Ima u Banatu izraz: „usta moja fal’ te me, il’ ću vas poderati“. Te maksime kao da se neprekidno drži predsednik Vlade Srbije. „Pogledajte rezultate politike. A na semaforu piše: taj svakakvi Vučić omogućio je da Srbija ne uđe u bankrot iako je pred bankrotom bila, omogućio da javni dug prestane da raste, neprotiv, počeo je da pada, omogućio da imamo po prvi put čist suficit u budžetu u ovom trenutku od 260 miliona evra, takođe omogućio da imamo tri posto rasta…“ rekao je premijer na jednoj od nekoliko konferencija za štampu koje je održao proteklog četvrtka. Dobro, nije Vučić eksplicitno rekao da je sve to baš on sam uradio, ali je to nema sumnje tako zvučalo. A i da nije, opet se nekako kosi sa dobrim običajima da čovek sam sebe toliko hvali. Prosto – nije ukusno. Zoran Đinđić, sa kojim Vučić voli da se upoređuje, svoju funkciju je, po svedočenju Gordane Matković, doživljavao kao neku vrstu gromobrana: na sebe je privlačio munje, ministrima je ostavljao lovorike.
Ali, kad smo već kod rezultata i semafora, zna se kako se i šta računa. Računa se samo rezultat na kraju utakmice; možete da dobijete sve tri prve četvrtrine, ako na kraju utakmice imate slabiji skor od protivnika – sve prethodno pada u vodu, izgubili ste. A kraj utakmice nije 1. septembar, nego 31. decembar. Tada ćemo videti i koliki je rast bruto domaćeg proizvoda, i koliki su fiskalni deficit i javni dug. I moći ćemo da pravimo validna poređenja sa drugima.
Recimo, kada je o mnogo hvaljenom stanju državne blagajne reč, prošle godine su u decembru državni rashodi tako silno povećani da je fiskalni deficit u poslednjem mesecu 2015. bio za dvadesetak milijardi dinara veći nego u celokupnom prethodnom delu godine (oko 90 prema oko 70 milijardi – uzgred, državno knjigovodstvo je prilično neprecizno, a završnog računa nema, ali da sad u to ne ulazimo).
Uvideo je to, u stvari, i Aleksandar Vučić pa već nagoveštava – što nije prošle godine radio, iako je zasigurno znao šta nas čeka – da će se trenutni suficit u decembru presaldumiti u poveliki deficit, jer „dolaze tada na naplatu razne Petrohemije i čuda. Moramo da namirimo neka čuda od mrtvaca koja nam iskaču od pre 10 do 15 godina“ – kako je to, plastično, objasnio predsednik vlade.
Zanimljivo je da Petrohemija, koju je apostorofirao premijer, među tim „mrtvacima“ čak izgleda najživlje, jer trenutno (zahvaljujući niskoj ceni gasa prevashodno) posluje sa profitom, ali da kostura po ormarima ima – to je fakat. Međutim, ključno je da ta „čuda od mrtvaca“ nisu od pre 10-15 godina, kao što kaže Vučić, nego od pre 20-25 godina. Već smo pisali (Pravda za SNS i PUPS, 23.2.2016), al’ pošto najprvi ministar stalno ponavlja istu priču – očekujući valjda da ona jednog dana bude prihvaćena kao istinita – možemo i mi, „sitna raja“. Ti kosturi, mrtvaci, zombiji… nastali su u suštini devedesetih godina, kada je srpska privreda materijalno i moralno razorena, kada su, ne toliko uništene zgrade i mašine, mada jesu, koliko je ona kadrovski osiromašena i „softverski“ zaostala. Pa se Srbija na početku novog milenijuma našla sa bruto domaćim proizvodom upola nižim i brojem obrazovanih ljudi za par stotina hiljada manjim, nego desetak godina ranije. Tako da Aleksandar Vučić ne bi trebalo da se žali, nego da bude zahvalan sudbini što je dobio priliku da bar malo od štete koju je napravio nadoknadi.
Mijat Lakićević
Peščanik
Tako je. Vučić je u lažima i samoreklamerstvu prevazišao Gebelsa. Očigledno je da ima problem sa činjenicom da ima onih kojima je IQ veći od broja cipela, preživeli su urušavanje zemlje i svih vrednosti koje je sprovodio i Vučić kao gensek SRS, da ima nas koji imamo smisao za istinu irealnost.