je Bog bio smetnja tom napretku. A znamo gdje je ta revolucija dovela Rusiju.

Međutim, u knjizi se govori i o Otadžbinskom ratu. Godine 1941. ruski narod se našao pred prijetnjom da bude uništen.

Šta se dogodilo?

Taj rat koji je bio rat komunista , sovjeta, najedanput se iz svojih dubina pretvorio u otadžbinski. Čak je i Staljin rekao: „Ne borimo se za komunizam, nego za matušku Rusiju“.

Zahvaljujući tome je to bio otadžbinski rat kroz koji je progovorila zrela, hrišćanska , carska Rusija“, zaključio je mitropolit Amfilohije.

On je potom ispričao anegdotu o jednom sovjetskom generalu koji se tokom posete Beogradu raspitivao za rusku crkvu i iz džepa izvadio ikonu Svetog Serafima Sarovskog koja mu je spasila život zaustavivši metak. Iako komunista, nosio je dublje opredeljenje, ukazao je Amfilohije.

„O toj Rusiji govorimo, kroz koju su – kroz raspeće i istoriju – progovorili Bog i izvorna vjera. Narod koji izdrži Golgotu je narod ne samo prošlosti, nego budućnosti i on nije svjedok samo sebe i svoje veličine, nego nosilac spasa čitavog svijeta. To govori ova knjiga.

I zaista, Rusija treba da se vrati takvoj sebi, jer je u njoj spasenje Rusije, pravoslavnih naroda i – kristalno jasno bih rekao: i čitave Evrope i svijeta. Iz tog razloga smo blagodarni Rešetnjikovu na ovoj dragocjenoj knjizi. On je sazrio na tom krstu i jedan je od svjedoka istinske Rusije“, rekao je, na kraju izlaganja, mitropolit Amfilohije.

Vladika Dmitrij ga je potom odlikovao Medaljom Svetog Jovana Toboljskog. Za zasluge za veru i zalaganje za povezivanje pravoslavne Rusije i Srbije.

Ruski vladika je poručio da su inteligencija i društvo u Srbiji i Rusiji zaboravili značaj Svetog pisma, a moramo da se „zamislimo da li stvarno idemo putem preporoda, da li ćemo samo da se materijalizujemo, ili ćemo održati pobedu pred đavolom“.

„U Rusiji se, prema njegovim rečima, tokom 19. i 20. veka desila agresija na veru, ubijen je car, a otadžbina postala ranjiva. Mnogi sinovi Rusije su napustili zemlju, Srbija je primila mnoge od njih, a oni su joj verno služili. Međutim, događaji 1917. su bili loši za celo pravoslavlje. Za samo deset godina je uništeno pravoslavno uređenje crkve i pravoslavni narod u Rusiji. Izgleda da je bila Božja zamisao da Rusija bude žrtva ateizma koji cveta u svetu.

Da Vas podsetimo:  Oči dečaka

Svi koji danas izučavaju i govore istinu, kao Leonid Petrovič i njegov rad, doprinose preporodu istorije“, ukazao je vladika Dmitrij.

Oleg Lebedev je istakao da u Rusiji oduvek postoji trojedinstvo: vera, car i otadžbina i da je ono osnov Rusije. Sa tim Rešetnjikov ne samo da živi, nego se sa tim i rodio – ukazao je Lebedev.

On je ocenio da kad god se to jedinstvo remetilo, za Rusiju je nastajala tragedija, jer je ona – pravoslavna. Naši neprijatelji su – dodao je – više puta pokušavali da razdvoje pravoslavni svet i da nas duhovno unište uništavajući nam veru. „I sada pokušavaju da unište naš pravoslavni svet, ali – neće uspeti. Naša pravoslavna vera nam daje ljubav prema Bogu, bližnjem i zemlji. Za Rešetnjikova je taj odnos prema veri – bol njegovog srca i duše! Samo verom u Boga možemo da spasimo pravoslavni svet i živote naših ljudi. A svako ko pročita knjigu, staće uz nas za cvatuću budućnost naših zemalja“, poručio je Lebedev.

Uzevši reč, Miša Đurković je prvo istakao da u Crnoj Gori, koja je pred ulaskom u NATO, postoji nacrt zakona prema kome država preuzima hramove i onda ih ona dodeljuje na korišćenje verskim zajednicama. „Molim našu braću iz Rusije da se upoznaju sa ovom tragičnom činjenicom i da svi zajedo pomognemo da se tome suprotstavimo. Crpeći snagu i znanje iz ove divne knjige o kojoj govorimo, dužni smo da praktično delamo borbom za ono što je naša tradicija“, rekao je Đurković.

On je objasnio da je promocija knjige „Vratiti se Rusiji“ deo manifestacije, tokom koje se obnavlja sećanje na prisustvo belogardejaca, odnosno imperijalnih Rusa na našim prostorima. Zahvaljujući radu mnogih ljudi, Naše Srbije, Srpskog koda, imamo zadovoljstvo i da pozdravimo naše drage prijatelje i da obnovimo duh onoga o čemu je Leonid Rešetnjikov pričao u ovoj knjizi, kazao je Đurković.

Za dva dana će, kako je najavio, biti otkriven spomenik i obnovljeno groblje u Kikindi na kome leži 12 generala belogardejske armije. Potom će se manifestacija preseliti u Sremske Karlovce gde je osnovana Ruska zagranična crkva i gde je bio štab vojske generala Vrangela.

Prema Đurkoviću, Rešetnjikov u knjizi iznosi kritiku prema ruskoj eliti i u pogovoru – koji je dodat u ovom drugom izdanju – piše o kontroverzama savremene Rusije“ koja vrluda između jednog dela ljudi, koji zavedeni i dalje obožavaju nasleđe staljinizma, i, sa druge strane, onoga što je neoliberalna tradicija koja se vraća „februarskom nasleđu“.

– Unutar ruske elite traju borbe. Deo nje je fasciniran zapadnim hedonističkim prosvetiteljskim modelom: od Petra Velikog, preko dekabrista, kadeta i svega onoga što je sažeto u februarskoj vladi, za koju Rešetnjikov s pravom tvrdi da je najveći primer tragedije i izdaje Rusije posle koje je boljševizam logično usledio. Elita Rusije 1917. je izdala cara i tradiciju. Rešetnjikov tu govori i o vojsci, buržoaziji, ali i sveštenstvu čiji se deo vrlo negativno poneo prema caru. Deo te priče je i odnos prema belogardejskom mitu. Mi smo navikli da ih posmatramo kao ljude koji su se podigli da brane čast, istoriju i tradiciju i da se suprotstave boljševizmu. Međutim, u knjizi ćete naći kritiku problema koji su taj pokret pogađali. Na primer, od pet ključnih generala, koji su vodili taj pokret, čak četiri su učestvovala u prevratu 1914.godine, a samo je Vrangel – koji leži u Beogradu- bio neukaljani oficir koji je vodio belogardejsku armiju, kazao je Đurković i podvukao ideološku problematiku belogardejskog pokreta u kome su „sve do samog kraja bili proganjani monarhistički elementi“.

Deo propasti belogardejskog pokreta se tako – istakao je – nalazi u februarskoj, a ne tradicionalnoj ideologiji kojom su oni vođeni. Rešetnjikov, prema Đurkoviću, s pravom govori da je „ideologija februara“, koja se nalazi i u ideologiji perestrojke , pa i u velikom delu ideologije ruskih liberala danas, ono što je možda još veća tragedija od samog boljševizma, a to je pokušaj da se na umeren način prevaziće ono što ne može da se prevaziće: duhovna, monarhijska, tradicionalna pravoslavna osnova života i imperije.

Prema njemu, Rešetnjikov je dao još jedan teorijsko-politički doprinos zastupajući ideju samodržavlja, ali ne kao totalitarnog pristupa, već se autor vraća „najboljim izdancima tradicije političkog mišljenja“ i pokazuje da je to samodržavlje – pravoslavno, rusko, tradicionalno utemeljeno – najzahtevniji oblik državnog uređenja koji zahteva oduhovljen narod, elitu i samoga cara.

Konačno, kada govori o savremenim problemima, istakao je Đurković, Rešetnjikov ih ilustruje slikom čoveka koji danas kleči na grobu Staljina i – krsti se!

„To je na neki način suludo. Ali, govori da neki ljudi i danas Staljina percipiraju kao naslednika samodržavlja. Rešetnjikov ukazuje na suštinu tog čoveka i ideologije koja do dan danas ne da Rusiji da se vrati sebi. Staljinizam je zlo jer je deo boljševičke jeresi, a boljševički pokret ima bukvalno satanističke i okultističke osnove. Ovde ćete naći, recimo, podak da je Trocki 1918. inicirao podizanje spomeika Judi Iskariotskom. Uostalom, i sama petokraka je simbol pentagrama. A sve to zajedno čini osnovu koja sprečava Rusiju da se vrati sebi“, zaključio je Đurković.

Da Vas podsetimo:  Štrajk taksista toplo prija vlastima

On je, međutim, istakao da neki događaji, kao što je Krim, Abhazija, Južna Osetija, pokazuju da je Rusija spremna da u nekim trenucima povrati svoju snagu, te da mnogi ljudi, ne samo u Rusiji, nego i u Americi, vide u Rusiji i Putinu jedini civilizacijski model koji se suprotstavlja modelu nastranosti, demografske propasti i civilizacijskom hedonizmu.

Rusija mora biti ili pravoslavna imperija ili ništa, citirao je na kraju Đurković Rešetnjikova i podvukao da je „Vratiti se Rusiji“ izuzetno istorijsko štivo pisano u maniru najvećih ruskih pisaca koja nedvosmisleno pokazuje da je najveći problem Rusije u 20. veku bio taj što je 1917. godine izgubila svoju „duhovnu osnovu“.

„Jedini način – da se Rusija i Srbija danas odupru onom što im se nameće – jeste da se vrate izvornim hrišćanskim vrednostima. Staljinizam i ono što je doneo zamalo su uništili Rusiju, koja može da bude ili pravoslavna imperija ili ništa“.

Skupu se zatim obratio Đorđe Vukadinović i ukazao na slojevitost knjige, napisane u najboljoj tradiciji ruske proza, koja se čita u dahu, kao uzbudljivo istorijsko štivo. Istovremeno, ona je ozbiljno naučno delo koje otkriva mnogo toga do sada nepoznatog. Ona je odlična politička i geopolitička analiza savremenog sveta i Rusije i njihove budućnosti. Rešetnjikov nimalo ne skriva ideološku, duhovnu i političku poziciju sa koje piše.

„Izdvojio bih detalj o poznanstvu sa američkim kolegom obaveštajcem koji ima razumevanje za Sovjetski Savez, ali nema nikakvo razumevanje za Rusiju. Tu pada zavesa i prestaje čak i ona diplomatsko-obaveštajna mimikrija i izbija čak i neka mržnja koja se dešava kada se pomene carska imperijalna Rusije. To je detalj koji je bitan za razumevanjnje savremene Rusije, onakve kakvom je vidi Rešetnjikov, a i ja. Na to se nadovezuje priča o gotovo satanističkom radovanju dela intelektualaca povodom smrti cara Nikolaja. Rekao bih da je tako i sada: sve može da bude amnestirano i da se nađe razumevanja i prema Staljinu i Beriji i Lenjinu, ali se Nikolaju ne prašta. Rešetnjikov onda navodi i šta se Nikolaju spočitava, a to je praktično ništa. Ali, ta mržnja prema tradiciji, caru i veri je nešto što se vekovima provlači kroz onu ideološku vizuru koja ništa dobro ne misli Rusiji, iako se predstavlja kao prijatelj ruskog naroda.

Rešetnjikov navodi tri puta – ideologije pred današnjom Rusijom – a koja imaju veze i sa Srbijom – neoliberalizam, neostaljinizam, odnosno neokomunizam i ksenofobni nacionalizam. Onaj alternativni put – pravoslavni se malo pominje. Rešetnjikov naročito upozorava na problematičnost pokušaja da se napravi nekakav amalgam – pravoslavni staljinizam“, istakao je Vukadinović.

On je posebno ukazao da u Srbiji postoje rusofili koji veruju u njenu svemoć i koji se ljute na Rusiju – kao mlađi brat na starijeg – kada ona nešto ne uradi u Crnoj Gori, Bugarskoj ili Srbiji, a ne shvataju da i ona ima velike probleme, da se tek vraća sebi i da mora imati podršku i razumevanje za tu borbu, za povratak koji se dešava danas kako u Rusiji tako i u Srbiji i Crnoj Gori.

„Ceo svet s pravom upire oči u Rusiju, nadajući se da će ona, vrativši se sebi pomoći celom slobodoljubiom delu planete. Da li ona ima snage za prvi ustanak – vraćanje sebi – to ćemo da vidimo, ali ne treba samo da to gledamo, nego svako treba da pomogne sebi – pa će pomoći i Bog i Rusija“, zaključio je Vukadinović.

Posebno je naglasio je da je „Vratiti se Rusiji“ putokaz „da izlaza ima i za Srbiju“:

„U knjizi je jasno poručeno da Rusija ne može biti ni Belgija, ni Francuska, ni Švajcarska već može da bude samo ruska pravoslavna civilizacija. To je poruka i za Srbiju“

Sam autor je ukazao da se ideja da napiše knjigu rodila baš u Beogradu. Skupu se obratio ovim rečima:

„Veliko mi je zadovoljstvo što će u parlamentu biti nevelika grupa ljudi koji dele ideologiju ove knjige. Želim da pozdravim Sandu Rašković Ivić, Zorana Radojičića i gospodina Vukadinovića. Veliko hvala i Mlađanu Đorđeviću iz Naše Srbije.

Raduje me da su ljudi iz Srbije shvatili da treba da se vrate Srbiji.

Ona još nije ono što bi trebalo da bude.

Kada sam čitao reči cara Lazara, noćima nisam mogao da spavam. To su takve reči! Srpski svetac se obraća svim pravoslavcima, i Rusima i Srbima.

Zašto ga čitamo kao književnost? To je za nas zavet i putokaz kako da živimo dalje – da ne smemo da izdamo Srbiju. To je zavet i nama Rusima da ne smemo da izdamo Rusiju. A koliko puta smo u istoriji predali Rusiju? Izdali smo Rusiju. I Srbiju. Da li naše države sada cvetaju, da li nam je zbog toga bolje? Koliko još treba da lutamo po šumi? Da, zalutali smo.

Da Vas podsetimo:  Na sigurnom putu za „evropski Bangladeš“

Mi sada u Rusiji mnogo govorimo o Velikom otadžbinskom ratu. Bila je pobeda. Ali, ko je pobedio. Ruski narod je izgubio 27 miliona ljudi! Pobedile su SAD – one su postale gazde celog sveta. Mi izgubili 27 miliona, a oni 300.000 i postali su gospodari sveta.

A koja je bila prosečna starost naših pobednika koji su stigli do Berlina? U sovjetskim filmovima su to mladići od 19-20 godina. Međutim, mi smo proučavali podatke i saznali da je prosečna starost vojnika-redova bila 39 godina, što znači da su oni rođeni i vaspitavani u ruskoj imperiji. Takvi su stigli do Berlina.

Kada je bio popis 1936, Staljin je sakrio rezultate jer je, posle dvadeset godina uništavanja pravoslavlja, više od 60 odsto stanovnika reklo da su pravoslavni hrišćani i to je bio veliki udarac za njegovu vladavinu.

Milioni vojnika još nisu sahranjeni. Tragamo za njihovim ostacima. Na svake dve nedelje se prikupe kante sa njihovim krstićima. Shvatate li šta su nosili pored srca? U Rusiji još nema takvog shvatanja. Svi govore da smo pobedili zahvaljujući drugu Staljinu i sovjetskom narodu.

Držim u ruci knjigu „Veliki otadžbinski rat – pobeda duha i tradicije“. Na omotu su predstavljeni vojnici iz rata. Pored sovjetskog ordenja na njima su Georgijevski ordeni iz Prvog svetskog rata. Od devet maršala pobedničke vojske u Drugom svetskom ratu, četvorica su bili carski oficiri. Dvojica podoficiri. Dvojica redovi. Samo jedan nije služio u carskoj vojsci. Da li je nekome to poznato? Ne. Svi kažu da je pobedio drug Staljin.

Crvena armija je bila potpuno uništena 1941. godine. Fašisti su se približili Moskvi. Motoristi Nemačke su došli do Moskve. Dalje nisu krenuli jer su se uplašili, bio je prazan grad i rešili su: pobeda je već tu, Crvena armija ne postoji, tri miliona je zarobljenika. Ali, tada su se iz Sibira pojavili pukovi, divizije, tenkovi. To nisu bili dečaci nego muškarci koji su razbili nemačku vojsku.

Mi smo se u tom trenutku vratili Rusiji.

Dobro je Amfilohije citirao Staljina u obraćanju američkom poslaniku kada je rekao: „Da li vi mislite da se oni bore za nas? Ne. Bore se za majčicu Rusiju.

U Institutu imamo saradnika koji ima 77 godina i kaže da su njegovom ocu 1936. oduzeli imovinu, otišao je iza Urala pa mu se desilo isto, a onda pobegao daleko u Sibir. Kada je trebalo da ide na front, rekao je ženi da takvu vlast neće da štiti i da će da se preda. Posle nekoliko meseci je sa fronta pisao ženi da „oni hoće da unište Rusiju i naš narod“. Nije se predao. Dve godine kasnije je poginuo kod Lenjingrada braneći Rusiju i ruski narod.

U tome je smisao naše pobede i našeg preporoda.

Često kažem: braćo Srbi, Bugari, Rusi, hiljadu godina smo se razvijali po jednoj tradiciji. Zašto smo rešili da smo pametniji od cara Lazara i cara Dušana, Aleksandra Prvog, Aleksandra Nevskog , Svetog Save? Zašto moramo da biramo parlament i obmanjujemo jedni druge? Postoji pedeset generacija Raškovića i Rešetnjikova, a sada dođe neko novo pokoljenje i kaže da to ništa nije valjalo. A šta valja? Šta smo tako dobili? To da 25 miliona Rusa živi van Rusije, a ukrajinski nacisti ih ubijaju i iživljavaju se. Gde žive Srbi i gde je Kosovo – vi to najbolje znate. To je sve zato što smo se odrekli naše tradicije i vere.

Bio sam u Polocku, u muzeju gde su nam rekli da su Belorusi narod koji se od srednjeg veka bori za nezavisnost, a onda nam pokažu novine u kojima je odluka CK BSS iz 1926. godine o formiranju beloruskog jezika. Podelili su nas: Ukrajina, Belorusija, Srbija, Crna Gora. Stalno se sužavaju granice. Ostaćemo na Beogradu i Moskvi.

Čim smo se okrenuli od jezgra – pravoslavne vere – nas su razdvojili.

Postoji vic: U sovjetskoj školi učiteljica kaže deci da se zna da Bog ne postoji i zato hajde da svi pesnicom priprete nebu. Sva deca dignu pesnice. Sva sem malog Miše. Učiteljica ga pita zašto ne diže ruku. A on odgovara: ako tamo nema ništa, koji je smisao da pretimo, a ako ipak ima, nema smisla da se svađamo sa njim!“, ispričao je Rešetnjikov.

General Rešetnjikov je potom uručio Medalju sećanja na Prvi svetski rat vladici nikšićko-budimljanskom Joanikiju, vladici slavonskom Jovanu Ćulibrku i vladici timočkom Ilarionu. Promocija je okončana uz kulturno-umetnički programm – ruske narodne pesme.

Diana Milošević

Fakti

2 KOMENTARA

  1. srbi nemogu izabrati srbina za predednika srbije kamoli da se vrate sv savi komuniste nemos nego puskom isterati iz beograda ali nemoguce oni su stvorili nove drzave socijolisticke svoje saveznike i polako osvajaju beograd od srba ko i jugoslavija sto je osvojila begrad od kralja

  2. srbin se nema de vratiti jer niko ih i ne zove kad jednom proceras coveka neces ga ni vratiti nazd dok komunisi ne nestanu u beogradu srbinu nema povratka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime