Vučić bi da bude srbijanski Milo – doživotni gospodar
- Iskorišćena je pandemija „Kovida 19“, da se do pucanja naduva atmosfera straha i ugroženosti, uvede policijsko vanredno stanje, suspenduju prava i slobode, a onda zloupotrebama, lažima i propagandom nametne samo jedna slika – patriotska uloga vlasti kao branilaca životâ građana.
- Birači treba da misle samo o neposrednoj egzistencijalnoj ugroženosti i da spasavajući se, glasaju za onoga ko će nastaviti da spasava njihove živote.
- Kao što su se panika i histerija energično potpaljivale i naduvavale, tako se danas na silu požar gasi i vanredno stanje smandrljava ne bi li otpočela izborna kampanja
- Ekonomske posledice vanrednog stanja biće kolosalne. Niko neće nadomestiti štetu građanima i privredi. Neće se sanirati ni šteta koja je nastala društvu i putu demokratizacije
Ne tako davno, na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, 2016. godine, neposredno pre faktičkog izjašnjavanja građana, pa i na sam dan glasanja, tamošnji državni aparat dramatično je reagovao sprečavajući, navodno, državni udar. Fokus se sa teško neregularne, nedemokratske, autoritarne političke situacije pomerio ka egzistencijalnom očuvanju života građana, poretka i kakve-takve normalnosti. U takvom stanju, koje bi u normalnim društvima po prirodi stvari bilo smatrano za izbore neprimereno, neprikladno jer sputava slobodno izjašnjavanje, crnogorski režim je lakše pobedio.
Rekli bismo jedva pobedio, jer je osvojio 36 od 81 poslaničkog mandata, odnosno 158.490 glasova, od 388.220 izašlih na izbore, odnosno od 528.817 ukupno upisanih birača (ovde). Sa osvojenih 40 odsto od onih koji su glasali, ili 30 odsto ukupno upisanih birača, Đukanović je ostao na prestolu gospodara života i smrti u ovoj srpskoj državi.
Ključne projekte Vučića i Đukanovića sprovode isti ljudi
Da bi učvrstio i povećao sopstvenu biračku bazu, stvorio kohezivnu i homogenu materiju svoje biračke podrške i jačao svoju moć i njen instrument – vlast, izmišljao je spoljne neprijatelje. U veštački stvorenim, izmišljenim okolnostima ugroženosti spolja, Đukanović je uspevao da nadomesti nedostajući deo potrebne podrške i produži svoju autoritarnu štetočinsku vlast. I to nije učinio jednom. Pre 2016. godine, učinio je to i, sada već davne, 1997, kao i 2006. godine (ovde). Generisanje atmosfere spoljne ugroženosti države, i generisanje vanrednog stanja u neposrednoj predizbornoj kampanji, nije dakle ništa novo u vlastodržačkom modusu operandi večitog gospodara Crne Gore, što se nekoliko puta do sada pokazalo kao uspešno primenjena predizborna taktika očuvanja vlasti.
Vučić, njegov kolega, drug i prijatelj iz Srbije, po stažu mnogo mlađi, ali po ambiciji stariji i alaviji, ne krijući nimalo da se na njega ugleda, pokušava da Srbiju ustroji po njegovom liku i delu, i u kojoj bi gospodar života i smrti bio srbijanski Milo. Utoliko pre što praktično sve ključne projekte Đukanovića u Crnoj Gori i Vučića u Srbiji strukturno priprema, nadgleda, koordinira i sprovodi tim kojem rukovode isti ljudi, ista ekipa, isti materijal.
Izgleda da taj tim plaćenika i zlotvora koji su prljavi izvršioci poslova za veliki, državni dakako, novac, rade uglavnom „kopi-pejst“ projekte pa ih naizmenično primenjuju u izbornim kampanjama obe države.
Državni neprijatelji i državni udari iz Crne Gore danas su u Srbiji modifikovani i prilagođeni mikrobiološkim prilikama. Iskorišćena je, u svetu proglašena, pandemija „Kovida 19“, da se do pucanja naduva atmosfera straha i ugroženosti, uvede policijsko vanredno stanje, suspenduju prava i slobode, a onda zloupotrebama, lažima i propagandom nametne, u izbornoj kampanji, samo jedna slika – patriotska uloga vlasti kao branilaca i sačuvalaca života građana.
Odnosno, da se Vučić prikaže kao spasilac životâ i nosilac sveukupnog prosperiteta. Ovakva projekcija kreatora naprednjačke izborne kampanje ne bi bila moguća bez produžene senke ogromnog straha izazvanog koranavirusom, vanrednog stanja, i učestalog izmeštanja fokusa sa svih važnih pitanja samo na najprimitivnije preživljavanje što se pred građane nameće silom propagande i straha, što od bolesti, što od policijskog vanrednog stanja.
U tako nametnutoj primitizovanoj izbornoj dilemi Vučić će, kao i Đukanović ranije, imati mnogo veće šanse da produži vlast, nego što bi te šanse imao u iole normalnoj predizbornoj kampanji u kojoj bi se merili i premeravali rezultati i učinci decenijske, odnosno višedecenijske vladavine.
Živi smo zahvaljujući njemu, njegovoj spretnosti i viteštvu jer je pobedio nevidljivog neprijatelja
Na ovim izborima poželjni su preplašeni, a ne osvešćeni i kritički nastrojeni birači, i zbog toga će se atmosfera straha negovati u Srbiji sve vreme Vučićeve strahovlade, a osobito do izbora, i zbog toga će ova zemlja još dugo ostati u patološkoj nesinhronizovanosti sa normalnošću. Količine laži uvećavaće se, a kontigenti baljezganja s medija pod državnom kotrolom postajaće sve nesnosniji s tendencijom i ambicijom kreatora tehnologije Vučućevog vlastodrštva da se u Srbiji zatre zdrav razum.
Funkcionerska kampanja uručivanja državne pomoći u vidu resporatora s kojih je, izgleda tek svaki drugi pretekao (ovde) ako je imao sreće, samo je pripremna faza. Na nju će se nastaviti potkupljivačka matrica s jednokratnim uvećanjem penzija i „sto evra svakom“.
A, na kraju, zapljusnuće nas osnovna poruka Vučićeve izborne kampanje: – da smo živi zahvaljujući njemu, njegovoj spretnosti i viteštvu jer je pobedio nevidljivog neprijatelja, „Kovid 19“. Svoju izbornu kampanju rutinski će nakalemiti na epidemiju koju je (zlo)upotrebio. Jedini „oplemenjujući“ elemenat koji će drastično razlikovati sadašnju, epidemiološku kampanju i onu izbornu, koja će se u punom formatu rasplamsati tek nakon formalnog ukidanja vanrednog stanja, biće najbizarnije prostačko pljuvanje, vređanje i kriminalizovanje političkih protivnika. Danas to čini sa maskom i rukavicama, a u pravoj izbornoj kampanji, nakon vanrednog stanja, radiće to besramno, psihopatski i zverski.
DrKon, zaova i ostala ikebana dobiće svoje naizgled nove, predizborne uloge, a zapravo suštinski iste kao i ove koje su vršili u prvoj epizodi Vučićeve kampanje. I u prvoj fazi i u potonjoj sekvenci glumiće megafon agitpropa koji ofarban u „struku“, sa autoritetom profesije, klimoglavo potvrđuje poruke Vučićevog izbornog štaba ili priprema teren za uspešnu setvu parola, laži, podmetanja i manipulacija. Svi oni nastaviće Vučićev tehnološki proces spravljanja izborne emulzije iz vanrednog stanja. I svi oni, kao papagaji ponavljaće glavnu parolu, lajtmotiv Vučićeve izborne kampanje – „Spasili smo živote“.
Samo Vučić „spasava“ živote
Posmatrano sa te strane, s kraja, a ne s početka, vidljivo je i razumljivo čemu i kome koristi ovoliko visoki stepen histerije, panike, straha i totalitarnosti. Ako posmatramo i vanredno stanje i formalnu izbornu kampanju kao permanentan proces shvatićemo nivoe međuzavisnosti i interakcije jedne i druge faze Vučićeve taktike. Ogroman strah bio je potreban da ogoli primitivne ljudske nagone i praktično naš trenutni život svede na njih, a zatim da, pružajući senku nad neposrednom izbornom kampanjom, neutrališe objektivni kritički bilans učinka ove vlasti.
Birači treba da misle samo o neposrednoj egzistencijalnoj ugroženosti (koje doduše istinski nema, ali ovde je relevatno ono za šta se veruje da postoji, a ne ono što uistinu postoji) i da spasavajući se, glasaju za onoga ko će nastaviti da spasava njihove živote. I da ne bude dileme, takva politička opcija ne sme imati konkurenciju. Spasavanje života mora biti rezervisano samo za Vučićevu političku opciju, jedino on to čini, a konkurenti ne samo što za to nisu kadri, nego se tome i protive. Vučićev agitoprop neće žaliti municije da to dokaže.
Dakle, kad vlast kaže da je uverena da su u opoziciji „očajni jer će Srbija pobediti korna virus“ (ovde), nije joj se omaklo, nije to slučajni izliv primitivizma, već je reč o kvalifikaciji motiva i želja opozicije onako kako vlast želi da ih objasni građanima. Izvorne poruke će držati u medijskom karantinu, a preko svojih, strogo kontrolisanih medija širiće prerađene maligne informacije. Dakle, u razradi izborne poruke kojom će Vučić i njegovi plaćenici, razbojnici i agitprop ponaljati da su spasili živote, naglašavaće se i bolesna tvrdnja da su opozicija i kritički mediji priželjkivali katastrofu i masovno umiranje.
Trenutno, u jeku vanrednog stanja u kojem nas svakodnevno i dalje obaveštavaju o novozaraženim pacijentima, šalje se poruka o jenjavaju epidemije. Ove optimističke poruke bazirane su na medicinskoj statistici koja je mnogo gora nego što je bila ona s početka vanrednog stanja na kojoj su temeljili najcrnje slutnje. Ovakve antiepidemijske mere, ili ono što je ova vlast činila pod tim imenom, nisu se primenjivale nigde u Evropi. Mnoge države nisu ni pomišljale da nešto slično rade, a ova vlast ne samo da nije imala nikakve dileme sa uvođenjem drakonskih mera, nego je i bezočno lagala kada je govorila o drugim državama i merama koje se tamo primenjuju samo da bi svoje mere prikazala manje drastičnim. Od tvrdnji da je u Francuskoj zabranjeno kretanje, ili da će vanredno stanje trajati do kraja jula, pa do katastrofe u Švedskoj (ovde). Kao što su se panika i histerija energično potpaljivale i naduvavale, tako se danas na silu požar gasi i vanredno stanje smandrljava ne bi li otpočela formalna izborna kampanja i kapitalizovalo vanredno stanje.
Posledice epidemije „Kovida 19“ u Srbiji biće katastrofalne. Naravno, ne direktne. Broj zaraženih sa svim posledicama i teškim slučajevima ne bi bio dovoljan ni da opravda proglašavanje epidemije u Beogradu da se kojim slučajem sve odigralo u ovom gradu, a nekmoli na teritoriji cele republike. Međutim, ekonomske posledice vanrednog stanja biće kolosalne. Niko nikada neće nadomestiti štetu građanima i privredi koja je nastala ovim Vučićevim hirom. Neće se sanirati ni šteta koja je nastala društvu i putu demokratizacije kojim to društvo kilavo ide napred-nazad. Mi ne možemo valjano ni pretpostaviti kakve je duboke sociološke potrese i defekte vanredno stanje ostavilo. I najgore, njime su stvorene veće šanse da zlo preživi.
Ceo svet navodno je hteo da se spase od smrtonosnog „Kovida 19“. Od toga se spasao, ali ne verujem da se spasao od sebe. U našem slučaju ta je dilema još drastičnija. Mnogo smrtonosniji od virusa, Vučić nastavlja svoj pohod i stvara sebi novu taktičku poziciju iz koje želi da kapitalizuje vanredno stanje. Građani će, sa olovkama ili kroz bojkot, svejedno, imati priliku da o tome kažu poslednju reč. Da li će i dalje nasedati njegovim lažima i dobrovoljno odlaziti pred jamu, videćemo. Ničija nije gorela do zore, ali ima mnogih kojima je dugo gorela. Sumnjate? – Pitajte Mila.
