Srbija se odista menja. I to uprkos svim naporima onih koji se razumeju u sve. Mislim na one koji u istom trenu imaju sijaset argumenata da bi opravdali čak incident koji je načinio albanski premijer čim se dohvatio mikrofona na srpskom tlu?!
Premijer Rama, bez obzira na poštovanja prema gostu, moram reći da je , poput onog drona nad stadionom Partizana, usred Palate Srbije izgovorio ono što nije dostojno ni nekom koji nema nikakvu državnu titulu – da je neminovnost ili realnost, svejedno, Nezavisna Država Kosovo.
Reći to u Beogradu, bilo je moguće samo pod ranijom vlašću.
Skoro juče, gledano sa istorijskog vremenskog odstojanja, nemačka kancelarka Merkel je nešto slično, ispred iste zgrade, skresala u brk tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Rekla mu je, a da nije čula odgovor, da moramo priznati Kosovo, ako mislimo da dobijemo pretplatnu kartu na neki budući ulazak u Evropsku uniju.
Ali, Vučić nije Tadić.
Premijer Aleksandar Vučić je očigledno krajnjim naporom sačuvao makar mir na licu, ali je albanskom premijeru stavio do znanja da on nema ništa sa Kosovom, jer je to teritorija Srbije. I da nije očekivao takvu provokaciju. Akcenat je na ono – Srbiju niko ne može da ponižava.
Nije li to odista nešto što ne pamtimo od vremena Josipa Broza?
Time niko ne poriče da je susret dvojice premijera nešto značajno, jer se događa posle 68 godina izolacije sa obe strane. I sigurno će jedna od najznačajnijih mera za budućnost biti dogovor o ulasku u obe zemlje sa ličnim kartama. Naravno, i uzvratna poseta Vučića Albaniji.
Od ove posete se očekuje i da se regulišu ekonomski odnosi. Pre svega, da se izvoz u Albaniju izvuče iz sive zone. Jer, dobit – PDV – završava u sefovima tajkuna.
Ali, dan incidenta je otvorio i još jedno pitanje. Dokle će Srbija biti „zatočenik“ uvek istih ljudi koji se kriju iza raznih bombastih naziva „njihovih“ organizacija.
Sve su za po nešto prestručne i licencirane. I sve nam stalno prete onim tajanstvenim – „samo vas gledamo“!
Jasno je ko ih finansira. Nije jasno kako su to oni neprikosnovene „demokrate“, kada ih niko ne bira, kada nemaju garantni rok, osim dok ne dosada i svojim patronima.
Po kojoj to logici se uvek isti ljudi nađu kao tumači baš na svim televizijama sa nacionalnom frekfencijom. Mediji se odista brukaju da za ovoliko godina nisu uspeli da iznedre svoje novinare – specijaliste za određene oblasti. Ili, im neko sugeriše da ti nevladini – vladini eksperti, ali ne naše Vlade, jedini tačno znaju šta u kom trenutku Srbija mora da prihvati kao svoj nacionalni interes.
Otuda su, ma šta takvi mislili o Srbima, neprijemčive bajke o nekakvom „balkanskom beneluksu“. Jer u istinskom Beneluksu, ako ništa drugo – nema ni dva Luksemburga, ni dve Belgija, pa samim tim ni dve Holandije.
A oni bi da Albanci imaju dve države u balkanskom „beneluksu“ – gde to još ima, osim u glavama njihovih patrona!
