Vučić protiv Vučića, Toma protiv ostatka sveta

0
1096

Ako vam je dobro – onda niste na tragu slavnih predaka

jama_golubinka_u_surmancimaKada sam, pomalo neoprezno, obećao da će u svakom tekstu biti i nešto pozitivno, i to baš u prvom odeljku (da se lakše prepozna da je zaista pozitivno), imao sam odstupnicu u ideji da uvek „mogu uzeti nešto iz slavne istorije“. Dvojaki su razlozi za to: prvo, nije uvek ni lako ni jasno prepoznati u sadašnjosti šta je nesumnjivo dobro; drugo je sadržano u rečima svetog vladike Nikolaja napisanim 1913. godine da „mi možemo biti zadovoljni našom istorijom. Ona je velika – veća od nas. Jer nju je još neko stvarao sem nas. Stvarao ju je kroz nas Onaj, koji iz Jednog istog blata može da stvori i ʼsud častiʼ i ʼsud sramoteʼ. Mi možemo biti zadovoljni, što je Bog od nas učinio sud časti.“

Zato i sada pišem o jednoj stvari istorijskoj, koja me opseda od kada sam se prisilno bavio temom „Ko (ni)je klao u Prebilovcima“; istražujući za taj tekst saznao sam za podatak koji me je šokirao – „zaklano je 50 Prebilovčana koji su se dobrovoljno predali ustašama, utučeni saznanjem da su im cele porodice stradale u Šurmanačkoj jami“. Posle mi je jedna prijateljica posvedočila da je isto uradio i jedan njen rođak – skinuo je sat, okačio na kolevku svog sina i otišao da ga ustaše zakolju. Pre nego što odgovorim na zar ti je ovo pozitivan odeljak, moram da istaknem da sam mesecima razmišljao šta se odvijalo u glavi tih ljudi, šta ih je nagnalo na takav korak, koji čovek teško može da pojmi? („Normalna“ reakcija i ono što prvo pada na pamet jeste osveta, surova i bezobzirna.) Jedini moj scenario „toka svesti“ tih novomučenika jeste da su, možda i sami toga nesvesni, iskreno verovali u Hrista i život večni. Za razliku od, na primer, učenih teologa koji samouvereno tvrde „da nema odgovora na smrt“ i da ga „ni Isus nije dao“ – ovi prebilovački stradalnici dali su jasan odgovor na smrt i pohrlili da se što pre nađu sa svojim bližnjima.

Da, to je deo naše doista slavne istorije¸ ali i potvrda reči „najvećeg Srbina posle Svetog Save“ da je „stradanje centralni fakt naše istorije“ (citirano delo). I nada da nećemo nestati, ili – preciznije – potvrda onog da je bolje i da nestanemo nego da ispadnemo neljudi (blaženopočivši patr. Pavle).

2. Vučić najbolje zna

Iz gornjeg blistavog i strašnog primera mogu se izvući brojni zaključci, a mislim da nije zanemarljivo zapažanje da na suštinske izbore (tipa carstvo zemaljsko ili nebesko) naš „narodni organizam“ daje tačne odgovore. Naravno, ovu konstataciju ne treba mešati sa glupom izbornom floskulom da „Narod najbolje zna“, jer – baš na izborima naš narod najmanje zna. Ali, „da se na izborima nešto suštinski rešava oni bi bili ukinuti“ (citat po sećanju, valjda Mark Tven). Tako i u nas: deluje da je narod uspavan i obeznanjen pa „bira“ Vučića – ali zar je bitno koja će zapadna marioneta, u ovom trenu naše istorije, biti na vlasti?

Današnji suštinski izbori koji stoje pred nama nisu „ko je za Vučića a ko protiv njega“ nego su to odluke poput onih hoćemo li prihvatiti nezavisno Kosovo, uniju sa rimokatolicima ili ulazak u NATO. Naravno da se mogu naći pojedinci ili grupe koje bi nešto od nabrojanih mogle formalno potpišu, ali sam uveren da narod to (nikad) ne bi suštinski prihvatio. To je ujedno i odgovor na pitanje koje me je takođe dugo mučilo – kako to da Vučić ispunjava sve naloge naših neprijatelja osim što ne uvodi sankcije Rusima: dovoljno je inteligentan da shvati da bi to za njegov rejting bilo pogubno jer bi nama, čak i ovako ispranih mozgova, stvarno bilo previše.

Da Vas podsetimo:  Medicinska oprema i RFZO: tajni zaključak Vlade i nevidljive nabavke

3. Beskrajni plavi krug, i u njemu Rusija

p-olgaKad sam već kod Rusa, da se pohvalim da nas je opet nagradio pominjanjem notorni Petar Luković, mada je ovog puta nazvao Stanje stvari samo „proruskim sajtom“ (istine radi, upotrebio je i reči „prose*avanje“ i „đubrište“, ali ume on to mnogo bolje, to jest prostačkije).

Dok neko ne javi Rusima da smo „njihovi“, da iskoristimo ovaj vetar u leđa i malo kritikujemo rusku braću, to jest jednog od njih „za nas zaduženih“. Rukovodilac Balkanskog odeljenja ruskog Instituta za strateška istraživanja (RISI), dr Nikita Bondarev, prvo je u latiničnom dodatku Nedeljnika ustvrdio da „Srbi slabo razumeju današnju Rusiju“, a onda se u drugom nastavku pravdao kako ga srpski rusofili nisu dobro razumeli i da su ga „braća Srbi optužili da želi da im otme gusle“. Tačno je da je u početnom tekstu dr Bondarev gusle označio kao „crnogorski instrument“, što bi bilo otprilike kad bih ja njemu rekao da je Rusija krštena 988. godine u Ukrajini. (Ne bih da idem tako daleko da pomislim da to za njega ne bi bila uvreda.)

Dakle, ne stoji to da su srpske gusle crnogorske – ali to je najmanji problem, makar kako to ja vidim. Osnovni problem je što brat Bondarev nama poput zapadnog japija priča o „apdejtovanju odnosa“, ili – kako bi to rekla jedna pametna Srpkinja skroz naklonjena Rusima – „ne dozvoljavam da mi lekcije drže Rusi zagledani u London“. Ako je tačno – a jeste – da Rusi ne mogu biti veći Srbi od nas Srba, onda je istinito i da nama nisu potrebni Rusi koji su veći Zapadnjaci od Zapadnjaka. Ili rečima jednog komentatora sa Stanja stvari, ako je tako onda ćemo „pre mi morati njih da spasavamo od pogubnog uticaja Zapada nego oni nas“.

Na kraju, dobro je što dr Bondarev poznaje srpsku kinematografiju, ali ne može se odnos Srba prema Rusiji razumeti kroz dosetke iz Kusturičinih filmova, ma koliko oni bili dobri. (Bilo bi to isto kao kad bih ja pokušavao da pojmim Rusiju preko filma „Levijatan“ a ne kroz Dostojevskog.) Ako hoće istinski da proba da shvati naš odnos prema Rusiji, dragi brat Bondarev mora da krene od onog mističnog „beskrajnog plavog kruga, i zvezde u njemu“, koje maestralno opisuje – i nekoliko puta ponavlja – Crnjanski u Seobama: „I dok mu se, u duši, kao u beskrajnom krugu, jednako ponavljahu misli o odlasku, o odlasku nekud, u Rusiju, nad kojom se u očajanju, iznemogao, posle toliko meseci tumaranja, i patnje bio nadneo, dotle mu je, zaspalom prvi put opet kod kuće, u telu drhtalo, kao neka zvezda, poslednje zrno nekadanje mladosti. Ono ga je zadržalo očajnog, zamuklog, suludog već od patnje i tuge, među tim baruštinama i vodama, što se isparavahu nad zemljom, koju je od milošte zvao Novom Serbiom.“

Prevedeno na manje mističan ali i dalje ne do kraja razumom shvatljiv govor – da bi neki čovek (ili sajt!) bio dovoljno srpski on mora biti makar malo proruski. I tu, dragi brate iz Rusije, mi ne mislimo niti možemo – da parafraziram počivšeg S. Miloševića – išta da „apdejtujemo“!

Da Vas podsetimo:  Da li je ovo NAJSMEŠNIJI štrajk glađu u istoriji?

4. Ko to tamo ruši premijera?

dacic-vucicsenkaDržavni udar. Kovanica koja je, možbiti, strah i trepet u drugim zemljama, u ovoj je poštapalica, ono kad nemaš šta drugo da kažeš. „Dobro jutro, komšija, je li bio od jutros neki državni udar, nisam stigao da gledam TV Pink, a i Vučko je izgleda informisan o ukoru pred isključenja sa najvišega nivoa…“

Malo ozbiljnije i skroz kratko: pa šta je Vučić očekivao kada je „zapušio sve medijske rupe“? Da voda otpora neće probiti kroz društvene mreže ili sa tabloidnog dna? Čast mi je da podsetim na proročanske reči Aleksandra Lazića, napisane tačno pre dve godine, da ako Srbija postane Vučićev feud onda će se pobuniti kmetovi, ne vlastela. Prevedeno na današnje stanje stvari – kad premijer nije hteo da sluša „vlastelu“ u vidu Utiska nedelje onda će biti primoran da se valja u blatu sa kmetovima iz Kurira. Ta konstatacija ne ostavlja prostor da se zaključi bilo šta drugo osim da Vučića ruši – on sam!

5. Sistemske bolesti demokratije

Zamislimo da je ovo što sledi presretnuti razgovor.

Šef: Nije valjda da opet dolazi onaj Lavrov?

Savetnik: Šefe, nažalost, dolazi!

Šef: E, ne mogu više da mu pričam da smo za njih a idemo u EU… I u NATO ćemo (ako Bog da sreće), nego samo da Šormaz pripremi javno mnenje… Je l’ se kaže mnenje ili mnjenje?

Savetnik: Kako vam se više sviđa, Šefe, tako i recite. Samo se opustite, kao ono kad ste pored kazana.

toma-sajkacaŠef: E, pa tako se ja opustio sa Obamom, kao da sam u Bajčetini, ali naiđe neki stampedo ovih drugih predsednika… Ne stigoh da ga pitam kad će da me zove u Ameriku.

Savetnik: Baraka makar ne morate da ljubite kao Kolindu…

Šef: To jeste. A i ovaj Lavrov sam zna da se ljubi tri puta, ne treba da ga učim. Nego, šta da mu kažem, bre?

Savetnik: Pa, možete da kažete nešto na temu „majčice Rusije“?

Šef: Da mu kažem da svaki čovek ima majku, ne poštuje je mnogo, ali „kad je teško – ne Čović – nego Rusija“, majka Rusija?

rumun-zaspaoSavetnik: Odlično, ni ja ne bih bolje sročio!

Šef: A za ovo što ratuju tamo u Siriji, da izjavim saučešće, valjalo bi?

Savetnik: Da, naravno. Mislim da će to pozitivno odjeknuti.

Šef: Ne znam da li ću uskoro opet videti Lavrova ili Putina, šta znam, bolje da im izjavim i unapred saučešće, i za ove tek što će poginuti, kad sam već tu. Ma, nešto ovako: „Zahvaljujem na borbi protiv svetskog terorizma i izražavam saučešće prema žrtvama koje ste u toj borbi imali, ili ćete, ne daj Bože, imati.“

***

Naravno, razgovor je izmišljen ali su linkovane izjave Tomislava N. poglavito stvarne. I razmišljajući kako je moguće da takav čovek bude predsednik države – pa makar to bila i naša Srbijica – pade mi na pamet da kod nas nema onog „zaštitnog mehanizma“ koji je otvoreno opisan u „Simpsonovima“: kad je mali Homer pitao tatu Ejba „da li će biti predsednik kad poraste“, ovaj mu je odgovorio – „sine, mi smo razvili čitav mehanizam da takvi kao ti nikad ne postanu predsednici“. Dignuto na malo viši nivo, ako se već nekako zapatilo da svaki čovek ima glasačko pravo – u SAD su to makar doradili da ne može baš svako da bude predsednik. Znam da to nije popularno reći, ali opšte pravo glasa nije, makar za mene, nikakvo dostignuće ili blagodat. Da budem otvoren do kraja, ako već Tomislav N. mora da glasa trebalo ga je makar onemogućiti da postane predsednik.

Da Vas podsetimo:  Milutinović uporedio Vučića sa Stefanom Nemanjom, kaže da je vladar Srbije

6. Gori, gori, moja Gorjana!

(Prenašmikana neocvala mlađa ženska osoba prilazi mikrofonu. Iza nje, desno, zastava Srbije i, levo, logo Skupštine Srbije.)

Mlađa ženska osoba: Ja sam Gorjana Marinković, narodni poslanik Pokreta socijalista u Skupštini Srbije.

gorjanaGorjana Marinković (poluotvorenih očiju): Moram da napomenem da je Kurir (dramska pauza) nije dnevni list nego tabloid koji (samouvereno) ne piše kritički nego piše, kako bih rekla (zatvarajući okice), piše perom – perom očaja. (Zamahne glavicom i kosicom, zadovoljna što se opsetila da Kurir piše „perom očaja“.) To je tačno (kaže sebi), svakodnevno fabrikuju laži i uvrede (kaže ostatku sveta), na račun članova vlade…

(Sluša pitanje novinarke napućenih usana koje, po svemu sudeći, još nije nijednom „radila“, kako bi to rekla Zoranah.)

Gorjana Marinković (ne može da veruje kako glupo pitanje o tome je li Informer isto tabloid): Molim vas, trenutno govorim o Kuriru… (Mršti se jer je novinarka prekida, gleda skoro bespomoćno u svoju levu stranu, zatvara oči kao da se pita „šta me snađe“.) Tabloid zato što sve vreme iznosi najstrašnije laži i uvrede. (Blago se nervira.) Molim vas, mislim da je vreme da pustimo tužilaštvo, tužilaštvo je tu da utvrdi, ovo je samo moja konstatacija. (Faca blago izobličena, kao da pokazuje da nije samo Kurir „u očaju“.)

(Novinarka ne odustaje, Gorjana opet gleda ulevo, kao da od nekog traži pomoć, jer „i srce je na levoj strani“. Trepuće brzom brzinom.)

Gorjana Marinković: Posao jednog novinara (gleda dole, pauza)… Smatram da treba da obavlja (samozadovoljno i naglašavajući) savesno, aaaaa… Pristrastan svakako ne, posebno ako ste urednik (moćno i sa podsmešljivim izrazom lica) na Javnom servisu (diže obrve) Srbije! Mislim da se ni političari nisu mešali u ovaj postupak tako da (nadjačava bezobraznu novinarku i pojačava ton) ne vidim razlog da se mešaju ni novinari. Mislim da jednostavno nisu jednaki aršini za sve, ponovo ponavljam, neki novinari su mnogo sebi (pobedonosno) više dali za pravo.

(Opet pogled u levo, nehajno zamahivanje glavicom i zabacivanje udesno, oči poluzatvorene.)

Gorjana Marinković (ne može da veruje šta je ista novinarka pita): Ali, treba da kreiraju istinito javno mnjenje, a ne onako kako njima odgovara i njihovim… (već pomalo besna što je novinarka prekida, mršti se bez bora). Gospođa Olivera Kovačević je urednik na Javnom servisu Srbije. (Gleda dole, trepuće.) I gospodin Vulin i gospodin Stefanović su samo pozvali (samouvereno, izgovara kao pesmicu) novinare (gestikulira rukama) gospođu Kovačević, gospođu Jerkov, aaaaa…

(Novinarka je prekida konstatacijom da Aleksandra Jerkov nije novinarka.)

Gorjana Marinković (već na rubu nerava, vrteći kružno glavom i malo zatvarajući okice): Nebitno!

(„Zavesa, gvozdena.“)

Predložak za transkript i didaskalije možete videti OVDE

—————–

Aleksandar Lazić

Александар Лазић: Вучић против Вучића, Тома против остатка света

Stanje stvari

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime