Vučić se oseća jačim posle pobede opozicije u Crnoj Gori

0
126
Žarko Korać / Foto: YouTube Screenshot

„Srpske pretenzije u regionu rastu, Srbija se oseća kao da je ona pobedila na izborima u Crnoj Gori i to ne može proći bez posledica po region, a Vučićev san da bude srpski regionalni lider je puniji“, rekao je profesor Univerziteta u Beogradu u penziji Žarko Korać. On u intervjuu za podkast Istinomera „U mikrofon“ kaže da mu nije lako da anticipira dešavanja u regionu u kontekstu rezultata izbora u Crnoj Gori i razgovora u Vašingtonu, a potom i u Briselu oko Kosova. Dodaje da je vašingtonski sastanak „bio potreban samo Trampu zbog reizbora, ali da su briselski pregovori daleko interesantniji jer je reč o stvarnim pregovorima“.

Ako posmatramo regionalni kontekst, da li se ipak dešavaju promene?

Što se tiče izbora u Crnoj Gori, mislim da se stvari pomeraju ka lošem, jer srpske pretenzije da se utiče na zemlje u okruženju jako rastu. Srbija se oseća kao da je ona pobedila na izborima u Crnoj Gori, a to ne može biti bez posledica po region. Crna Gora je do sada imala prilično nezavisnu spoljnu politiku – ne samo da je u NATO paktu, nego je i priznala nezavisnost Kosova, uvela je sankcije Rusiji i ponašala se, u spoljnoj politici, kao da je već zemlja Evropske unije. Sada će se to očigledno menjati, ali nejasno je koliko brzo i u kojoj meri.

Zašto će se menjati kada su lideri opozicije rekli da strateški ostaju na spoljnom kursu Crne Gore i da neće u tom pogledu menjati ništa?

Ja sam u jednom intervjuu rekao da je gospodin Krivokapić „kagemuša“. To je poznati Kurosavin film pod nazivom „Kagemuša“ ili dvojnik. On je u politiku uveden pre par meseci, izabran je od strane Crkve i čim su rezultati izbora proglašeni odjurio je kod mitropolita Amfilohija Radovića da mu pred kamerama televizije poljubi ruke. Naravno, to može biti i čin vernika, ali u ovom slučaju je to politički čin. On govori sasvim suvereno, kao da će on određivati politiku, a pri tom nema političku stranku niti je član i jedne stranke.

Činjenica je da postoje druge dve koalicije, okupljene oko URA-e i oko Bečića, i činjenica je da prosrpska koalicija bez njih ne može da oformi vladu, a one su građanski orijentisane, evroatlantske u potpunosti i nemaju pretenzije da prave prosrpsku Crnu Goru. Zar ne?

Ne, tačno je da URA i nešto manje Bečićeve demokrate, koje su pasivnije, govore te stvari koje ste naveli, ali zajednički imaju 14 poslanika. Unutar opozicije mnogo više imaju ove dve stranke koje su izričito prosrpski orijentisane i klerikalne. Jedna od njih je, pa… četnička stranka, sasvim otvoreno i sasvim drugačije vide političku stvarnost. Jedan od lidera sa te strane, Medojević, rekao je da je ekspertska vlada budalaština. Pojavio se i gospodin Mandić, koji je inače oficijelno četnički vojvoda, koji je rekao da što pre treba povući priznanje Kosova. Sad me interesuje kako će ta koalicija da vodi politiku. Zašto bi oni ostavili Abazoviću i Bečiću da vode politiku sa mnogo manje poslanika?

Možda zato što ne mogu da formiraju vladu bez njih?

Postoji jedan problem – da li mogu uopšte da vode politiku. Moje je predviđanje da će ta vlada jako teško funkcionisati.

Da li je pobedom opozicije u Crnoj Gori Vučić ojačao, ili je slabljenjem Đukanovića i direktnom analogijom jedne lične vlasti sa drugom zapravo oslabio?

On je jako ojačao. Njegov san o tome da bude regionalni srpski lider je sada puniji. Izgubio je nešto u relaciji prema Srbima u Hrvatskoj – godišnja proslava „Oluje” je sasvim drugačije prošla i Pupovac je pokazao određenu samostalnost u političkom ponašanju. Ali Vučić je dobio ogroman uticaj u Crnoj Gori, tako da se on oseća regionalno jačim i njegov kapacitet u odnosu na Evropu je pojačan.

Zašto liberalni intelektualni krugovi u Srbiji neće čak ni da daju šansu opoziciji u Crnoj Gori da pokaže kakva je na vlasti, pa da se možda i promeni, iako ste Vučiću dali šansu da zaokrene iz „Velike Srbije” u Evropu?

Nisam nikada osporavao Vučiću pregovore oko Kosova i podržao sam njegov odlazak na pregovore sa Tačijem, što Boris Tadić nije – ovde se radi o nečem drugom. Glavne stranke opozicije koja je pobedila ne postoje od juče, nego postoje jako dugo i ja imam iskustvo sa njima. Na čuvenim izborima za predsednika Jugoslavije 2000, saveznim, kada je Milošević izgubio, Đukanović nije učestvovao. Učestvovale su ove stranke i napravljena je vlada čiji je predsednik bio Zoran Žižić. Te su stranke potpuno antievropske, proruske i stranke koje su do 2000. godine podržavale Miloševića i njegov politički program. Za ovih 20 godina ja nisam video da su te stranke promenile svoje političke poglede i svoje političke ciljeve. Mogu im čestitati na doslednosti, ali to su potpuno antidemokratske, antievropske stranke.

Da Vas podsetimo:  Plate medicinara mnogo veće nego u Đilasovo vreme

I Đukanović je podržavao Miloševića, pa je napravio radikalan zaokret posle frakcijskog sukoba sa Bulatovićem. Vučić je bio sledbenik Velike Srbije, pa je formalno napravio zaokret ka Evropi.

Ogromna je razlika između Đukanovića i Vučića, jer je Đukanović taj zaokret napravio pre više od 20 godina i uspeo je da Crnu Goru provuče kroz 1999. godinu. NATO nije rušio Crnu Goru. On je mnogo šta uspeo. Uspeo da vrati nezavisnost, mirno, uveo je zemlju u NATO i napravio radikalan i suštinski otklon od te prošlosti, koja je njegov greh, ranih devedesetih godina, kada je bio Miloševićev saradnik. Što se tiče Vučića, on je samo nominalno na proevropskim pozicijama. Mi nismo otvorili ni jedno poglavlje ove godine, a on o tome ni reč nije rekao, dok je Crna Gora otvorila sva i četiri zatvorila. Ne vidim da Vučić reaguje zbog zastoja na našem putu evropskih integracija. Moj utisak je da pravi ekvidistancu između Evropske unije, Rusije, Kine – evropske integracije su cilj sam po sebi, u kome nedostaju neophodni koraci. Đukanović je, na drugoj strani, zbog toga priznao Kosovo, uveo ekonomske sankcije Rusiji, a ne zaboravite da je Rusija veliki ekonomski i turistički investitor, mnogo Rusa je pokupovalo nekretnine u Crnoj Gori – on je to sve rizikovao zbog evropskog puta.

I Srbija i Crna Gora imaju taj strateški put ka Evropskoj uniji i, da ne ulazim u sadržinu tih puteva ponaosob, obe zemlje na drugoj strani imaju uspostavljene sisteme lične vlasti sa svim posledicama po unutrašnju demokratiju i slobode. Da li je tu sličnost?

Što se tiče medijskih sloboda, više ih ima u Crnoj Gori nego u Srbiji. Imate koncern „Vijesti“, koje imaju svoju televiziju i koje su potpuno protiv vlasti, imate najveći broj nevladinih organizacija, a pre svega ovih koje imaju neku poziciju u Evropi i na Zapadu potpuno protiv Đukanovića. Mi to nemamo u Srbiji. Imamo jedan broj nevladinih organizacija koje traju 30 godina, a mnoge su u međuvremenu postale sekundanti Vučiću. Mislim da Đukanović u unutrašnjoj politici ima veću slobodu medija, više medija je kritično prema njemu, nije stil vladanja potpuno isti, a ako me pitate da li ima autoritarnosti – ima.

Vi ste početkom 2013. godine u novosadskom „Dnevniku“, kada su još bili aktuelni briselski pregovori i kada je liberalna elita podržavala Vučića oko Kosova, rekli – i to je bila prva jasna ocena karaktera režima – da se Srbija suočava sa političkim nasiljem i puzećom diktaturom. Imam utisak da Đukanoviću praštate ono što ne činite u slučaju Vučića?

Ne, ne, ja dosta pažljivo pratim događaje u Crnoj Gori, imam dosta informacija i mislim da je tendencija, koja je vrlo snažna kod demokratski orijentisanih ljudi u Srbiji, da se oni izjednače kao braća blizanci, potpuno pogrešna.

Zašto je pogrešna?

Opozicija je stalno govorila da su birački listovi falsifikovani, da mrtvi ljudi glasaju i u jednom trenutku Đukanović je dozvolio da ministar unutrašnjih pоslova bude čak iz opozicije, u jednoj od prethodnih vlada, i rekao je – sad vi kontrolišite biračke spiskove. Na tim izborima on je pobedio. Teško da to možete da zamislite sa ovim unutrašnjim terorom, kontrolom medija, nasiljem u malim mestima – to u Srbiji. Zovete diktatorom čoveka koji je prošli put skoro izgubio izbore, a sada ih je izgubio. Meni je to neverovatna priča.

Malo je neprirodno da sedi na vlasti 30 godina.

To je potpuno druga tema. Spreman sam i za taj razgovor, ali je potpuno druga tema. Sigurno je neprirodno da neko bude tako dugo na vlasti u demokratiji. To je jako čudno, ali tu ima jedan drugi problem…

…pitanje je da li je demokratski…

Jeste demokratski. Na prošlim izborima dobio je u prvom krugu više od 50%, sad mu traže da siđe sa vlasti, a ti izbori su bili pre nepune dve godine. Đukanović je zapravo evoluirao, isto onako kako je evoluirala i Crna Gora. To je jako interesantno, on je išao na neki način brže nego ostatak Crne Gore. Vučić je u stvari paralela one Srbije koju ja ne želim da vidim kao većinsku – to je antievropska Srbija i to je Vučić u stvari. On je u stilu vladanja, ali i u esenciji onoga u šta veruje, antievropski. Uzmite, na primer, odnos prema BiH. On kaže – poštujem Dejton, a naravno Dodik je svaki dan u Beogradu, ne znam da li je uopšte u Banjaluci, Vučić se nikada ne ogradi od Dodika, a to nema nikakve veze sa evropskim putem. Dodik neprekidno govori da će se Bosna, posle svih zločina, raspasti i da će se Republika Srpska priključiti Srbiji, a Vučić nije nikada rekao ne. Ako govorimo o Crnoj Gori, to što je neko dugo na vlasti može da znači nešto vrlo specifično za Crnu Goru – da je on neprekidno biran na izborima na kojima se neprekidno postavlja isto pitanje. Opet, da li ova situacija znači nestanak Crne Gore? Pa ne, to se ne dešava baš u svetu, da je neka zemlja nestala. Pitanje je da li će ona i dalje biti samostalna država ili će ona zapravo biti, upotrebiću tešku reč, vazalna državica Srbije, kao što je na primer Vojvodina. Odmah da kažem da ne mislim da je Vojvodina država i da treba to da bude, nego mislim na to da joj je ukinuta autonomija, ali to je druga priča.

Da Vas podsetimo:  „Predaja nije opcija“ – predsednikova krilatica za čitanke
Žarko Korać / Foto: YouTube Screenshot

Da li stvarno mislite da će opozicija formirati marionetsku vladu Aleksandra Vučića?

Ne mogu sad ići na strašna pojednostavljenja. Crna Gora se odelila stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ona je bila samostalna država i na Berlinskom kongresu bila su pročitana imena Crne Gore i Srbije kao samostalnih država. Godine 1918. Crna Gora nestaje kao država. Godine 1941. dolazi ponovo do te iste podele, i zato Amfilohije Radović daje prostačku analogiju da je nastala u Brozovom Jajcu. Amfilohije Radović je zapravo protiv Crne Gore, on smatra da je to Srbija i može to da se zove „država Crna Gora”, ali je ona suštinski druga srpska država, to je njegova ideja. Crna Gora je, nažalost, sad se pokazuje, teško podeljena na dve koncepcije i dva nacionalna identiteta – jedan srpski a jedan crnogorski. Zašto to ne može nekada u nekom trenutku da se pomiri, to je pitanje pre svega za građane Crne Gore. Jedno je sigurno – da pobeda ovih stranaka, kojima vi stalno hoćete da date šansu, ne znači pomirenje, jer su njihovi izborni programi, njihovi glasači ekstremno proruski i prosrpski orijentisani, a i ka pravoslavnoj crkvi. Pa Amfilohije Radović je rekao „Prokleta je Evropa“ – pa on, koji je lider ove dve srpske grupacije, u opoziciji je vodio litije i na sahrani majke Radovana Karadžića je rekao da je rodila sina heroja. Pa ja sam svedok da je vređao Zorana Đinđića na odru, pa se posle na jedan vrlo otužan način pravdao. Ja ne mogu davati šansu nekome ko je za ovih 30 godina pokazao šta su mu politički pogledi – on i ne traži tu šansu, to je jedna koncepcija Crne Gore kao prave fundamentalističke pravoslavne srpske države. Oni meni često kažu „Mi smo veći Srbi nego vi”, većina glasača je na severu Crne Gore, to je ta podela.

Oni ne mogu sami da vladaju, čak i da to žele?

Biće tu para iz Beograda i iz Rusije, koja je pre četiri godine – i to je činjenica – pokušala puč. Dva lidera ove opozicije su nepravnosnažno osuđena na višegodišnju robiju zbog učešća u tom puču. Vi stalno insistirate „Oni će biti samo deo vlasti”, vi stvarno mislite da će ove dve grupacije sa 14 poslanika uspeti da se odupru. Program Alekse Bečića nije jasan do kraja – istina je da nije davao ekstremno prosrpske izjave. URA je imala jednu drugu tradiciju, ona nije bila nacionalistička srpska stranka. Ali moje iskustvo dugo 40 godina govori da stranka koja izgubi izbore počinje da se osipa, i pitanje je da li će DPS ostati u onom kompletnom poslaničkom sastavu. Ja mislim da će se Dritana Abazovića lišiti njegovi koalicioni partneri, a moguće i demokrate. Oni su njihovi ljudožderi, da kažem simbolički, a ne DPS. Abazovićevi partneri mu rade o glavi, jer hoće da pretvore Crnu Goru u „pravu srpsku državu”, okrenutu Rusiji i pravoslavlju.

Da Vas podsetimo:  U Srbiji više hiljada odsto manji mortalitet nego u zemljama EU

Odnosi SNS i DPS su bili zanimljivi, imali su uspone i padove. Kakvi su oni danas?

Odnosi DPS i DS su bili loši dok je Tadić vodio DS. Tadićev otac je bio na čelu nekakve grupacije koja je bila protiv nezavisnosti Crne Gore. Akademik Ljuba Tadić je radio sa grupom ljudi na tome da Crna Gora ne bude samostalna država i Boris Tadić je davao izjave koje bi se teško mogle shvatiti. A Vučić je nekoliko puta za poslednjih godinu dana rekao – vi ste krivi što smo izgubili Crnu Goru. On ne kaže da su građani Crne Gore izglasali referendumom preko 55% samostalnost. Ne, on kaže, obraćajući se prošloj vlasti – vi ste je izgubili, kao da se to nalazilo u našem džepu. Kakva je to onda koncepcija Crne Gore kao države? Mimikrija, kao što radi i sa Bosnom. Vučić jeste lično bio uzdržan u ovoj kampanji, ali mediji u Srbiji koje on potpuno kontroliše, tabloidi, više su navijali za pad Mila Đukanovića nego neki mediji u Crnoj Gori.

Kakvi su onda odnosi Đukanovića i Vučića – loši?

Ne znam prirodu tih odnosa, ne mislim da su nikakvi, mislim da su oni ranije razgovarali i imali neki kontakt. Karakter tih odnosa ne znam. Đukanović je jako profesionalan političar, on je pravi političar. Vučić isto ima iskustvo, jer ga je još kao studenta Šešelj izvukao iz neke radio-emisije i učlanio u radikale. Ali mislim da je Đukanović mnogo profesionalniji, a profesionalni političari moraju da razgovaraju. Ja pretpostavljam da oni razgovaraju i moram reći da u tome ne vidim ništa loše.

Da se vratimo na kraju samo na trenutak na drugi regionalni događaj, potpisivanje stavki u Vašingtonu. U kojoj meri je to što je Vučić potpisao na svom papiru otvorilo probleme Srbiji sa Evropskom unijom, Moskvom, Pekingom, arapskim svetom?

Biću krajnje direktan – ubeđen sam da se nijedna od stvari koje su dogovorene u Vašingtonu neće dogoditi. Mislim da ni Amerikanci to ne očekuju, niti će Srbija premestiti svoju ambasadu u Jerusalim. Jedina posledica toga će biti to uzajamno priznanje Izraela i Kosova, što je suprotno spoljnoj politici Srbije, ovoj zvaničnoj, a Izrael je imao malo problema sa priznanjem Kosova koje vidi kroz prizmu svojih problema sa Palestinom. Obe su strane gurnute u tu priču, ali to je problem Kosova i Izraela. Kada je reč o tom događaju i tim papirima koji su potpisani – ništa se od potpisanog neće desiti. To je bio događaj „za slikanje“, da bi Tramp mogao da ima još jedan spoljnopolitički uspeh, posle uzajamnog priznavanja Izraela i Emirata – što jeste u neku ruku bio spoljnopolitički uspeh, zavisi kako gledate na to. Moram da dodam da se u toj priči Kosovo neprekidno prikazuje kao važna islamska država. Ljudi koji žive u regionu odlično znaju da religija uopšte nije primaran element nacionalnog identiteta kod Albanaca, jer u Albaniji ima i katolika i pravoslavnih. Zanimljivo je da ga u ovom kontekstu vide kao još jednu islamsku državu, koja je priznala Izrael. To je zapravo bizarno, i jedan je od rezultata tog sastanka koji nema nikakve veze sa razgovorima Srbije i Kosova.

Poslednje pitanje se odnosi na nešto sasvim drugo. Naime, vaša nekadašnja stranka SDU je promenila ime u Radikalnu levicu, tamo su sada neki novi mladi ljudi, aktivisti… Da li imate bilo kakav odnos prema tome?

To su mladi ljudi, komunistički orijentisani, objavili su spisak načela. Oni su svi rođeni posle pada komunizma i nemaju neko direktno iskustvo života pod tim režimom, to je meni interesantno. Lično, želim im sreću, ali ne verujem da će imati mnogo sreće na političkoj sceni Srbije. Videćemo kakve će biti reakcije drugih političkih stranaka prema tim mladim ljudima. Ali u redu je da Srbija ima jednu socijalističku, prokomunističku stranku da popuni taj deo političkog prostora, mada će ti mladi ljudi imati dosta težak posao da u jednoj ekstremno nacionalističkoj atmosferi brane načela internacionalizma i solidarnosti.

Danica Vučenić
Izvor: Istinomer

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime