Zamislite da treba da nacrtate jedan krug, u tački u kojoj počinjete da ga crtate, počinje interes jednog čoveka i njegove porodice koji živi u Srbiji i u toj istoj tački završavate crtanje, a sa te strane se nalazi Globalizacija kao aktuelni društveno politički sistem na našoj planeti.
Uzmimo da je interes većine ljudi sličan, da budu bezbedni, zdravi, da imaju šta da jedu, čistu tekuću vodu, zatim dalju nadgradnju obrazovanjem, kulturom, socijalnim životom, zabavom, unapređivanjem svojih veština i talenata.
Sa druge strane kruga se nalazi Globalno društvo, sad smo svi u istoj trci i mali Japanci i Rusi i deca Američkog milijardera, deca iz Paraćina, Beograda, Zagreba, Velike Kladuše . .
Kako lepo zvuči to globalizacija, sad svi imamo jednake šanse… ili ipak ne?
U praksi – globalizacija je zakon jačeg u svom najsirovijem obliku: na lešo.
Zato se Evropa ujedinjuje, jer države EU svaka za sebe ne može da se nosi sa narastajućom Kinom i Rusijom koje su do pada Berlinskog zida bile mračna strana sveta, a evropljani kao i Titovi Jugosloveni živeli u balansu između Istoka i Zapada.
Mi smo mali, nas je osam miliona, samo u Kini ima 30 gradova koji imaju više stanovnika nego Srbija. Zakonom jačeg, ako ne budemo mudri ili deo ili bar ozbiljan partner neke sile pregaziće nas novi svetski poredak.
Sada se polako spuštamo prema korenu našeg problema.
ZAŠTO VUČIĆ IMA TOLIKU PODRŠKU
Poslednjih 17 godina, Srbija traži svoje mesto pod Suncem u okviru Evropske zajednice, da bismo to mesto dobili potrebno je uskladiti mnogo toga i promeniti mnogo zakona, navika, prakse, potrebno je promeniti svest u glavi običnog čoveka. Pored toga potrebno je odreći se i gomile dobrih stvari, prilagoditi svoje propise, tradicije evropskim propisima. Mi smo se u tom putu zaglavili. Ne samo zbog nas samih, već zbog mnogo okolnosti na koje nismo mogli da utičemo.
Evropa nas ne želi. I pri tom ne mislim na političare, mislim na njihove obične ljude, oni i mi zajedno smo protivpriodni blud.
I evo nas u 2017. ovako ogoljeni, do pola svučeni, osiromašeni stojimo pred zidinama Evropske unije, propisima na papiru uveliko približeni, a u suštini nikad dalje od nje nismo bili. Kompletna naprednjačka klika, u državi i na lokalu bi u svakoj Evropskoj zemlji bila odavno na robiji iako uredno glasaju za evropske propise.
I Evropa to vidi i zna.
Isto je bilo i sa Demokratama, Gej 17ovcima, Koštunićima, SPS-ovcima
Ima ona mudrost koja kaže „Ne kune majka sina što se kladi, nego što se vadi“ kako vreme prolazi shvatam da su se kapije Evropske unije zatvorile za nas zauvek još 2003, ako su i tad bile otvorene, ostali smo tamo gde smo uvek i bili. Na granici. Mi smo graničari između Istoka i Zapada.
I to nije loše, naprotiv, loše je samo što smo mi nesposobni da to razumemo i iskoristimo. Poslednjih 20 godina imamo taj agorafobični strah da ako ne uđemo u EU, Sunce će prestati da dolazi sa Istoka. Mislim i ja imam strah od Ruske čizme, al mi ne moramo biti u situaciji ili-ili. Zapravo mi smo jedni od retkih čija prirodna pozicija omogućava drugačiji izbor.
Mi svoju poziciju treba da izgradimo tako što ćemo omogućiti Istoku i Zapadu da u našem dvorištu na neutralnom terenu mogu da trguju, da se dogovaraju…
Znam, nije to lako postići, ali ako znaš šta ti je cilj i ako imaš prirodne predispozicije za to onda je daleko lakše nego grebati na vrata onih koji nas neće. Na kraju krajeva, kvalitetne ofšor zone svi vole i u ekonomiji i u politici i bezbednosti. Plus kao Estonija damo mogućnost e-boravišta i dokumenata i bog da nas vidi. Hranu, vodu i energiju obezbedimo iz svojih izvora jer i to možemo i postanemo najveći mol na svetu. Kad znaš kuda ideš onda prilagođavaš svoje zakone, propise i navike tom cilju i to radiš prirodno, a ne silom.
Evo konkretno, napravimo najveći aerodrom, teretni, putnički i low cost, napravimo najveću luku na Koridoru 7 odnosno Dunavu, napravimo ogroman kargo centar na Koridoru 10 koji povezuje Dunav i aerodrom, napravimo ofšor zone, zone za zabavu, trgovinu, političke pregovore. Jednom kad ozbiljni svetski igrači (ne proizvođači nudli) shvate u tome svoj interes Srbiju će sama globalizacija čuvati.
U takvoj situaciji bi običan čovek u Srbiji bi imao stvarno nekakvu šansu i perspektivu na svetskom tržištu, jer bi bio suvlasnik najveće granične trgovinske zone u ovom delu sveta.
Kad kažem treba nam drugačija politička ideja, mislim na ovo što sam napisao. Da li je ona izvodljiva i u kojoj meri i u kom obliku, može samo vreme da pokaže, čvrsto smo verovali da ćemo biti deo Evrope pa eto nas tu gde jesmo poslednje dve decenije…
C est la vie, you win some, you lose some . .
PIŠE: Milan Kamponeski
kolumnista.com
