Dana 14. juna, u Debeljači, održana je državna manifestacija otkrivanja spomenika Tiboru Cerni, srpskom heroju mađarskog porekla koji je dao svoj život na Košarama 28. aprila 1999. Neprijateljski najper je danima kosio srpske vojnike menjajući položaj i Tibor je izašao iz zaklona da ga pogodi kako bi njegovi saborci i drugovi otkrili gde je i likvidirali ga. Snajper ga je pogodio, ali je on ostao na nogama, čime je isprovocirao snajperistu da puca još jednom, pogodi ga u vrat i otkrije se. Poslednje reči su mu bile:“Za ovu zemlju vredi poginuti“. One su ispisane na spomeniku u Debeljači.
Pored ovog događaja od nacionalnog značaja, u Debeljači se prvi put posle 1999. godine desila svojevrsna rehabilitacija bivšeg predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića, i celokupnog političkog i vojnog vrha države u kontekstu krivice za NATO agresiju na SR Jugoslaviju. Kako? Poslednjih osamnaest godina SAD, NATO, EU, Zapad i njegova produžena ruka u Srbiji – druga Srbija -, ubeđuju nas da krivicu za NATO agresiju snosi isključivo Srbija i isključivo tadašnji predsednik Slobodan Milošević, jer su odbili sporazum iz Rambujea. U poslednjih osamnaest godina mi nikada nismo mogli čuti srpskog predsednika, premijera ili drugog visokog državnog zvaničnika da kaže da je za rat kriv „onaj drugi“, odnosno, onaj ko je izvršio agresiju.
U toku svog govora u Debeljači, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, izgovorio je, gotovo tiho, rečenicu na koju mnogi, verovatno, nisu obratili pažnju, a ona ima istorijski značaj, bez obzira na iskrenost ili namere predsednika. Glasila je:“…tog malog, prljavog i neopisivo strašnog rata kojeg nam je agresor nametnuo„. Đavo se krije u detaljima. Prva stvar je da se NATO imenuje kao agresor, možda i prvi put u poslednjih osamnaest godina, a druga stvar, koja, gotovo sigurno, jeste prvi put izgovorena od strane srpskih zvaničnika nakon NATO agresije jeste da je rat nametnut! Sam pojam agresije u međunarodnom pravu znači zločin protiv mira i već tu predsednik Vučić implicira da je NATO kriv za rat 1999., ali termin nametnut imlicira da je srpsko rukovodstvo htelo da do njega ne dođe. Dakle, rat nije izazvala Srbija svojom krivicom, nego je on nametnut što implicira nameru i cilj da se agresija izvrši po svaku cenu. Ovim je krivica za rat 1999. sa Slobodana Miloševića i tadašnjeg političkog i vojnog vrha SR Jugoslavije prebačena na NATO. To sada javno kaže zvanična Srbija.
Možda terminološki najbliža napisana reč u kontekstu uzroka za NATO agresiju jeste iz pera Henrija Kisindžera kada on kaže „da pregovori u Rambujeu predstavljaju prekretnicu u Alijansi, jer su insistirali na ratu“. Kada nego insistira na ratu, znači da rat nameće, odnosno, da mu je cilj da do rata dođe.
Predsednik Srbije, dok je bio premijer, izjavio je više puta da je NATO garant bezbednosti Srbima na Kosovu i Metohiji što, možda, u pojedinačnim slučajevima i jeste tačno ako imamo u vidu da su se mnogi pripadnici KFOR-a na Kosmetu „srodili“ sa srpskim narodom, srpskom kulturnom baštinom, mnogi primili i pravoslavlje, te da su neki i sačuvali određen broj Srba u Pogromu, ali dobro znamo da je cilj NATO, kao vojne alijanse agresorskog karaktera, da se kosovska nezavisnost zaokruži, a Srba na Kosmetu da ne bude. Ovde se javlja paradoks, jer kako možemo za nekadašnjeg agresora reći da je danas garant bezbednosti? Ili su to bile izjave za spoljnu upotrebu, a ove danas za unutrašnju?
Kako bilo, nećemo ulaziti ovde u analizu razloga ovakve izjave. Ovde je najbitnije da je od najvišeg srpskog zvaničnika u pogledu NATO agresije usvojena (ili „samo“ u ovom slučaju izgovorena) terminologija zapadnih zvaničnika koji su, posredno ili neposredno, priznali da je NATO kriv za rat 1999. godine time što je želeo rat po svaku cenu, i za srpsku javnost činjenica izgovorene reči najvišeg srpskog zvaničnika da je rat nametnut je najbitnija. Usvajanje ovakve terminologije u javnosti označava svojevrsno rehabilitovanje tadašnjeg političkog i vojnog vrha za navodnu krivicu za ove događaje što je za Srbiju, makar za unutrašnju upotrebu, od istorijskog značaja. Ovde je vrlo važno i da apstrahujemo sve ono što mnogi zameraju Slobodanu Miloševiću u pogledu činjenja protiv sopstvenog naroda. Mi Slobodana Miloševića možemo, i moramo uostalom, kritikovati za unutrašnje stvari, ali nikada ne smemo dozvoliti da nam preko njega neko spolja nameće stigmu o nekakvoj, navodnoj, našoj krivici za 1999. godinu i agresiju, a što se uporno radi poslednjih osamnaest godina sa ciljem da se agresor abolira od krivice.
Spomenik Tiboru Cerni je otkriven, centralni spomenik za svih 108 poginulih heroja na Košarama je u pripremi da se napravi i otkrije, poslednje dve godine na državnom nivou obeležavamo NATO agresiju, prvo ispred Generalštaba, a ove godine u Grdelici. Juče je Srbija zvanično rekla da je NATO kriv za agresiju, uvela je termin agresija u zvaničnu državnu upotrebu o ovoj temi. Ostaje još da se ponaša i deluje u skladu sa izgovorenim, a možda je, ili nije, rehabilitacija Slobodana Miloševića korak ka tome.
Nenad Uzelac
www.vidovdan.org
Prvi put jedan zvaničnik uvodi termin „agresije“ a NATO je „garant bezbednosti Srbima“ ( valjda je mislio drže ih ko zečeve dok ih Šiptari ubijaju, vade organe i progone) ali to nije tema priče…… Pa je , tiho, gotovo šapatom ( da ne čuju neprijatelji)jedan državnik u svojoj zemlji , gotovo, rehabilitovao bivšeg državnika te zemlje i svog saradnika Miloševića ( jel’ to znači odmah za Hag da ga spremamo) pa je sve po onom žrtva se zaljubila u krvnika i tako planiraju da žive srećni do kraja . The End. Gotova priča.