Da li je Srbija spremna na eutanaziju neizlečivo bolesnih?

1
618

Jutrošnja sećanja, pa na njih dodate vesti o savremenim metodama ubijanja obolelih od neizlečivih bolesti, sahranila su u meni sve ostale utiske ovog majsko-oktobarskog petka. Eutanazija. Postoji od kada je čoveka, ali je u moderno doba svrstana u zločine ravne ubistvu sa predumišljajem. I konje ubijaji, zar ne? Danas se provuče vest da Srbija razmatra humano ubistvo kao odgovor na zahteve pacijenata neizlečivo bolesnih i u strašnim mukama.

Ubiti, oduzeti život, ugasiti svetinju. Od kada je visokomoralnim sadistima život svetinja? Licemeri svih zemalja u kojma je eutanazija dozvoljena  bogate se na račun smrti. Da se muka reši, tamo negde, čovek je spreman da plati petocifreni iznos u evrima. I ne osuđujem mučenog čoveka, ne osuđujem eutanaziju kao izlaz iz oklopa koji se pokvario i muči dušu do stepena neizdržive potrebe za samouništenjem. Osuđujem postupak. Humana smrt ima svoju cenu, pa gde se onda sakri humanost?

Bila sam aktivni posmatrač muka samrnih najvoljenijeg bića. Znam šta je nemati lekove koje svet ima, nemati osnovne uslove za bolovanje, nemati čist krevet i reč utehe. Po našim standardima svaka je smrt teška borba sa bolom. Po našim standardima svaka je smrt teška borba sa bolešću i unapred izgubljeni rat protiv sistema koji ne vrednuje život i na bolest gleda kao na teret za buždet, pa bolesne trpa u fijoke i čekaonice za smrt.

Naše bolnice su kazamati za osuđene na bolest. I, što je bolest teža, leka je manje, a smrt je izvesnija. Svaki se bolesnik moli, i nevernik postaje vernik, jer mu samo milost Božija preostaje da mu skrati muke zakonom zagarantovanog održavanja u životu i zakonom zagarantovanog samrtnog ropca dokle god je u njemu životne snage. Ko ovo nije video reći će da je to sasvim prirodno, borba treba da traje dolke god ima u čoveku daha života. Ali nije. Niti je to prirodno, niti je to ljudski. Devedesetih godina prošlog veka jedan sobodni strelac pucao mi je u psa, iz zabave, da proba oružje, presekao mu je kičmenu moždinu, nije ga ubio, bio je loš strelac. Posmatrala sam voljenog psa dva dana pre nego što sam ga odvela da ga uspavaju. Očima me je molio da mu skratim muke. Mirno mi je umro na rukama posle inekcije koju mu je do veterinar. Čak mi se učinilo i da mu se oči smeše. Otišao je dostojanstveno.

Da Vas podsetimo:  Hajdučija kao prvi srpski pokret otpora

A čovek, on leži u sopstvenom izmetu, jer sestara je malo na odeljenju za umiruće. Nema ko da ga presvuče. Nema ko da čuje njegove jauke, osim drugih bolesnika u redu za istiu bolnu smrt.

Taj je čovek nekada bio čovek. Sada ni sam sebe ne vidi kao čoveka, vidi samo sledeći dan bola, pretvara se u bol. U njemu nema života. I kada diše, diše njegova mašina za disanje, i kada se pomera, pomera se njegova muka, jedino kada jauče, jauče njegova duša ljudska da ode iz kaveza koji se raspada.

Da li je Srbija spremna za eutanaziju? Da li je ona Srbima potrebna? O, ona je Srbima potrebnija od mnogo čega drugog, jer se u Srbiji umire mučno. Ali, Srbiji takođe treba lekova, bolnica, osoblja, doktora, uslova za život posle bolesti, sve to joj treba pre nego što ozakoni eutanaziju. Srbija nije dala šansu životu, a već trči da ozakoni smrt. I, nadam se da će je ozakoniti. Da se moje duše duša mučila još samo jedan dan duže, bila sam spremna da posegnem za merom koja nije po zakonu ljudskom, ali je po Božijem.

Sve je u ovoj državi sklono manipulaciji i život i smrt.  Sve ima svoju cenu, samo se dostojanstvo izgubilo zajedno sa dušom i nežnošću. Empatija je davno eutanazirana, od te duševne bolesti bolovali su samo oni sa nepostojećim organom koji se zvao savest.

Nama smrtnicima, rođenim u vreme proračuna, ostaje samo da se nadamo da ćemo imati dovoljno snage da izdahnemo tiho i jeftino.

Olga Tomović
Izvor: Vidovdan.org

1 KOMENTAR

  1. U pravoslavnoj religiji to je ubistvo, smrtni greh.
    Niko nema pravo oduzeti zivot nekom drugom cak ni zbog bolesti.
    CH je taj zakon donela iz drugih razloga a ne zbog humanosti i samilosti. Lecenje teskih i neizlecivih pacijenata je uzasno skupo pa su odlucili da lekari odlucuju ko ima pravo na lecenje dok ga Bog ne pozove a kome ce da prikljuce infuziju, i posalju ga na onaj svet.
    Praksa u CH je da ti strucni tim lekara kaze, imas jos 6 meseci zivota, obavi sta imas, oprosti se od najblizih, tad strucne sluzbe vode razgovore sa porodicom i pripreme porodicu na dan kad ce njihov bliznji doci na infuziju i zauvek sklopiti oci.
    Nekoliko mojih prijatelja i prijateljica je tako otislo sa ovog sveta, leceni ziveli kao i svi bolesnici, odlazili na terapije kontrole, otisli na infuziju ne znajuci da ce zauvek zatvoriti oci.

    Svaki covek tezi da sto duze zivi zato je i trenutak slabosti kad moli za smrt deo covekove prirode a ne istinski poziv na ubistvo.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime