Izgubiću izbore, znam, realno je, dosta mi je svega, a opet – zašto bih izgubio izbore, nije realno, nek izgube neki drugi, evo preuzeću odgovornost za njihov loš izborni rezultat ako treba, što ja da izgubim kad ništa nisam uradio?!
Mislim, uradio sam mnogo, možda i previše, verovatno najviše u istoriji rada, ali izgubiću, osećam, narod ne voli one koji rade i ne govore o tome ali šta ću – ne volim kamere, ne volim pažnju javnosti, nerviraju me političari koji za sobom vode autobus novinara i pokazuju nekakve livade na kojima pase stado ovaca a oni ubeđuju narod kako će tu biti fabrika za proizvodnju kamena temeljaca za buduće fabrike, čim ubedimo ovce da predaju svoje zahteve u pisanoj formi, raziđu se u miru i sačekaju još samo dve godine do…
Ne mi, već ti koji vukljaju sirote novinare, zašto bih ja rasterivao nečije ovce, pobogu, jer jednako drhtim nad sudbinom svake od njih, baš kao i ljudi, ali ljudi su problem, šteta što ovce ne glasaju iako neki tvrde da…
Ma izgubiću, to je sasvim izvesno, nema me dovoljno u medijima, previše radim, ustajem dok svi još spavaju – nema kad narod ni da me vidi, upozna, čuje, uradi majice, šoljice i posteljinu s mojim likom!
Evo, pre neki dan istrčim na sekund iz Vlade do pekare po pogačice i niko da me propusti, a red ko inostranih investitora pred mojim kabinetom! Pitam bakicu ispred mene mogu li preko reda jer Srbija ne može da čeka, a ona mi odgovori: „Nisi ti Vučić, mali, pa da te propustimo! Stoj i čekaj, gde žuriš, da nećeš možda na posao, suviše si mlad da bi ga uopšte imao, a i da si u penziji, ne bi imao za pekaru, ha-ha-hah!“
Nisam želeo da se raspravljam, nije bakica kriva što ne zna ko sam?! Nema šta, u državi gde svi znaju za Zmaja od Šipova nema mesta za čoveka mojih ideja, vizije, energije, posvećenosti, vrednoće, poštenja, skromnosti…
Možda da raspišemo izbore za novi narod, majku mu? Da l’ je po Ustavu, mada ne znam zašto ne bi bilo kad je po njemu i Kosovo deo Srbije, ha-ha-ha…
Uzalud me teše drugari iz agencija za istraživanje javnog mnjenja – kakva crna 52 odsto, nisam ni blizu cenzusa, ali ne krivim nikog: „sam pao – sam se ubio“, ne mogu protiv sudbine iako je dobri moj Nebojšica obećao da će uhapsiti i nju ako treba i dokazati da radi za tajkune, zapadne ambasade i Pajtića!
Šta li je uopšte s mladim Nebojšom iz Beograda?! Da li je dete uspelo u životu, da li je neko prepoznao njegov potencijal ili je siroma’ morao za mandata „žutih“ da se odlije u inostranstvo kao i toliki mozgovi pre njega?
Da sam ostao u onoj londonskoj gvožđari danas bih uveliko bio šef magacina, ali ne, želeo sam da se vratim, da učinim nešto za svoju državu i narod, a sad sam na pragu poraza jer prezirem populizam, prazna obećanja, fantomske uspehe, pojavljivanje u vremenskoj prognozi, gostovanja kod Lee Kiš, sazivanja konferencija za štampu kako bih saopštio da nemam šta da saopštim ali da je i to istorijsko saopštenje…
Šta je trebalo da uradim?! Da se prijavim u onaj šou „Tvoje lice zvuči poznato“ da bih imitirao Sinana Sakića, recimo, ne bih li se dopao glasačkom telu?! Nek onda glasaju za Đošu, eto im ga, pa nek ih on odvede do ćupa na kraju duge, a zna se ko je doveo dugu u Srbiju i svečano je otvorio, no…
Ne, izgubiću, znam, možda je bolje da se na vreme povučem i prepustim listu Zoranu Babiću – on barem može da izdrži do kraja kampanje bez odlaska u toalet, a i divi se izborima mentalno i fizički. Srećan je ko dete kad dobije one šarene papiriće na glasačkom mestu i kad mu naprskaju prstić onim sprejom, pokazuje ga ko dete kad izvadi krv pa tri dana ne može da čačka nosić njim…
Suviše sam otvorio dušu ovom narodu, zato ću i izgubiti, sasvim sigurno, trebalo je da se držim isključivo fabrika, tunela, kosmodroma, kula i gradova na vodi, ali…
Ma ne bi mi bilo žao da izgubim od boljeg, ali od sebe, a toliko sam se puta promenio da više ne znam jesam li u kampanji protiv sebe ili podržavam sve što radim za Srbiju, no…
Izgubiću, ok, pomirio sam se s tim, vidimo se u „nekom drugom filmu“, samo da otvorim novi pogon za režisere, scenariste, statiste i dublere.
Mihailo Medenica
Nedeljnik
