Vučić u dubokom ofsajdu

0
717

afera5Slučaj „državnog udara“ je, pre svega, na videlo izneo jasnu podeljenost srpskih medija na prorežimske i antirežimske. Da bi se objektivno sagledala situacija, potrebno je postaviti se iznad svih medijskih spinova, kako prorežimskih isto tako i antirežimskih, na koje Srbi po difoltu suviše lako padaju.

Ako do sada nije bilo jasno, od sada jeste, da postoje, ne samo režimski, nego i antirežimski mediji. A medijski rat koji je buknuo je pokazao da su obe ekipe u ovom momentu podjednako jake.

Slučaj „Fajgelj“ je dovoljan dokaz jačine antirežimskih medija. Ne stoga što je Andrej Fajgelj, bivši direktor Kulturnog centra Novog Sada, koji je na jutjubu snimao svoje antirežimske istupe, po hapšenju naprasno popularisan u gotovo svim antirežimskim medijima, nego stoga što za mnogo opasniji video po Vučića, jer ga tereti za teške povrede zakona, koji je objavljen na Kuriru, niko nije uhapšen. Režim je na ovu provokaciju Kurira odgovorio medijski, a ne pravnički. To pre može da se tumači kao nemoć režima, nego kao taktika suprotstavljanja opasnim protivnicima.

Kao posledica tog otkrivanja slabosti postojeće vlasti, opozicioni i antirežimski mediji, što se može videti poslednjih dana, krenuli su orkestrirano mnogo slobodnije direktnije i intenzivnije da udaraju po režimu, nego što je to do sada bio slučaj.

Stiče se utisak pravog medijskog rata u Srbiji. Rata, koji je mnogo više propraćen, nego toliko omiljeni ovom narodu, rijaliti programi. Publika (glasači-narod) će se neminovno u ovom sukobu svrstati na jednu ili drugu stranu. Prihvatajući, pre svega, po već unapred formiranim stavovima, određene „istine“, koje prezentuju ove dve medijske ekipe, a malo je onih koji neće pasti ni pod čiji uticaj.
Postavlja se pitanje: otkud ovaj medijski rat?

Sa ovim rejtingom koji ima SNS i taktikom koju vodi Vučić, čini se da režim može komotno Srbijom da vlada još mnogo godina. S obzirom na prošlost i sve promašaje i lopovluke bivših vlasti, te na neorganizovanost patriota, sva je prilika da mu oni danas nisu prava opozicija. Ako opozicija (sastavljena od ostataka demokrata i patriota) dopusti da se stvari tako odvijaju, mnogi mogu da se pozdrave sa svojom političkom karijerom (a danas su u politici i velika moć i najveće pare, što je ključni motiv onih koji se bore za mesto na političkoj sceni).

Da Vas podsetimo:  Grad hoće da menja sliku o javnom prevozu, 90 miliona za reklamiranje u režimskim medijima

Da se, samo kao ilustracije, podsetimo kako je prošao Dinkić i njegov URS. Stranka se raspala. Ostali su dugovi. Sad je ugašena. Njegove kolege iz partije su, ili prešle u neke druge partije, ili su prosto završile karijeru. URS je svima iz opozicije horor primer šta ih čeka na narednim izborima.

Niko iz opozicije nije spreman da se odrekne lagodnog života i beneficija koje donosi bavljenje politikom (pa i u opoziciji). S druge strane, niko iz opozicije nije sposoban ni da se predstavi kao iole ozbiljan rival Vučiću i SNS-u. Ako je alternativa kraj karijere u politici, koja se ne mora dočekati i na slobodi, onda je jasno da je opozicija spremna na sve. Potrebno je samo uverljivo napasti režim za diktaturu i korupciju, a kako narod živi na ivici opstanka, politička perspektiva se samim tim otvara za odvažne. No, za to je potreban određeni lični integritet ili barem otvorena podrška Zapada za takav otvoreni atak na vlast. Opozicija, na sreću režima, u ovom momentu nema ni jedno ni drugo.

afera1Međutim, kako režim optužiti za tako nešto, kad ga Zapad takvim ne vidi? E, tu sad nastupaju mediji, koji kreću u kampanju protiv vlasti i tako krune njen autoritet u javnosti. Da je Vučić zaista diktator, kakvim ga antirežimski mediji predstavljaju ili, pak, da im takav smeta, Zapad bi davno reagovao. Dovoljno je pogledati u komšiluk – Milo Đukanović u Crnoj Gori ignoriše proteste opozicije i ogorčenje naroda njegovom korumpiranom i diktatorskom vlašću, koja traje četvrt veka. On ne pokazuje znakove nervoze i tera po svome. On, koji je svestan kolika je realna vlast koju poseduje i koji tu vlast koristi onako kako on želi, mimo volje naroda. To je, ili pravi diktator ili, pak, i dalje ima jaku podršku Zapada, ili oboje.

Vučić je zbog nervoznih reakcija njegovih medija (Pink i Informer) gotovo sigurno svestan da ne poseduje ni izbliza toliku vlast ili pokazuje znake nesigurnosti za svoju poziciju, koja nije zasnovana na realnoj proceni.

S druge strane, oni koji ga ruše, to rade na jedan vrlo neozbiljan način. Praveći paralele između Vučića i Miloševića, ništa ne postižu sem još veće Vučićeve popularnosti u onom delu naroda (koji nije zanemarljiv), koji pokojnog Miloševića vidi kao nacionalnog borca i heroja. A takvih je poslednjih godina sve više i više. Držeći se ovakvih predrasuda, opozicija očekuje nekakav novi 5. oktobar koji, niti je realan, niti potreban. Čovek (Vučić) koji je ovoliko uložio u svoju karijeru, rejting, ime, i drugo, sigurno neće dopustiti sebi da barata nekim poluinformacijama ili, pak, totalnim lažima, te da takve iznosi u javnost sam ili preko svojih posrednika i još da stoji iza toga. Ne tvrdim da je spin antirežimskih medija potpuni promašaj, ali do sada nisu dali ozbiljne rezultate, jer ne deluju uverljivo. No, i ti i takvi spinovi i otvorene afere ipak imaju određeni učinak.
Politička kriza

Da Vas podsetimo:  Stefanovićev čovek osnovao portal CIK koji brani MUP od kritike

Odsustvo opozicije i pretnja iščezavanja iste sa političke scene Srbije, jedan je od uzroka medijsko-političke krize, koja je proizvela ovaj medijski rat. Nedavno su stranke opozicije tražile da se, ako se već namerava menjati Ustav i smanjivati broj poslanika u skupštinama (republičkoj i pokrajinskoj), smanji i cenzus na 3%, da bi nekako prešli taj, za mnoge nedostižan procenat glasova.

I ovo bi bilo neko rešenje trenutne političke krize u Srbiji. Tada bi sve te opozicione partije mogle da računaju na to da će ući u Skupštinu, tj. ući na državni budžet i samim tim opstati. Pitanje je sad šta će Vučić odlučiti. Da li su mu isplativiji ulični neredi ili da menja Ustav i da spusti cenzus na 3% (a za dizanje na 5% su upravo krivi žuti, jer su oni ti koji su drugom jamu kopali, pa sad sami u nju upali). On ovako gura opoziciju u jedan front i gura ih u naručje stranaca.

Situacija u koju je režim Aleksandra Vučića došao, slična je situaciji koja se u sportskim igrama zove OFSAJD. Kada se protivnički igrač nalazi sam pred golmanom, čekajući loptu. Tu golman ima malu šansu na odbranu. Trenutno se Vučić nalazi u političkom ofsajdu, jer protivnici nemaju realnu priliku za odbranu (tj. opstanak) i to je dovelo do ove političke krize. No, on kao igrač u ofsajdu ne može da postigne pogodak ili, pak, može, ali mu neće biti priznat kao regularan. Medijska histerija koja je podignuta na najviši nivo, „rušenje Vučića“, znak je da su sudije svirale ofsajd i da se igrač koji je mislio da će postići pobednički pogodak ljuti zbog toga.

afera2Ne čini nam se da u ovom momentu Zapad hoće da ruši Vučića, iako je gotovo sigurno da su strane ambasade doprinele ovom medijskom ratu pomažući opoziciju i antirežimske medije. U ovom momentu Zapad neće uticati na radikalnije promene na političkoj sceni i stoga histerična reakcija prorežimskih medija „državni udar“ svima iole ozbiljnim i upućenim, izgleda smešna. Štaviše, takvom medijskom frkom režim se oslabio i ogolio i mnogi ga više neće smatrati, ni ozbiljnim, a ni opasnim.
Politička kriza je očigledna i mora se rešiti

Da Vas podsetimo:  Ljudi kažu da nam nije Vučića, ne bismo ovo imali

Ukoliko se ne promeni odnos vlasti prema opoziciji, a to znači pre svega zakon i Ustav o izborima, mi posle sledećih izbora uopšte nećemo imati opoziciju, bukvalno. A to je već po definiciji politička kriza, jer će se stvoriti vansistemska i revolucionarna antirežimska atmosfera, koja će voditi ka haosu i sukobima van institucijama sistema. Da ne govorim o egzistencijalnoj krizi u koju zapadaju silni politički „radnici“ posle takvih izbora, što je njihov primarni motiv za državni prevrat. S druga strane, Vučiću ni ne pada na pamet da išta menja, jer je ovako „mnogo jak“. A zapravo, tako sam sebi jamu kopa.

Da bi politički sistem funkcionisao potrebna je i pozicija i opozicija. Jednopartijski politički sistem je, ma koliko donosio popularnost lideru te partije, prošlost. Iako na prostorima eks Jugoslavije još uvek postoje simpatije prema takvom političkom sistemu i empatije za svakog onog lidera koji pokaže i najmanju sličnost sa Titom. Ipak, društveno-politički sistem u kome se trenutno nalazimo je višedimenzionalan i te njegove druge dimenzije se ne smeju zanemarivati, nipodaštavati ili zaobilaziti, jer će takav odnos neminovno dovesti do reakcije koja može ugroziti stabilnost društva. Toga smo bili svedoci krajem ’90-ih, kada je Srbija bila na ivici građanskog rata. I to je ono što treba po svaku cenu izbeći, jer je interes društva i naroda iznad interesa bilo koje političke stranke. Koliko je toga svestan Vučić videćemo ubrzo, po potezima koje će činiti.

Željko Injac

Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime