Moram reći da se iskreno čudim čemu se to naši politički „čimbenici“ toliko čude u vezi sa nacrtom pregovaračke platforme EU za poglavlje 35 u pregovorima sa Srbijom. Navodno – jer za sada niko Platformu neće u celini da objavi, već se u javnost pušta dozirano i na kašičicu, što takođe dosta govori već samo po sebi – od Srbije se traži da praktično prihvati kosovsku nezavisnost, da pregovore u Briselu više ne vode „Beograd“ i „Priština“ već Srbija i Kosovo, da se postojeći „administrativni prelazi“ pretvore u granične, da univerzitet u Severnoj Mitrovici uđe u školski sistem Kosova, kao i da zdravstvo, energetika i javna preduzeća funkcionišu po zakonima Kosova.
Premijer Vučić je ovaj nacrt nazvao „groznim papirom“ i možemo mu verovati da je tako. Ali ni ono što je on – zajedno sa Dačićem – pregovarao i potpisivao u Briselu i 2013. i 2015. sa stanovišta nacionalnih interesa i dostojanstva nije bilo ništa bolje, pa su oni ipak sve to uredno prihvatili, potpisali i još, povrh svega, taj kukavni čin proglasili za „neviđeni uspeh“, napadajući i na crne liste stavljajući svakoga ko bi se usudio da se tim sporazumima suprotstavi. Jedino je možda u formulacijama bilo malko neodređenije, ali upravo iz tih briselskih sporazuma proizilazi, ili se na njih poziva, većina sadašnjih „groznih stvari“ iz pregovaračke platforme EU koje su tako šokirale i „iznenadile“ srpskog premijera.
Mnogo toga se može i mora zameriti briselskoj i uopšte zapadnoj politici prema Srbima i Srbiji poslednjih godina i decenija. Ali se ne može reći da su bili previše nejasni i misteriozni kada je reč o Kosovu, njegovoj nezavisnosti i očekivanjima od Srbije po tom pitanju. Naprotiv, godinama unazad, od tzv. „dobro obaveštenih izvora“ do najviših državnih funkcionera, britanskog premijera, francuskog predsednika i nemačke kancelarke, kao i čitavog niza visokih diplomata, ministara i ambasadora, jasno i glasno je poručivano da je kosovska nezavisnost „nepovratna“, da Priština u tom pogledu uživa njihovu punu podršku i da se od Srbije očekuje da zaokruživanje procesa te nezavisnosti ni na koji način ne ometa.
Dakle, nema nikakvog razloga za iznenađenje. Druga je stvar što bi, povremeno, poneki briselski službenik – Štefan File, ili neko tog ranga – stavio pokoji umirujući oblog u vidu izjave kako „niko od Srbije ne traži da prizna Kosovo“, za šta su se onda hvatali vlast, provladini mediji i analitičari. I zaista, gotovo niko ne traži da Srbija Kosovo formalno prizna (to tek ponekad izjave prištinski političari, čisto da dodaju malo soli na ranu) već se „samo“ traži da se Srbija toj nezavisnosti aktivno ne protivi, da ne preduzima ništa protiv nje i da ne sprečava prijem Kosova u međunarodne organizacije. I to je to. Ko hoće, nek izvoli – i ne prenemaže se više. Ko neće, neka to jasno i javno kaže i suoči se sa posledicama.
„Ali, evo, vidite kako ih (ga) pritiskaju“ – već čujem „argumente“ dežurnih režimskih kvazipatriota – zar to nije dokaz da je Vučić ok, da je pravi patriota i da zlikovci zato hoće da ga ruše?
Naravno da nije dokaz. Kao što nije bio ni onda kada su – pred kraj – baš žestoko pritiskali Tadića i ozbiljno ga ljuljali, između ostalog, i forsiranjem novorođene naprednjačke stranke Nikolića i Vučića. Naprosto, njihov je princip da lokalnog „partnera“ iscede do kraja, a onda ga tako isceđenog odbace i traže novog, još većeg kvislinga, koji će da nastavi tamo gde ej prethodnik stao. Drugim rečima, „tuci magare dok je u blatu“, a kada ga potroše i iz njega izvuku sve što mogu onda prelaze na drugog kandidata i novog „strateškog partnera“. E, sad, pošto je i Vučić svestan toga njihovog principa (uostalom, dobro zna kako je i sam došao na poziciju na kojoj se nalazi) on periodično malo zateže, drami, joguni se i pokušava da produži svoj rok trajanja. A paralelno sa tim, na domaćem terenu, uništava svaki zametak ozbiljne opozicije, bilo građanske, bilo patriotske – prve da ne bi poslužila strancima za pravljenje alternative, a druge da ga ne bi ugrozila i smetala u daljim planovima i dilovima sa Zapadom.
Zato ne treba ni da nas ni čudi, a još manje zavede, aktuelno režimsko „patriotisanje“, junačenje i ačenje namenjeno uglavnom onom manje informisanom i manje obrazovanom biračkom telu, koje čini osnovu i temelj naprednjačkog rejtinga. Kao što rekoh, nema previše razloga za iznenađenje, ali takođe izgleda da ima i sve manje prostora za foliranje. I to je ono što zapravo najviše smeta i podiže temperaturu u vladajućoj eliti. Ne to što im traže – jer znaju i oni vrlo dobro da Zapad to traži, znali su i u leto 20112. kada su se borili za dozvolu da formiraju vladu – već što im se ostavlja sve manje prostora za prikrivanje da su oni spremni da im to što se traži isporuče uz nešto prenemaganja i galame za unutrašnju političku upotrebu.
Istini za volju, mora se reći da nije to foliranje počelo sa aktuelnom vlašću. Ali nije ni prekinuto kao što je obećavano, već je, štaviše, u tu igru skrivalice uključen i jedan broj do tada, naizgled, patriotskih i prema vladajućoj kosovskoj politici kritičkih medija i pojedinaca. I to je, bar sa stanovišta tvoraca projekta nezavisnog Kosova bio gotovo genijalan potez. Jer jedno je kada – naročito – onom pro-radikalskom biračkom telu to da „treba prihvatiti realnost na terenu“ govore Čeda Jovanović, Sonja Liht i Sonja Biserko, a drugo kada to isto, ili nešto slično, kaže neki, takoreći, „kosovski junak“ poput Drecuna, ili „osvedočene patriote“ poput Vulina i plejade najbližih Šešeljevih i Miloševićevih saradnika.
I ne pomaže tu blagoglagoljivost Marka Đurića, oportunizam intelektualne elite, kao ni pravna ekvilibristika jednog broja sudija ustavnog suda. Kada nekome date, to jest, prihvatite da dobije međunarodni telefonski broj, kada mu priznate diplome i dokumenta, kada pristanete da sa severa KiM povučete svoje bezbednosne i pravosudne organe, kada brutalno naterate svoje sunarodnike da izađu na lokalne i parlamentarne izbore koje raspisuju organi „Republike Kosovo“, kada vam se borba za „srpsko Kosovo“ svede na jeftinu mantru i selotejp traku (stiker) prelepljenu preko kosovskih državnih simbola na izjavama kojima su odbornici i poslanici liste „Srpska“ prihvatali svoje mandate – pa šta onda ima da se ljutite na bilo koga i šta da očekujete od Vašingtona, Brisela, Burkine Faso i Vanuatua?
Kad jednom potpišete sporazum sa delom svoje teritorije kao sa ravnopravnim političkim subjektom i kad se tim sporazumom obavežete da ga „nećete ometati na putu evrointegracija“ – kao što stoji u Briselskom sporazumu – čemu se nadate i zašto se čudite kada i drugi počnu da ga tretiraju kao samostalnu državu? Kad se bez realne i preke potrebe odreknete lojalnog i kompaktnog dela tog dela teritorije i protiv volje vaših sunarodnika koji tamo žive nasilno ga gurnete u naručje separatistima, odakle vam pravo i obraz da sada lamentirate kako – zamislite, ko bi rekao i ko bi se tome nadao?! – Brisel i Priština narušavaju princip „statusne neutralnosti“ briselskih pregovora i dogovora? (Kao da su oni ikada bili statusno neutralni, čak i onda kada su pregovarali Borko Stefanović i Edita Tahiri, a pogotovo od onda kada su, glupošću nove vlasti, dignuti na nivo šefova vlade – Dačića i Tačija, odnosno Vučića i Mustafe.)
U suštini, aktuelna SNS vlast, na čelu sa Vučićem, neodoljivo podseća na mađioničara (mada ni asocijacija sa uličnim šibicarima ne bi bila potpuno neumesna) koji neprestano ponavlja „gledajte u deficit“ (koji se smanjuje), „gledajte u deficit“, „ne dam Kosovo“, „ne dam Gazivode“ , dok pogled posmatrača odvlači sa onoga što u međuvremenu zapravo radi.
I tako zbunjeni srpski glasač gleda u deficit, gleda u „Parove“, „Farmu“, makete Beograda na vodi, borbu protiv korupcije i ostale rijalitije koje mu vlast neprestano priređuje i ne obraća pažnju na otpuštanja, likvidacije, „solidarne poreze“, Briselske sporazume, granične prelaze na Jarinju, Kosovo u Međunarodnom olimpijskom komitetu i Unesku, prodaju Telekoma, povećanje duga, smanjenje plata i penzija.
No, kao i svaka iluzija, ni ovo ne može dugo, a pogotovo ne večno da traje, bez obzira koliko iluzionista bio vešt. Zato se Vučiću i žuri na izbore ne bi li, dok magija još kako-tako traje, obezbedio još jedan četvorogodišnji mandat i ponovo na nulu resetovao politički časovnik. Pa onda opet „neizvesnost“ oko formiranja vlade, pa opet novih „sto dana poštede“ i tako u krug, sve do poslednjeg kruga.
Đorđe Vukadinović
NSPM
