Vučić dovršava zadatak oko Kosmeta

Kada ne bismo znali da iza svega stoje Sjedinjene Države, s pravom bismo mogli reći da tzv. briselski proces vode kosmetski Albanci. Evropska unija se ponaša kako oni hoće. Prekinu razgovore kad hoće, ne dođu ako neće, dođu ako hoće. Evo, recimo, sastanak u nedelju će se održati zato što kosmetski Albanci to hoće, tj. zato što je na dnevnom redu, prema prvim najavama, razgovor o sporazumu o priznanju nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Kada su u Evropskoj službi za spoljne poslove saznali da Albanci hoće takav sastanak oni su odmah pozvali srpskog stand by čoveka i on se netom uredno odazvao.

Sve ostalo u vezi sa tim sastankom je politički folklor delujućih vlasti Srbije i kosmetskih Albanaca u pokrajini.

Vučić ide, kako sam kaže, bez uslova. On nikada nije imao uslova, a nije ni mogao, jer nikada nije imao pregovaračku platformu. Razgovarao je iz glave misleći samo na svoj ulog i dobitak – sve za vlast. Kada su sagovornici iz EU i Prištine to videli, nisu mu dali ni ono što stoji na papiru (Prvi briselski sporazum, april 2013) – zajednicu srpskih opština, jer ni to nije bio njegov (prethodni) uslov. Davao je sve bez uslova, i više nego što na papiru piše, ako ne računamo zapadnu podršku njegovoj autokratskoj vlasti u Srbiji, što nije uslov nego njihov dil. Ali, ako u Brisel ide bez uslova, ne ide bez reči u pripremnoj fazi. Za razliku od uslova, one mu ne fale. Rečima se pred novinarima bori protiv oblapornih Albanaca i nepravičnih Evropljana, on – autentični Evropejac. A tu ima šta da se kaže.

Eto, Albanci traže (za sever Kosova) Sandžak i južnu Srbiju, i nabacuju zgodne povode za Vučićeve medijske rituale. A, treba povesti računa, temu o „podeli Kosova“, ubacuju u javni promet srpski političari, od Dačića nadalje. U posrednoj a simultanoj prepirci jedni (Albanci) kažu – budite mirni jer nam ni „Kosovo“ nije dovoljno, a drugi (srpski političari) kažu – nikada nećemo priznati Kosovo, pa zatim (isti ti) Kosovo je bilo Srbija. Na to Tači odgovara – idemo u Brisel da utvrdimo granice Srbije i Kosova. Sve je to vrlo živopisno i tenzično. Posebno od strane Vučića, koji na kraju, iako je kupio kartu, kaže – „ako su to teme, ne treba ni da me zovete.“ Ne kaže, naime, Briselu nego novinarima koji, kao, ništa ne razumeju. Zašto se tim povodom predsednik obraća novinarima, kada ga nisu oni zvali u Brisel nego on njih na otvaranje još jedne fabrike.

Ali, kada je već kupio kartu, mora i da ode. Glupo je da karta propadne. Kad tamo, ni Sandžak, ni južna Srbija ni severno Kosovo, ni razgraničenje, već samo ono što je prvobitno i najavljeno – da potpišeš. Ne odmah, nego kada dobiješ tekst; sada samo da utvrdimo pravnu formu političke suštine na kojoj si radio pošteno, premda odugovlačeći. Ako si filigranski ispunio sve tačke Briselskog sporazuma, ako si se, potom, obavezao da ćeš potpisati sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji (Pregovarački okvir EU, januar 2014), ako smo ti na reč dali tolika poglavlja za tvoja politička uzglavlja, pa valjda i ti treba nešto zauzvrat da uradiš. Mislimo, definitivno a ne više procesualno.

Pa zar to nije pošteno, mislimo, u skladu sa tolikim dogovorima. Šta kažeš? – zajednica srpskih opština. Pa valjda znaš da mi rado dajemo smokvin list našim saveznicima ako ga zasluže. Ako ga je iko zaslužio, to si ti. Evo, imaš ga, ali, brate, da završimo. Kad bi samo znao koliko su ovi preko okeana ljuti i nervozni. Juče su nas pitali – pa zar to nije bilo gotovo pre deset godina. Stid nas obuhvati. Sve samo zato što smo bili dobri prema tebi. Pa budi ti sada dobar prema nama. Toliko smo valjda zaslužili. I tako dalje.

Osnovni problem predsednika države je što većinu građana, a to znači i većinu Srba, nije ubedio u dobitke svoje inače spasonosne politike. Ljudi prosto nisu dorasli političkom trenutku. Iako je sve to tako karakteristično za noviju istoriju Srbije i Srba (vid. Latinka Perović, Sabrana dela), ovo sada je premašilo sve slične istorijske situacije. I sada se Vučić suočava sa dilemom – kako protiv tolike oponirajuće većine, čak i među redovima gotovo savršeno fingiranog „društvenog dijaloga.“ Sva je sreća da postoji dobar uzor u Crnoj Gori, gde je prema rečima postupajućeg predsednika vlade 85% građana (dakle svi živi i punoletni Srbi i Crnogorci) bili protiv priznanja Kosova, pa je vlada imala hrabrosti da izvede salto mortale sa srećnim ishodom. Slično je bilo i sa odlukom o ulasku u NATO. Pa ako je tamo uspelo, uspeće i ovde; što smo mi gori od njih. Hoću da kažem, Vučić ima častan, istorijski proverljiv, izlaz. Pa nije valjda lud da ga ne iskoristi.

Kada se vrati iz Brisela sa punom istinom, moraće da svoju javnost upozna sa njom bez anestezije. Da se razumemo, neće tu biti ničeg novog prema onome na šta nas već mesecima priprema – hoćete li rat ili mir, blistavi zapad ili mračni istok, blagostanje ili bedu, budućnost ili prošlost, opstanak ili propast i sl. A kako beslovesni narod neće ni to da prihvati, on će opet imati unapred pripremljeno rešenje: pošto me je svevišnji zapad poslao k vama, Srbima, kao mesiju, više neću izigravati proroka već ću zaista biti mesija: izvršiću svoj sveti zadatak a vi ćete me slaviti, možda ne odmah ali narednih vekova svakako.

Eto kako se mit o Srbima kao nebeskom narodu izbacuje na vrata a vraća kroz prozor. Samo treba poverovati.

Slobodan Samardžić

srbijasvet.wordpress.com