Vremena više nema

Rezultati ovogodišnjih izbora su, iako je režimu otkinut deo dosadašnjeg ogromnog vladajućeg kolača, ipak na kraju doveli do pobede narodnih predrasuda o svetu u kom živi, onoga što je o tom svetu pročitao, video i čuo putem kontrolisanih medija, te je tako opčinjen uverenošću da je pomerio granice saznanja i demaskirao pokušaje tajnog vladanja stranaca nad svojom državom, izašao na izbore i načinom na koji je glasao zapostavio veoma uznemirujuće istine o suštini vladavine svojih političara u sopstvenoj zemlji, a kojima, u stvari, vladaju stranci i koorporacije protiv kojih misli da je na izborima glasao.

Maestralnom sintezom obeležavanja i bolnih i svetlih istorijskih trenutaka naše davne i bliske prošlosti, režim Aleksandra Vučića je prošle i ove godine govorio o agresiji, a ne intervenciji NATO pakta i više osvetlio žrtve i heroje tog rata, vrlo senzitivno obeležio pogrom iz Krajine, javno izbrojao 500.000 ubijenih Srba u Jasenovcu, a ne neki imaginarni broj nevinih ljudi različitih religija, nacija i političkih uverenja, snažno obeležio godišnjice Velikog rata i srpskih bitaka, Albanske golgote, suprotstavio se u nekoliko navrata hrvatskim i britanskim provokacijama, vrlo spretno održavao uverenje o jačoj ruskoj prisutnosti u Srbiji nego za vreme prethodnih vlasti.

Režim je istkao ogroman marketinški leteći patriotski ćilim ispod kojeg je uspešno uguravao Briselske sporazume, IPAP, smanjenje penzija, značajan pad životnog standarda, nadprosečno subvencionisanje stranih investicija a što je drugi naziv za davanje mita stranim koorporacijama, dodvoravanje stranim bankama, MMF-u, štrokavom arapskom kapitalu, nipodaštavnje nacionalnog putem agresivnog protestantskog prozelitizma sa najviših državnih pozicija, sprečavanje javnosti da sazna više o postojanju NATO kancelarija po vojnim institucijama, Votkinsovom radu u policiji, delovanja Istočno-zapadnog mosta i Trilaterale u samoj Vladi.

Režim je uspešno usmeravao svetla na događaje o kojima narod voli da čuje, sa ljudi i organizacija koji zaista vladaju našim životima.

Režimu su položaj olakšavali i stupidni akti opozicije koja je pretendovala da sebe naziva patriotskom, a koja je, iako je promenila poklopac na tegli i stavila drugu etiketu, na površini sadržaja tegle uporno ostavljala da stoji i širi se petooktobarska plesan koja je tokom kampanje uspela da rezultuje time da Sanda Rašković Ivić nekoliko puta režim Slobodana Miloševića nazove „malignim“, a period njegove vladavine „ono najgore doba“ i da Peti oktobar opravdava „odbranom Koštuničine pobede“.

Bolji poklon režimu na tacni Sanda Rašković Ivić nije mogla isporučiti, jer se Aleksandar Vučić govoreći o „užasu mogućnosti povratka u prošlost“, grubo verbalno poigravao sa narodom, davajući mu naznake tipa „kada kažem prošlost mislim više na petooktobraše, a manje na Miloševića“, pa je kasnije sa mnogo više takta i sa više kritičke podrške nego oštre kritike, govorio o Miloševićevoj borbi, nego patriotski blok koji se u praskozorje izbora sveo na dve cigle i nešto akademskog maltera koji nije imao gde da umetne.

Ovi izbori nisu dali zeleno svetlo SNS-u da Srbiju vodi u EU već su samo potvrdili da narod i dalje misli i potajno se nada da Aleksandar Vučić nije onaj čovek koji će u datom trenutku pritisnuti pravo dugme i srpski brod naglo okrenuti prema Rusiji, Briksu i ODKB-u već da će povremeno stiskati prava dugmad u pravim vremenima i preokret izvesti bez potresa i prekomernog i bespotrebnog poloma. pa srpski brod ukotviti negde između, ali da je pramac za svaki slučaj okrenut prema Rusiji.

Svemu je tercu davao i Vojislav Šešelj sa svojim: „Tomu mrzim, a Vučića donekle i razumem.“

Ono što tri miliona naroda koji je izašao na izbore nije kroz dirigovane medije uspeo da dobije kao informaciju, a opozicija koja je sebe nazvala patrtiotskom nije umela, a katkad nije ni htela da mu je dostavi tokom svog predizbornog provokativnog koketiranja sa stvarnošću koju živimo je, da vremena više nema.

Vreme više nit’ kaplje, nit’ curi, već teče hirovito i nepredvidivo kao brdski bujični potok i samo je pitanje momenta kada će se pretvoriti u poplavni talas Zapadne mašinerije koja će se svom silinom ostrviti i na Srbiju i Srpsku.

Srpski brod će ipak morati ubrzo naglo da se okreće, jer stvarni pokretači svetskih dešavanja, ratova, nasilnih seoba naroda i manipulatori svetskim špekulativnim kapitalom, neće imati ni malo razumevanja za srpsku potrebu za pauzom u toku svetskog prestrojavanja, jer su oni, pa i onda kada smo mi to i zaboravljali, uvek bili svesni ko smo, odakle smo, gde smo i kuda uvek na kraju odemo.

Ovaj naš izborni pokušaj da se napravimo mrtvi neće proći ni kod medveda, ni kod hijena.

Oliver Vulović

Vidovdan