Ključni korak koji će dovesti do stabilizacije je odustajanje od pozicioniranja periferije kao središta države i politike
Čim je proglašeno srcem Srbije, Kosovo je postalo albansko. Toj kasapskoj hirurgiji prethodili su srpski politički pobačaji i biološka nadmoć Albanaca. Sa smrću komunizma i dolaskom demokratije, albanska politika izjednačila se s biologijom. Od centralnog organa Srbima nije ostao ni zalistak. Samo prazna reč.
U Vojvodini je biologija još uvek na strani Srba. Politika to nije još od Drezdena, Jajca, Ustava iz 1974. i Đinđićeve zloslutne odluke da izvrši novo presađivanje vitalnih delova države i Vojvodinu imenuje srpskim srcem.
Kleo mi se njegov najbliži saradnik da je Đinđić u to na kraju i poverovao. Možda su tome doprineli Ružica i Novi Sad. Tek, tvrdio je da je kosovski mit sačuvan u bačkim močvarama, a ne u Dečanima.
Iz te izvitoperene politike izrodila su se dva omnibus-zakona, koja su od srpskog vojvodstva napravila srpski politički vulkan. Kriznu tačku. Poprište svih vrsta nacionalizama. Šovinizama. Prostor u kom su montaže, po uzoru na radove Matveja Golovinskog, naručivane češće od tamburaških pesama.
GDE JE POGREŠIO ĐINĐIĆ?
Priča o Vojvodini kao lokomotivi srpskog preporoda obična je podmetačina koja služi za ujedinjenje onih koji bi uživali da se Srbiji već danas daje 40 dana. Takva Vojvodina je poligon podela. Bilbord srpske nemoći koji ujedinjuje ekstreme. Preko granice i iznutra.
Gde je pogrešio Đinđić? Rubno područje ne može biti centar države. Po prirodi stvari, srce Srbije mora biti Šumadija. Vojvodina je lingvistički eksperiment. Semiotički pokus. Geografska odrednica koja je bez Srbije pravna praznina.
Dakle, Vučić ne sme ponoviti Đinđićevu grešku. Vojvođansko pitanje, koje je u prethodnih 15 godina triput bilo predmet rasprava u Briselu, treba potpuno marginalizovati. Jer, ako nastavimo s politikom da je Vojvodina centar srpskog političkog interesovanja, kao što je to učino Đinđić, imaćemo bujanje autonomaštva i ekstremizama svih vrsta. Međunacionalni sukobi pogodno su tle za rad službi. Zgoda za delovanje političkih avanturista.
Mada je reč o staljinističkoj izmišljotini, autonomiju Vojvodine ne bi trebalo osporavati. Ne bi trebalo negirati njenu posebnost, ali je, umesto paradržavnog značaja, treba svesti na nivo jezičkog idioma.
Milošević i Koštunica grešili su negirajući crnogorsku posebnost. Time su samo razjarili crnogorsku taštinu. Da su Đetićima priznali da je nebo granica njihovom čojstvu i junaštvu, još bismo bili jedna država.
IZBEGAVANjE SUOČAVANjA EKSTREMA
Negiranje budi inat. Preterano povlađivanje, kao u slučaju Vojvodine, budi strah i nesigurnost. Osporavanje i glorifikacija rađaju dve vrste ekstrema. Srpski i separatistički. Zato po svaku cenu treba izbeći da Vojvodina preraste u novo Kosovo.
Vojvodina je srpska. Od te notorne činjenice ne bi trebalo praviti crvenu maramu. Od „Bljeska“ i „Oluje“ taj fakat je još očitiji. I baš zato ga ne bi trebalo praviti fatalnim.
Vojvođanska posebnost ogleda se u tome da je svakih 200 godina zaposeda neko drugi kao plodan, ali usputan, nevažan komad zemlje. Bila je rimska, avarska, vizantijska, srpska, austrijska. Turci su je sabljom oteli Habzburgovcima i držali je 300 godina. Onda je sledećih 200 ponovo bila habzburška konjušarnica i regrutna baza. Poslednjih 98 srpska je žitnica. Sve vreme je teritorija gde se vrhunac junaštva meri smelošću da se prstom isproba je li pekmez vreo.
Vojvodinu ne treba zanemariti jer je decenijama pretvarana u neuralgičnu tačku. Ni po koju cenu ne sme se dozvoliti da preraste u epicentar. Ključni korak koji će dovesti do stabilizacije srpskih političkih prilika jeste odustajanje od pogrešnog pozicioniranja periferije kao središta države, i politike. Takve anomalije, retke u prirodi, spadaju u teška neizlečiva oboljenja.
Defekt patentiran da bi se napravilo novo krizno žarište nije doneo ništa dobro. Pola Vojvođana u proteklih nekoliko godina postali su Mađari. Ostatak se pretvorio u siromahe. Srce Srbije nalazi se na aparatima. Beograd na Vojvodinu mora delovati ne kao centrifugalna, nego kao centripetalna sila inače od srpske lokomotive neće ostati ni one dve Pajtićeve fabrike najlon čarapa.
Milorad Bojović, glavni uredniki magazina „NS-Reporter“. Tekst je uvodnik koji će se u „NS-Reporteru“ pojaviti 15. jula 2016.
Novi standard
Dakle, poenta autora je da Srbija treba da se svede na Sumadiju, koja na sve okolne srpske teritorije deluje kao centripetalna sila tako sto ce ih etiketirati kao nesto sporedno po Srbiju. Jer sto vise istices da su vazne za Srbiju, to pre ces ih izgubiti. E kad je tako, ne moramo nista da brinemo, sve ide kao po loju jer Vucic radi upravo to: ne postoji srpski interes koji on naglasava, i za koji se bori, ali zato se iz petnih zila trudi da ne razocara njegove zapadne prijatelje, sve pod etiketom „ocuvanja stabilnosti“. Prema tome, nema razloga za brigu. Vucic je dokazao da „greska“ isticanja interesa Srbije i borbe za njih jednostavno ne moze da mu se desi.