Vučić, premijer, u crnom

Da bi se shvatila sva bezumnost, neljudskost i nemoralnost predstojećeg odlaska Aleksandra Vučića (kentaursko biće: pola premijer, pola Žena u crnom) na „komemoraciju“ u Potočare, nije zgoreg napraviti jedno poređenje sa događajem koji se odigrao tačno pola veka pre srebreničkih dešavanja. Reč je o streljanju zarobljenih ustaša, kao i njihovih članova porodica, u Blajburgu, maja 1945. godine.

U danima vojničkog sloma nacističke Nemačke i njenih satelitskih država, poput Nezavisne Države Hrvatske, izvestan broj ustaša i njihovih najbližih je, pred očekivanom osvetom Srba za četvorogodišnji genocid, pobegao u Austriju, s namerom da se predaju tamo raspoređenoj britanskoj vojsci. Do Britanaca su i stigli, ali su ih ovi uputili nazad u Jugoslaviju, u ruke partizanskih jedinica pretežno sastavljenih od Srba, koji su mnogim među zarobljenicima presudili po kratkom postupku. Koliko je tačno ljudi ubijeno u tih nekoliko dana, istoričari se još uvek spore, ali ozbiljne procene se kreću od desetak pa do pedesetak hiljada žrtava. Dakle, opšte je prihvaćeno da su se streljanja odigrala u trenutku kada je rat već bio zvanično završen (posle službene nemačke kapitulacije), da su ustaške snage prethodno položile oružje, da je među streljanima, pored zarobljenih vojnika, bilo i civila, kao i da je ukupan broj pobijenih svakako veći od osam hiljada.

Ako se dva događaja uporede, Blajburg iz maja 1945. može da bude samo još veći „zločin“ nego Srebrenica iz jula 1995. godine. Ne samo po ukupnom broju usmrćenih, već i po tome što u Srebrenici nije pogubljena niti jedna žena, niti jedno dete, i nijedan starac, ali i po tome što rat u Bosni i Hercegovini još nije bio ni blizu završen u trenutku kada je Vojska Republike Srpske ušla u ovaj gradić.

Naravno, niko ko nije i sam ustaša ne bi bio lud da Blajburg nazove zločinom, iako je sasvim izvesno da među onima koji su onomad završili pod kuršumima streljačkih vodova nisu svi bili neposredni krivci. To je bila kazna, za sva zverstva koja je režim Ante Pavelića (uz veliku podršku tadašnjeg i primetno razumevanje današnjeg naraštaja Hrvata) počinio nad srpskim narodom zatečenim u okvirima nacističke NDH. I drugde u Evropi su se, tih dana, na sličan način rešavale sudbine nacističkih saradnika – izuzev viđenijih nacista za koje je Amerika procenila da joj mogu biti od koristi u narastajućem suparništvu sa Sovjetskim Savezom, ali to je za neku drugu priču. A od ustaša, grozomornijih nacističkih saradnika nije bilo! Po prirodi i brojnosti zverstava, ustaše su često ostavljale bez reči čak i same naciste, koji su, zajedno sa italijanskim fašistima, tokom okupacije u nekoliko navrata bili prinuđeni da obuzdavaju Pavelićeve koljačke odrede, o čemu su ostavili rečita svedočenja u vidu zvaničnih spisa i zapisnika u kojima potanko navode monstruozne zločine nad Srbima.

Jasno se vidi da između Blajburga i Srebrenice postoje brojne podudarnosti. I u Srebrenici su, naime, nad Srbima tokom rata 1992-95. vršeni neizrecivi zločini. Tačnije, ti zločini su počinjeni iz Srebrenice, gde su krvoloci Nasera Orića redovno pronalazili utočište zahvaljujući dogovorenoj, a nikad ispoštovanoj, demilitarizovanoj zoni. Takođe je i Orić, kao i ustaše pola veka ranije, sopstvenom zlikovačkom razularenošću izazivao zgražavanje Zapadnih pokrovitelja, o čemu svedoče izveštaji stranih novinara koji su za vreme rata u Bosni i Hercegovini imali prilike da uživo razgovaraju sa njim: toliko je Orić bio neobuzdan, da se sagovornicima otvoreno hvalio bestijalnošću koju su on i njegove jedinice iskazivale u upadima u srpska sela na širem području oko Srebrenice; pokazivao im je fotografije odsečenih srpskih glava; nabrajao im je kuće i čitava naselja koje su njegove jedinice sravnjivale sa zemljom; neki od njegovih najbližih saradnika su u svojim memoarima potanko opisali pokolje što su vršili po srpskim selima.

(Naupečatljiviji, mada nikako i jedini, zapis napred rečenog jeste norveški dokumentarni film „Srebrenica: izdani grad“ Olea Fjuma, gde se, u delu posvećenom Oriću, izričito govori o njegovim zlodelima, a uvršten je čak i amaterski snimak sa jedne ratne proslave muslimanske vojske, na kojoj se Orić sa govornice dičio uništenim naseljima.)

Postoji, međutim, jedna bitna razlika, koja uslovljava ovolike nesaglasje u pristupima Blajburgu i Srebrenici: Ante Pavelić i njegove ustaše zvanično su bile ratni neprijatelj Vašingtona i Londona, pošto su se opredelile za Hitlera; iza Nasera Orića stoji ceo Zapad, ujedinjen kao nikada ranije. Samo to, i ništa osim toga, opredeljuje odnos kakav vidimo – da se za blajburška streljanja nikada nije tražila odgovornost, dok se za ona srebrenička od Srbije iznova i iznova zahteva da se izvinjava i moli za oproštaj.

Da je Pavelić, nekim čudom, satirao Srbe u ime savezništva sa Amerikom i Britanijom, ne samo da dlaka s glave ne bi falila ni njemu (iovako se iz NDH on lično izvukao nekažnjeno, zahvaljujući „pacovskim kanalima“ Vatikana) ni njegovim koljačima, nego bi svako ko bi uperio pušku u hrvatske crnokošuljaše završio u nekakvom tadašnjem Haškom tribunalu. Ko to ne shvata, niti išta zna niti će ikada nešto naučiti o vekovima dugoj, a i danas vrlo živoj, politici Zapada.

Pravi čovek, pa i pravo muško, bio bi svestan ovoga. Nasuprot tome, Žena u crnom bira da ne zna. Može joj se, Žena u crnom je uvek na strani Vašingtona i Londona, a pogotovo kada su ta dva, kao sada, na istoj strani sa Berlinom:

„Večeras smo jednoglasno doneli odluku da, ukoliko postoje uslovi za to, da kao predsednik Vlade Srbije predstavljam Srbiju u Srebrenici 11. jula. Zašto smo doneli takvu odluku? Takvu odluku smo doneli jednoglasno zato što smatramo da mi Srbi, koji smo mnogostradalni narod, imamo obavezu da budemo odgovorni, da budemo ozbiljni i da pokažemo da poštujemo tuđe žrtve. Tako će i oni početi da poštuju naše žrtve.“

Ovo je Premijer u crnom rekao na obraćanju novinarima u utorak, 7. jula, kada je saopštio da će otići na „komemoraciju“ u Potočare.

Posebno upada u oči obrazloženje da „mi Srbi“ moramo da „pokažemo da poštujemo tuđe žrtve“, je će tako „i oni početi da poštuju naše“. Najpre, zastrašujuća je sličnost, gotovo istovetnost, sa izjavama koje je na istu temu svojevremeno dao Boris Tadić, dok je on bio Žena u… pardon, predsednik Srbije.

„Politika koja je odgovorna ne znači da uvek mora da povlađuje htenjima građana. Ona podrazumeva i preuzimanje pojedinih rizika upravo za budućnost tih građana. Samo takvom politikom možemo braniti žrtve i porodicu Zec u Zagrebu“, izjavio je, primera radi, Tadić pre ravno pet godina, kada je odlazio na tadašnju „komemoraciju“ u Potočarima.

Iz ove podudarnosti prilično je očigledno da između Predsednika u crnom Borisa Tadića i Premijera u crnom Aleksandra Vučića postoji neokrnjen Kontinuitet u crnom, barem što se tiče najvažnijih državnih i nacionalnih poslova, u koje, pored odnosa prema ratovima devedesetih, naravno spada i pitanje naše ugrožene državnosti na Kosovu i Metohiji.

Dotično crnilo tog kontinuiteta sadržano je u stavu da se o srpskim nevinim žrtvama može govoriti tek pošto se Srbija izjasni o tuđim. I Tadić onda, i Vučić danas, ubeđuju sluđenu srpsku javnost da svojim sramotnim popuštanjem tobože čine uslugu naciji, jer otvaraju prostor za ispitivanje zločina koji su počinjeni nad Srbima.

Nemoguće je poštenom čoveku da ne ostane preneražen pred ovakvim izlivom protivprirodne otuđenosti od osnovne ljudskosti. Otkad to postoje bilo kakvi moralni preduslovi da bi se poštovale srpske ili ma koje druge nevine žrtve?! Kakav to mozak može, poput Tadića i Vučića, da trguje uspomenama na srpske stradalnike – i to da trguje loše, pošto se na srpskim stratištima ni danas, posle svih izvinjenja dosadašnjih i sadašnjih srpskih vlastodržaca, ne okuplja niko osim porodica postradalih?!

Može li da ima duše neko ko u ime Srba i Srbije bez pogovora prihvata protivsrpsku propagandu koja broj streljanih u Srebrenici povećava desetak puta i izmešta iz konteksta osvete u kontekst nekakvog „genocida“? Pogledajte još jednom Vučićevu izjavu od utorka: „da predstavljam Srbiju u Srebrenici 11. jula“. To veli Premijer u crnom. Srbiju bi on da predstavlja tamo gde Srbe ponižavaju i kleveću kao nikoga ranije!

A što li se, Vučiću, na usudite da predstavljate Srbiju tako što ćete, recimo, da prošetate Baš čaršijom sa Neletom Karajlićem? Nije li Nele Karajlić srpska žrtva: ondašnje Sarajevo ga je proteralo, a ovo današnje mu ne dozvoljava nos tamo da promoli, kao što smo videli početkom godine, kada je policija morala da mu spasava glavu na ramenima samo zato što se usudio da svrati u grad na Miljacki prvi put posle četvrt veka? Takvih kao on, sve samih Srba, ima na stotine hiljada širom bivše Jugoslavije. Eto, ako ste tako hrabri kao što volite da tvrdite, otiđite sa Neletom do njegovog rodnog grada, pa proverite kako ide to sa tim vašim „pomirenjem“ u regionu.

Onih koji su prošli još gore od Karajlića i završili pod nečijom kamom, ima na hiljade i hiljade. Bilo bi ih neuporedivo više, da im u zaštitu nisu skočili Ratko Mladić i ostali srpski generali koje smo, na večni stid, izručili Haškom tribunalu – baš kao što sada nemo posmatramo kako Australija neoustaškoj Hrvatskoj isporučuje Kapetana Dragana. Kako to, Vučiću, da prstom niste mrdnuli da zaštitite srpskog junaka Dragana Vasiljkovića, o kome, izuzev povampirenih ustaša koje je do nogu potukao na početku rata u Hrvatskoj, niko jednu lošu reč ne može da kaže u vojničkom smislu?

To što vi u ovom istorijskom trenutku zbilja predstavljate Srbiju, jeste splet raznoraznih nerazumnih okolnosti, i „Informera“.

To je isto tako i posledica porazne činjenice da u 21. veku najskuplja srpska reč glasi Bi-Bi-Si. U Srbiji kojom vi vladate, njihova se ne poriče – i tako dođosmo do Dušana Mašića, kao nešto zdepastijeg i bradatijeg izdanja Brankice Stanković.

Najporaznija činjenica vezana za fenomen Aleksandra Vučića jeste ta što je on, kao i Boris Tadić pre njega, u stvari došao na gotovo, tj. na javnu pozornicu koja je odavno podešena da povlastice nudi upravo takvima, glasnim a ispraznim neznalicama i kukavicama po opredeljenju. Najvidljiviji i najglasniji deo srpskog društva još od Brozovih čistki je načičkan moralnim slabićima, čije se intelektualne i mentalne sposobnosti potpuno uklapaju u žargonsko shvatanje starogrčke reči „pederastija“, koja je označavala prisan, mentorski odnos starijeg sa mlađim muškarcem.

Od kada im je umro Josip Broz, oni su bez mentora i stoga su ostali nedovršeni kao muškarci. Oni su zato nespremni da na muške izazove odgovaraju onako kako je jači pol vekovima navikao da uzvraća: muški, što će reći – istom merom, čak i ukoliko protivnik može da nanese značajnu, pa možda i kobnu štetu.

(To ne znači nužno uzvratiti bez mudrosti, naprotiv; ali, mudrost je upošljena na tome kako, a ne da li uzvratiti.)

Psihologija pravilno uči da zdrava osoba u sebi ima i muške i ženske osobine, iako, zavisno od pola, jedna vrsta neminovno preteže. Nevolja ovih ličnosti o kojima je ovde reč jeste u tome što su potpuno izgubili muške sastojke i time narušili ravnotežu. Pošto je i u našem društvu narušena ravnoteža, usled prekomerne količine „pederastih“ pojedinaca, nije nikakvo čudo što se tadići i vučići snalaze u današnjoj Srbiji kao ribe u vodi.

Sjajan primer takvog pojedinca je Dušan Mašić, osoba koja je pokrenula sramotnu akciju „Sedam hiljada“ sa ciljem da u ime neprijateljske, protivsrpske propagande, najzad zagospodari i onim jedinim preostalim joj prostorom: srpskim ulicama. Najpre, da se malo podrobnije upoznamo sa Mašićevim moralom, tačnije, sa otužnim nedostatkom istog, o čemu će posvedočiti događaj od 12. februara ove godine.

Mašić je tada bio domaćin tribine održane u jednoj od odaja britanskog parlamenta u Londonu, u organizaciji tamošnjeg „Serbian siti kluba“ (što je, naravno, zavaravajući naziv, jer im do srpstva nije stalo ni koliko do lanjskog snega, ali o tome nekom drugom prilikom). Glavna gošća na tribini bila je Olja Bećković, koja je tih dana na sva usta kukala nad svojom tužnom sudbinom posle ugašenog „Utiska nedelje“ – mada ne i nad hiljadama evara koje su joj uredno kapljale u krilo po ugovoru koji joj je, bez obzira na to što emisija nije prikazivana, važio sve do marta meseca. Na samom kraju tribine, koja je, predvidivo, protekla u iskazima divljenja Bećkovićki i njenom „dugogodišnjem radu“, za reč se iz gledališta javila izvesna gospođa i pitanje, umesto Olji, uputila drugim dvema besednicima – Milici Pešić, još jednoj vajnoj „novinarki“ Mašićeve sorte, i samom Mašiću. Evo pitanja:

„Da li ste upoznati sa radom `Frontlajn njuz televižon ejdžensi`, koja je oformljena u Londonu 1989. godine, i kako tumačite, s obzirom da živite ovde, Dušane, i da ste novinar, koliko sam shvatila, da su i hrvatski i bosanski a kasnije i kosovski novinari albanske nacionalnosti, da su se povezali sa novinarima i raznim medijskim radnicima ovde, u cilju promovisanja njihovih istina, a naši novinari nisu? To ja tako vidim. Zbog čega je našim novinarima uvek bilo mnogo bitnije da se bave političkom scenom u Srbiji, a ne informisanjem stranih medija o zločinima nad Srbima? Vi ste vodili, Olja, borbu u Srbiji i stvarno ste fantastični, ali šta su radili svi ti drugi novinari koji imaju kontakte? Šta su naši novinari vaše generacije, šta ste svi vi radili za Srbe, za to da se zna šta se sve nama dešavalo?“

A evo i Mašićevog odgovora:

„Ja stvarno ne mogu na takav način da sagledavam stvari, jer, između ostalog, ja sam radio u Srbiji od `89. do 2004. Znači, to što je Olja radila tamo i ja sam radio tamo. Ja sam bio i osnivač B92 i urednik u jednom periodu, tako da ja sebe ne doživljavam… Nikad nisam bio novinar u Londonu. Ja se bavim menadžmentom trenutno u okviru Bi-Bi-Sija, iako sam po profesiji novinar. Znam vrlo dobro šta je `Frontlajn` jer sam, između ostalog, sa tim ljudima i sarađivao tokom godina. Znam takođe da je veliki broj mojih kolega sarađivao sa mnogim stranim novinarima. E sad, šta je istina, šta nije istina, sve zavisi iz kog ugla želite da gledate. Ja, kao novinar, ne stidim se nijednog trenutka, nijedne stvari koje sam u životu uradio. I sutra, kada bih mogao ponovo to isto da radim, verovatno bih isto tako i radio. Neki drugi možda ne bi, ili su se predomislili, ali što se mene tiče, ja zaista ne vidim tu nikakvu odgovornost, da su ovi neki drugi nešto uradili, a da mi nismo nešto uradili. Eto, to je samo moje lično mišljenje.“

Mašić je, dakle, vrlo nedvosmisleno potvrdio da ne oseća nikakvu odgovornost prema srpskim žrtvama. Neposredno upitan šta je kao novinar i javni delatnik uradio da bi zanemarena i sakrivana istina o srpskim stradanjima doprla do svetske javnosti, on je na tobože uljudan način odgovorio da mu, suštinski, do te istine nije nimalo stalo i da ga srpska stradanja nimalo ne dotiču. Čak je, bestidnik, odbio da srpska stradanja uopšte prihvati kao činjenicu: „E sad, šta je istina, šta nije istina, sve zavisi iz kog ugla želite da gledate“.

Da je pravde, neko ko, poput Mašića, smatra da istina zavisi od ugla gledanja, ne bi nikada ni došao u priliku da radi u glasilima ili zauzima bilo kakav odgovoran društveni položaj. Mašiću je, međutim, čak i taj uticaj kojeg se nezasluženo dokopao bio nedovoljan, pa je sada posegnuo i za najvažnijim moralnim pitanjem današnjeg pokolenja Srba, a to je odnos prema ratovima devedesetih.

Naravno, kao poslušan učenik B92 (Bi-Bi-Sijeve) škole „novinarstva“, nesrpske žrtve Mašić doživljava kudikamo drugačije nego srpske. Kada je reč o stradanju vojnika Nasera Orića oko Srebrenice, Mašić odjednom oseća silnu odgovornost, koju onda pretače u akciju „Sedam hiljada“, zakazanu za 11. jul na platou ispred Narodne skupštine Republike Srbije, dakle, u samom srcu Beograda i ispred zdanja koje označava srpsku državnost, osvojenu i skupo plaćenu životima predaka na čiju žrtvu Mašić hoće da pljune.

Ko mu se pridružio u toj akciji? Evo jednog slikovitog primera:

„Zašto sam među 7000? Zato što se moja država ne ponaša pristojno prema žrtvama genocida u Srebrenici. Zato što se 20 godina negira da je počinjen genocid i što samo u ovakvim građanskim akcijama u kojima se okupe pristojni pojedinci mogu da odam dostojanstvenu poštu žrtvama. Zato što osećam veliku sramotu ne samo zbog počinjenog genocida nego i zbog toga što ga moja država negira i time već 20 godina kao da ponavlja ono čega se ježim – da je zločin počinjen u ime srpskog naroda. Ovde vlada jedna vrsta specifičnog ostrakizma: čim neko pomene genocid u Srebrenici upišu ga na tablicu stranih plaćenika, neprijatelja i izdajnika. Dosadilo mi je da umesto o genocidu i njegovim uzrocima stalno pričaju o brojevima, a brojeve je lako ubijati sada, kao i u budućnosti.“

Ovo je na Fejsbuk stranici posvećenoj Mašićevoj akciji još 27. maja napisala Tamara Spaić, znana novinarka „Blica“ i supruga još čuvenijeg Nebojše Spaića, koji se takođe prijavio da legne na asfalt ispred Narodne skupštine. Sa Tamarom Spaić i njenim moralom autor ovog teksta imao je neposredno iskustvo kada smo, 2004. godine, zajedno radili u dnevnom listu „Glas javnosti“, gde sam ja vodio sportsku rubriku, a ona bila deo uredništva koje je na kratko, svega na nekoliko meseci, bilo preuzelo vođenje celih novina.

Na jutarnjem kolegijumu 18. marta, dakle drugog dana jezivog pogroma srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, tražio sam da bude kažnjen novinar kulturne rubrike koji je, u izveštaju sa nekog događaja u „Domu omladine“ od prethodne večeri, našao za shodno da one koji su u Beogradu demonstrirali i zahtevali snažniju reakciju u smislu zaštite našeg naroda u okupiranoj pokrajini, naziva obezglavljenom ruljom i divljacima (ili tako nekako; tačan citat više nije dostupan). To je izazvalo najpre primetnu nelagodu među ostalim urednicima, a onda i kraću raspravu, koju je prekinuo glavni urednik rekavši da će razmotriti moj predlog i kasnije doneti odluku. Time je sastanak bio završen, a dok smo napuštali kancelariju glavnog urednika, prišla mi je Tamara Spaić i obratila mi se – tad i nikad više, ni pre ni posle – sledećim rečima:

„Slušaj, da ti dam jedan savet: nemoj previše da se uzbuđuješ oko toga što se dole dešava. Veruj mi, znam šta pričam, ja sam sa Kosova, rođena Prištevka.“

Naravno da sam, blago rečeno, bio zatečen njenim stavom. Odgovorio sam joj da ne mogu da se ne uzbuđujem kada je reč o Kosovu i Metohiji, na šta je ona samo ponovila da bi zbog mojih živaca i mog zdravlja bilo bolje da ne shvatam sve toliko lično, posle čega se okrenula i izašla. Prilično sam, rekoh, siguran da više nikada nismo razmenili ni reč, kao što ni ranije nismo, što znači da ju je na davanje „saveta“ meni podstakla tema, a ne ja kao saradnik.

Danas se može videti da Tamara Spaić, zajedno sa svojim mužem, uopšte nije hladnokrvna po pitanju Srebrenice. Onu smirenost, koju je meni preporučivala u vezi s progonom kosmetskih Srba južno od Ibra, ona sama odbacuje sada, kada je Mašić pozvao na leganje ispred Skupštine.

I time je pun krug zatvoren, jer sa Mašićem, Spaićima i njima sličnima, sve zapravo i počinje. Kome je smetao nakaradni Tadićev režim, i kome je muka od jednako nakaznog Vučićevog režima, taj mora da oseća obavezu da ulice srpske prestonice sačuva od Mašićevog nasrtaja. Jer, Srbija u kojoj plaćenik Bi-Bi-Sija može da zabada nož u leđa Republici Srpskoj i iz srpske prestonice širi protivsrpsku propagandu, nije Srbija koja je u stanju da se otrgne iz otrovnog vrednosnog poretka Borisa Tadića i Aleksandra Vučića.

Naravno da demokratija podrazumeva slobodu javnog izražavanja, ali demokratija isto tako podrazumeva i odgovornost. Zato ni u jednoj demokratiji nije bilo, niti može da bude, da svako radi šta mu je volja. Pogotovo se na javnom mestu ne sme dozvoliti ismevanje žrtava Nasera Orića i ruganje junacima koji su srpski narod branili od Orića i sličnih zločinaca – a upravo je to zamisao i krajnja namera Dušana Mašića, Bi-Bi-Sijevog besprizornika koji, kako pokazuju njegove reči iz februara, pet para ne daje ni na srpske žrtve ni na srpske junake, ali bi sada da ugrabi pravo da šalje nekakvu poruku u ime Srbije i Srba.

Samo u društvu u kojem Mašić, moralni patuljak, može da radi šta god mu padne na zloćudni um, moguće je da premijer bude veća žena u crnom nego Žene u crnom, pa da propoveda o svojoj navodnoj nepokolebljivosti, dok istovremeno poslušnički odlazi na „komemoraciju“ u Potočare da bi pognuo glavu pred besčasnim osudama da se tamo dogodio „genocid“, i dok šeni pred Angelom Merkel kao svojevremno Tom i DŽeri pred onom gazdaricom koja se u crtaćima vidi samo do kolena. Petnaest godina živimo u takvom društvu. Dosta je bilo.

Pravo Republike Srpske da postoji i čuva uspomenu na časnu borbu iz koje se rodila, i „pravo“ Dušana Mašića da priređuje šta god njegov Bi-Bi-Sijevski mozak smisli, međusobno se isključuju. Svakom čoveku i Srbinu neuporedivo više bi moralo da bude stalo do ovog prvog. U društvu koje hoće da bude zdravo, ne može vodilja da bude klinačka razularenost Mašića, nego nacionalna odgovornost.

Odluka policije da u subotu zabrani sve skupove, pa i taj koji je Mašić najavljivao, nije rešila nevolju zvanu Dušan Mašić. Niti je Srbiju spasila nedovršene „pederastije“ od koje on i slični mu boluju (i o kojoj uskoro sledi poseban članak). Policijska zabrana samo je odložila sukob sa Ženama u crnom koje su preotele Srbiju: Vučićem, Tadićem, Mašićem, Spaićima i ostalom Bi-Bi-Sijevom služinčadi.

Ako služinčad hoće državu, neka nađu neku drugu. Ovu koja je nama ostavljena od časnih predaka, nemamo ni pravo ni želju da im prepustimo.

Miodrag Zarković

Fond strateške kulture