Hajde da se ne igramo skrivalica. Kada nam Aleksandar Vučić saopštava da ga ruše „strane službe“, on nesumnjivo govori o onim istim službama koje su mu omogućile da dođe upravo na mesto sa kojeg ga sada ruše. To su zapadne službe.
S tim znanjem, pitamo – a zašto bi to trebalo da nas se tiče? Zašto treba da budemo zabrinuti nad sudbinom Aleksandra Vučića, čoveka kojeg sa vlasti ruše one iste strane službe koje su ga tu i dovele? Zašto bi trebalo da se animiramo, da se dignemo da bi spasli Aleksandra Vučića od onih koji su ga i stvorili?
To nije samo retoričko pitanje. Ono se, hteli-ne-hteli, tiče i Srbije.
Treba li da likujemo? Na emotivnom planu – verovatno. Na državnom planu? Složenije pitanje.
Znamo sigurno da zapadne službe ne ruše Vučića da bi dovele nekog ko će biti bolji za Srbiju. Čak bi mogli da legitimno zaključimo da ga ruše da bi doveli nekoga ko bi bio (još) gori po Srbiju.
Ali – da li to automatski znači da bi trebalo da podržimo Vučića? Da bi trebalo da se, kao protivnici zapadnog mešanja u naše poslove, opredelimo za manje od dva zla?
Prvo, nismo sigurni da zapadni stranci žele da uklone Vučića sa vlasti. Može biti da samo žele da ga oslabe, i još više disciplinuju, da bude onoliko poslušan koliko je bio na samom početku. Jer, bio im je dosta dobar do sada. Podržao je Briselski sporazum i verno ga sprovodi. Ne odstupa od politike „EU nema alternativu“. Marljivo sprovodi sporazum sa MMF-om. Razvija strane firme umesto domaćih. Sve tešnje sarađuje sa Nato. Ne podstiče domaće firme da zauzmu prostor na ruskom tržištu koje su napustile zapadne firme zbog idiotskih sankcija protiv Rusije. Ukida sve državne medije. Da ne bi otvorio srpsko tržište Rusima ili Kinezima, otvara ga Arapima, glavnim izvršiocima anglo-američkih prljavih poslova.
Teško će biti naći tako vernog slugu, sa tako velikom podrškom u biračkom telu. Ako, pak, Zapad bude tražio još vernijeg slugu, poput npr. Čede ili Tadića – to bi ustalasalo većinski pro-rusko javno mnjenje u Srbiji više nego što bi Zapad verovatno hteo. Možda bi taj dvojac odradio par korisnih stvari – ali bi njihova otvorena rusofobija i natofilstvo brzo omogućili homogenizaciju patriotskih, pro-ruskih snaga, što bi onda temeljno ugrozilo celokupni petooktobarski poredak u Srbiji.
Da li Zapad to želi? Teško. Zato će pre biti da Zapad Vučića samo želi da oslabi. A to nije nešto zbog čega bi prosečni, patriotski građanin Srbije trebalo da gine.
Da li, pak, prosečni patriotski građanin Srbije treba da se zabrine zbog destabilizacije opštih prilika koja bi mogla da usledi ako bi Vučić bio destabilizovan?
Opet, sve zavisi od alternativa. Ako treba da bira između dalje rasprodaje zemlje, uz nastavak gore-opisane Vučićeve politike maksimalnog udovoljavanja zapadnim interesima, i destabilizacije – prosečni patriotski građanin Srbije će verovatno ostati pasivan ili nezainteresovan. Ne gine se ni za jednu ni za drugu opciju. Naprotiv, čeka se neka bolja prilika za akciju ili opredeljivanje.
Dakle, kada Aleksandar Vučić uputi poruku naciji da ga „strane službe“ ruše, da bi izazvao neke šire simpatije, on bi morao naciji da ponudi nešto konkretnije. Nešto čega do sada nije bilo.
Neka ne proda Telekom. Neka odustane od Briselskog sporazuma, za šta ima više nego dovoljno argumenata. Neka prihvati ruske ponude koje su na stolu – od ekonomskih ulaganja do jačanja vojske. Neka spreči primenu SSP-a, po kojoj bi strancima bilo moguće da kupuju zemljište u Srbiji od septembra 2017. godine. Neka ne dozvoli veliki ulazak arapskog kapitala u zemlju. Neka vrati vojni rok. Neka stvori državnu novinsku agenciju koja će zameniti Tanjug, ako već Tanjug neće da spase.
Ako ništa od toga ne uradi – neka onda on, ili neko njegov odgovori na samo jedno pitanje: zašto je važno da Vučić ostane na vlasti?
Nisu stvari toliko teške koliko bi vladajući politički establišment hteo da predstavi. Srpska javnost – u svim srpskim zemljama – je većinski pro-ruska. Ako bi Vučić napravio javni i otvoreni zaokret ka Rusiji, na osnovu vrlo čvrstih i neoborivih arugmenata da Zapad direktno radi Srbiji o glavi, javnost bi stala uz njega. Čak i u ovakvom medijskom ambijentu. Narod bi ga štitio od odmazde. Odnosno, dovoljno velika masa naroda.
Sva dosadašnja nepočinstva bila bi oproštena, ili bar stavljena u drugi plan.
Ali – to Vučić sigurno zna. Nije mu potrebno da mu to neko kaže, ili da isto negde, možda i ovde – pročita. A zna se da je Vučić, ako je išta, pragmatičan i vlastoljubiv političar. Prema tome – pitanje koje valja postaviti je: šta to sprečava Vučića da deluje u skladu sa sopstvenim najvišim političkim interesom, i otvoreno stane na stranu većinskog narodnog osećanja?
Postoje samo par odgovora:
– Običan strah od rizika i neizvesnosti,
– Suštinska neiskrenost.
Ako je po sredi ono prvo – onda će Vučić jednostavno morati da taj strah prevaziđe, da se seti Ruzveltovih čuvenih reči: „Sve čega treba da se plašimo je sam strah“. Inače nije državnik, a ni političar od formata.
Ako je po sredi ono drugo – onda je jednostavno neophodno početi već sad razmišljati o post-vučićevskoj budućnosti, i ne obazirati se previše na javne političke sukobe+, ne razbijati glavu oko toga da li je bolji Vučić ili Pajtić ili Stefanović – jer su, suštinski, svi isti.
Kad se sve sabere i oduzme – Vučić će morati da ponudi ili uradi nešto konkretno, nešto što je očigledno u nacionalnom interesu. Ako to ne uradi, a već je nabrojeno nešto od toga što bi mogao da uradi, onda se za njega jednostavno ne vredi boriti, niti brinuti oko toga da li mu i koje „strane službe“ rade o glavi.
Uostalom, da li je ovakvo rezonovanje u suprotnosti sa protestantskom etikom?
Aleksandar Pavić
Fond strateške kulture
