Obišao Vučić izložbu „Necenzurisane laži“ i pitao: „Je l’ napad na demokratiju to što smo mi izložili ono što oni rade?“ Odgovor je – da! Način na koji je to urađeno jeste uličarsko podmetanje, smatra Dragoslav Dedović.
„Je l’ napad na demokratiju to što smo mi izložili ono što oni rade? To što smo bez falsifikovanja, bez ijednog komentara pokazali ono što su oni radili? Ako je to dokaz naše nedemokratičnosti, ja pozivam ljude da o tome razmisle…“
Slažem se sa premijerom. Da pozovemo ljude da razmisle.
Izložili njegovi „bez falsifikovanja, bez ijednog komentara“ to što novinari rade. Onda nazvali sve to „Necenzurisane laži“.
U formalno-logičnom smislu ovakav naslov obuhvata celinu, drži je na okupu, daje joj smisao. Ovako izabranim naslovom Vučićevi propagandisti tvrde: „Sve što ovde vidite jesu laži. I nisu cenzurisane.“ Dobro, da su bile cenzurisane ne bi bile objavljene. Ali što se laži tiče – sam naziv je izričit, nema izuzetaka. To se uljudno zove nasilna kontekstualizacija, a manje uljudno – priprosto lepljenje etikete lažova i onima koji lažu i onima koji u svom radu primenjuju profesionalne standarde.
Taj koji je govorio da je premijer prostitutka i nije novinar već bulevarsko piskaralo. Ali odmah do te laži izložen je i kritički test nekog kolege koji je analizirao Vučićevo i naprednjačko nedosledno ponašanje i delovanje u vezi sa Savamalom, lažnim doktorskim titulama njegovih ministara i tako dalje.
I onda stupa na snagu paradoksalna logička operacija: Ako je laž da je premijer prostitutka, onda je laž i da je slučaj Savamale urušavanje pravne države u izvedbi gradske vlasti.
Zašto?
Pa jasno je, gospodo i drugovi novinari: „Vama niko nije rekao da ste Hitler, Džihadi Džon ili prostitutke“, što reče Aleksandar Vučić. Ljudima koji zapišu da RT Vojvodina ne može biti stranački plen ili da je odugovlačenje sa formiranjem vlade neozbiljno, u stvari tvrde da je premijer tek kurvanju odani Džihadi Hitler. Pa ti i dalje piši!
Kako to? Dobar deo novinara zaista ne piše takve gluposti, već hvalospeve. A oni koji kritikuju, zapravo prozivaju Vučića za stvari koje u demokratskim zemljama moraju da se isteraju na čistac. Ali ne. Naprednjačka misao ne primenjuje univerzalne zakone logike, ona im se hrabro suprotstavlja. Svaka kritika je laž.
Samo ti analiziraj. Ako si novinar kao i oni tabloidni nitkovi koji pišu nedokazane bljuvotine onda si i ti nitkov, šta god da kažeš. S kim si, takav si. A to s kim si – izabrao je premijer. Ko kaže „partijsko zapošljavanje“, kaže premijeru da je Hitler. Ko kaže pritisak na javni servis, kaže da je Vučić Džihadi Džon. A ko pita otkud gradonačelnik Mali u Savamali, e on lepi premijeru etiketu prostitutke.
„Je ‘l napad na demokratiju to što smo mi izložili ono što oni rade?“ Jeste, baš tako. Opet se slažem sa premijerom.
Poruka izložbe, koju je svojim prisustvom Vučić i zvanično pretvorio u svoju poruku, poprilično je providna: Ovde su izložene sve same laži! Laže Vreme, laže NIN, laže Danas, lažu Reporteri bez granica… Način na koji to rade vučićevci uz gospodarevo likovanje jeste obično uličarsko podmetanje. U njega spada i pokušaj da se jevtina propaganda označi kao „konceptualna umetnost“.
Težak napad na demokratičnost jeste – označiti svaku kritiku kao laž i svrstati je među psovačke bljuvotine. To je podvala koja sa jedne strane proizvodi simulakrum apsolutne medijske slobode u Srbiji (piše ko šta hoće, ne cenzurišemo), a sa druge upućuje naprednjačkom biračkom telu poruku: Ovi što nešto zakeraju obični su lažovi, znamo mi i ko su i šta su. Mogli bismo da im zavrnemo ruku, ali nećemo im ništa.
Dragoslav Dedović, urednik redakcije DW na srpskom jeziku
DW.COM
