Vučić i dve kategorije patriota

Ne treba posebno pratiti tajmlajn na društvenim mrežama, trending na „Jutjubu“, tekstove u dnevnoj štampi i priloge na najpopularnijim televizijskim kanalima kako bi se zaključilo da se na njima konstantno vodi rat između dve kategorije patriota, na prvi pogled nepomirljive. Podela na „proVučić“ i „antiVučić“ patriote je postala izražena od momenta kada je 2012. godine SNS došla na vlast i počela da povlači poteze koji su sa lakoćom došli pod radar onih koji smatraju da su baš oni kadri da budu poslednja instanca koja tumači šta je nacionalni interes, a šta ne. Ipak, sama takva podela nije prikladna složenoj realnosti koja nas okružuje, jer zamagljuje pravu prirodu političkih odnosa u Srbiji. Zbog toga zaslužuje poseban komentar.

Hajka koja se veštački kreira na internetu i uopšte javnom prostoru, a koja pre svakog, makar i kvalifikovanog i argumentovanog odgovora, zahteva frazu „nisam vučićev fan ali“, u potpunosti prenebregava realnost koju bismo morali pravilno da percipiramo ukoliko sopstvenoj zemlji želimo dobro. Davanje društveno poželjnih odgovora u okviru „zone komfora“ zanemaruje činjenicu da se Vučić kritikuje zbog popustljivosti prema Zapadu, dok se u isto vreme podržavaju recimo Vuk Jeremić i „Dveri“, koji su ili u okviru svog mandata nedvosmisleno bili prozapadno orijentisani, ili na dileme sa kojima se Vučić suočava nemaju odgovore radikalno drugačije od njegovih. Ukoliko se ovo izgovori naglas, kvalifikacije se na skali uvreda protežu od mesta na „platnom spisku režima“ do ozbiljnih ličnih uvreda i diskvalifikacija na profesionalnom nivou.

Podela na rodoljube i rodoljupce, ili prave patriote i one koji imaju patriotski ogrtač, je važan element informativnog rata koji se, na osnovu ciljeva koje ima i dela populacije koja se nalazi u fokusu, može naslutiti odakle je podstaknuta. U društvima sa značajnijom demokratskom tradicijom ovakve podele i rasprave bi mogle da se pripišu zdravom političkom dijalogu, dok su u Srbiji koja se suočava sa konstantim obaveštajnim ugrožavanjem spolja uvod u ozbiljne društvene podele sa nesagledivim posledicama.

Kako se suprotstaviti veštački kreiranom narativu? U sklopu odgovora ključna su dva elementa – racionalizacija nasuprot emocijama, i posmatranje konkretnih poteza, a ne ličnih sentimenata prema određenoj političkoj ličnosti. Politika je veština mogućeg, pa je svaki potez potrebno posmatrati u okviru datih okolnosti, objektivnih mogućnosti za delovanje u okviru datog manevarskog prostora, kao i odmeravanja na relaciji konkretan politički potez – politička cena koja se za to mora platiti. Takođe, odgovor na pitanje i vrednosni sud o tome da li neko voli Vučića, Jeremića, Obradovića ili bilo kog drugog lidera opcije koja je patriotska ili se makar tako predstavlja, manje je važan. Kako bi se izveli ispravni zaključci i izbeglo ostrašćeno karakterisanje događaja u kojima mesta za ostrašćenost nema, od ključnog je značaja je posmatranje konkretnih poteza u kontekstu procesa koji se odvija, imajući u vidu objektivno okruženje i kontinuitet problema o kojima se raspravlja.

Ovde se, dakle, ne radi o zauzimanju pro ili anti Vučić stava, već upravo o izbegavanju ovakve pogubne dihotomije. Za to nije potrebno kolosalno političko obrazovanje. Neophodno je samo povremeno se izmestiti iz sopstvene kože, sagledati situaciju iz ugla koji omogućava da se „od šume vidi drveće“, i onda doneti sud baziran na jasnim i proverivim argumentima. Bilo da iz te često neugodne pozicije Vučić zasluži kritiku ili pohvalu za konkretan potez, treba zauzeti stav koji je moguće argumentovati i koji je u opštem interesu. Suština ovakvog načina razmišljanja se bazira na principu – ni za, ni protiv Vučića, već za dobrobit Otadžbine.

Ivan Ristić

www.vidovdan.org