Premijer Srbije je iznenada, posle kratke najave, otišao u Brisel. Ne u sedište EU, već u glavni „štab“ NATO. To je u srpskoj javnosti izazvalo spekulacije da se priprema neki novi potez kojim bi nasuprot nominalnoj politici neutralnosti Republika Srbija bila dodatno povezana sa Severnoatlantskim paktom. Ne brinite! Nije stvar u tome. Beograd se već konektovao sa NATO toliko da je nemoguće više jačati saradnju bez ulaska u taj vojni savez. On od Srbije to sada ne traži. Radi se o nečemu drugom: Vučić je otišao u Brisel da pomogne Đukanoviću. Preciznije da asistira neformalnom bordu moći koji mu je pomogao da dođe na vlast pa na njegov zahtev mora da se upusti u riskantno pružanje logističke podrške takođe njihovom crnogorskom eksponentu. Da li je Vučić podlegao ucenama ili je ekstremno finansijski uvezan, teško je odgovoriti. Jedino je jasno da je na sebe preuzeo zastrašujući teret koji može da ga u realnom roku upropasti.
Ranko Krivokapić, nekadašnji saveznik Mila Đukanovića, najbolje zna kakvim tehnikama političke manipulacije se služi prvak Demokratske partije socijalista. Gospodin Krivokapić je čovek snažnih prozapadnih opredeljenja i kao takav je prepoznat u Briselu i Vašingtonu. Tamo važi kao veći NATO promoter od Đukanovića. Iz svih tih razloga je za lidera DPS i njegovo političko-poslovno okruženje jako opasno to što je bivši šef crnogorskog parlamenta, a posle sukoba sa Đukanovićem novonastali opozicionar, izrazio ozbiljne rezerve prema zvaničnoj verziji o „državnom udaru“ koji je navodno sprečen na dan izbora.
Krivokapić je crnogorskoj javnosti poručio: „Terorizam ne sme biti igra DP“. Kako je u svojstvu predsednika Socijaldemokratske partije Crne Gore rekao: „Od državnog tužilaštva tražimo jasne dokaze o onome što se dešavalo 16. oktobra. Ni mesec nakon održavanja izbora država nema institucionalan odgovor na ono što se desilo“. I to je veliki problem za DPS. Evidentno je da su njegovi stručnjaci za manipulisanje ishitreno iscenirali „državni udar“ da bi na tim osnovama vladajuća crnogorska partija izbegla kako se činilo izvestan poraz na izborima. Nadali su se da će pošto obave posao sve brzo pasti u zaborav ili da se niko neće usuditi da insistira na istini. U tome su se prevarili, ali i sa tim bi izašli na kraj da je sve ostalo lokalizovano na srpsku opoziciju i radoznalost pojedinih istraživača iz Crne Gore i Srbije. Međutim, nije.
Inicijalni problem za Đukanovića je hrabra reakcija opozicionog dela javnosti koja ne odustaje od borbe za istinu. U tim okvirima je i Krivokapić, sa kredibilitetom koji ima u zapadnim državama. On je na temelju toga most za nastalu sledeću etapu problema za DPS establišment. Posle obraćanja crnogorskoj javnosti indirektno se obratio i zapadnim saveznicima Podgorice. Tačnije apelovao je na njih da ne dopuste izbornu prevaru. Učinio je da se izborna prevara odrazi i na NATO. Kako je rekao ako je stvarno ugrožena a ne izmišlja opasnost: „Zašto Podgorica nije obavestila NATO o ‘državnom udaru’?“
Zavera vlasti protiv demokratije
Šta je logičnije u okolnostima kada se neka država stvarno suočava sa oružanom pretnjom nego zatražiti podršku moćnih saveznika? Kada se to ne učini kao što Podgorica nije učinila, priznaje se da nešto nije u redu. Teško da bi NATO pristao da se kompromituje pokrivajući Đukanovićeve čak i za NATO, previše providne antidemokratske poteze.
Podgorica se našla u čudu kada je shvatila da je lokalna prevara dobila globalni smisao usled lukavih predloga jednog opozicionog lidera. „Nemojte bježati od pomoći naših NATO partnera da dođemo do pune istine. Jer ako zemlja koja ide u NATO, ne raščisti ima li ili nema državni udar, hoće li sjutra biti još tri grupe koje mogu upasti i odakle će upasti, postoji li jedna velesila koja stoji iza toga, hoćemo li biti u permanentnom psihološkom sukobu sa nekom velesilom koja želi ovdje da preuzme vlast – to je stanje koje destruira sve“, rekao je Krivokapić gostujući na televiziji „Vijesti“.
To nije moglo da ne odzvoni u zapadnim krugovima koji prate situaciju u Crnoj Gori. Trudili su se da ne vide ono što Đukanoviću ne ide u prilog ali kada im je to nametnuto došli su u nezgodnu situaciju. Uoči sastanka ministara odbrane zemalja NATO, američki ambasador pri tom paktu je saopštio da nema odgovarajuća saznanja u vezi sa incidentom na dan izbora u Crnoj Gori, kao ni u vezi sa navodima da je Rusija pokušala da se umeša u unutrašnju politiku Crne Gore. Ambasador Lut je saopštio da je NATO zainteresovan da čuje koja saznanja i dokaze o svemu tome ima Crna Gora. Međutim, nije dobio odgovor. Ministarka odbrane Crne Gore Milica Pejanović Đurišić, koja je prisustvovala sastanku, saopštila je da to ministarstvo nije bilo obavešteno o incidentu.
Bankrot manipulacije crnogorskog režima
Neverovatno. Ministarstvo odbrane Crne Gore ne zna da je vlast te zemlje sprečila terorističke napade ili možda i pokušaj „državnog udara“. Ako je to da je ministar policije bio neobavešten od strane svojih podređenih i da je zaključio da se radi o podvali, moglo da se pravda činjenicom da je kadar opozicije u privremenoj predizbornoj vladi, šta reći za ministarku odbrane iz redova DPS. Već iz toga je svima na zapadu postalo definitivno jasno o čemu se radi. U crnogorskom establišmentu je s druge strane došlo do šoka. Ono zašta su mislili da je dnevna prevara pretvorilo se u ozbiljan problem. Ne da nije preko noći, pošto je obavljen posao, utonulo u zaborav, već je počelo da prerasta u međunarodni skandal.
Doveden u nezgodnu situaciju režim Đukanovića je usiljeno počeo da radi na montiranju procesa kojim bi njegova prazna priča o „državnom udaru“ nekako bila potkrepljena. Ozbiljna teškoća za njega je to što tako nešto nije lako uraditi u sistemu koji je makar autokratski ipak ne i otvoreno totalitaran. Na sve strane su dokazi da se radi o prevari izbijali na površinu. Tim pre je tako kada se sve nađe izložno pogledu predstavnika demokratskih zemalja. Teško je lažirati dokaze tako da mogu da izdrže proveru pa i dugotrajniji test vremena kada se slučaju pristupa ozbiljno.
U takvim okolnostima Podgorici je postala očajnički nužna podrška Beograda. Iz nekog razloga nju su i dobili od srpskog premijera Vučića koji je posle nekoliko dana kolebanja pozerski i neubedljivo ali odlučno stao iza onoga zašta je jasno da je ozbiljna prevara sa međunarodnim implikacijama. Otišao je toliko daleko da je preuzeo na sebe i veliki deo odgovornosti tvrdeći da su organi Srbije upozorili Crnu Goru o onome šta se sprema. Zatim je povukao i sledeći korak. Otišao je u NATO centralu da bi tu podržao Mila Đukanovića. Sve što njegovoj prevari ide u prilog tu je Vučić ponovio.
Srpska javnost je dobila prilično neubedljiva objašnjenja zašto je Vučić iznenada otišao u Brisel. Pravi razlog se ipak vidi ma koliko bio sakrivan. Uz svu podršku koju NATO pruža Milu Đukanoviću kako bi Crnu Goru uveo u tu vojnu alijansu, ipak je odmerenim rečima iskazana distanca u odnosu na priče o prevratu. Sve se prebacuje na istragu koja treba da pruži definitivne odgovore. Tako NATO pere ruke od onoga zašta zna da je prevara i da će neizbežno u budućnosti biti raskrinkano. I to posle Vučićevog pristajanja da ličnim i državnim zalogom Srbije podigne ulog u igri. Kako bi bilo da je Đukanović bio ostavljen sam sebi?
Uvlačenje Srbije u međunarodni skandal
Vučić je uvukao Srbiju u prvorazrednu međunarodnu aferu. I da Crna Gora ne vodi neprijateljsku politiku prema Srbiji to bi bilo neprihvatljivo pošto potencijalno povlači ozbiljne posledice. Pogotovo je to slučaj u okolnostima kada je Crna Gora priznala Kosovo i ozbiljno ugrožava prava srpske manjine u toj zemlji, delujući sa ciljem njene brze asimilacije. Konačno, radi se o poništavanju svih demokratskih i evropskih vrednosti koje premijer Srbije gorljivo hvali.
Zašto je Vučić to uradio? Da li se radi o tome da je celu izbornu prevaru osmislio Vladimir Beba Popović? U prilog toga mnogo govori (niz relevantnih tekstova se tim pitanjem ozbiljno bavi pa sada nećemo šire u to ulaziti). Time je izazvao dugoročno gledano veću štetu nego korist Đukanoviću i došao u situaciju da ga se on odrekne. Da li je zbog toga svom prijatelju i neformalnom medijskom savetniku na privremenom radu u Podgorici priskočio u pomoć Aleksandar Vučić? I da li je to učinio samo zbog njega ili zbog poslovnih veza koje, kako se tvrdi, ima sa Popovićevim mentorom kontroverznim biznismenom Stankom Canetom Subotićem, koga ponekad zbog uticaja na prostoru Srbije i Crne Gore nazivaju njihovim „saveznim premijerom“?
Vreme će sigurno na sve to dati odgovore. Od njih će zavisti ne samo politička budućnost Mila Đukanovića već i Aleksandara Vučića. Posle pobede Donalda Trampa u američkoj bezbednosnoj sferi biće ponovo u prvom planu oni koji su zbog ekonomskih i drugih nacionalnih interesa SAD vrlo zainteresovani da se te stvari razjasne i sankcionišu. U pitanju je ozbiljan čvor čijim presecanjem počinje uvođenje pravnog poretka u nizu balkanskih zemalja.
To je od velikog značaja za stvaranje pogodnog poslovnog okruženja važnih američkih kompanija čiji vlasnici su bili zainteresovani da dođe do promena u Beloj kući. Iz toga izvodimo optimistički zaključak da će odgovorni u Srbiji i Crnoj Gori za laž o „državnom udaru“ uskoro biti dovedeni u situaciju da se suoče sa pravdom. Najmanje zbog izborne laži već povodom nje za niz kriminalnih radnji u dugom razdoblju od proteklih 25 godina. Akteri u njima su se donekle menjali a izgleda sve realnije da su sada uz stare igrače, vladajuće političare u Podgorici, tu i oni u Srbiji koji su se pre 4-5 godina uključili u kombinacije. Vučićevi potezi u vezi sa „državnim udarom“ svedoče tome u prilog. On je sebi tako skoro zatvorio vrata spasa a stanje može da popravi samo radikalnim okretanjem od onih kojima je u poznoj fazi prišao. Da li to može da učini?
Vukašin Vučelić
http://www.fsksrb.ru
